Правосуђе је једна од функција државне власти, која ауторитетом државе примјењује право на конкретне случајеве. Важно је нагласити да „Појам правосуђе“ у ужем смислу, подразумијева само судове и тужилаштва. У ширем смислу, овај се појам односи и на дјеловање других актера: адвоката, медијатора, правобранилаштава, органа јавне власти, судских вјештака и невладиних организација. Но, носиоци правосудних функција и вршиоци судске власти су само судије и тужиоци. Демократска, уставна пракса, подразумијева постојање обавезе поштивања и провођења сљедећих начела: прво, начело независности суда; начело сталности судске функције; начело судијског имунитета; начело неспојивости судијске са другим функцијама; начело јавности суђења; начело зборности суђења; начело учешћа грађана у суђењу, и начело одлучивања на више инстанци.

Осим што, привидно, поштују и проводе ова начела, Суд и Тужилаштво БиХ имају велику системску грешку: они нису дио уставних рјешења, нити је њихова позиција заснована на Уставу БиХ. Опште стање интензивирало је размишљања о етици носилаца дужности у босанско-херцеговачком правосуђу и то траје годинама, нарочито у посљедњој години. Потпуно је јасна и оправдана потреба да се преиспитају примјене принципа у којима требају дјеловати и које морају поштовати носиоци правосудних дужности.

Судије одлучују о животу и смрти, о праву и обавезама, о лишењу слободе, о ратним злочинима, правима из рада, уређују породичне односе, утврђују право власништва. Нема поре живота коју не дотиче и не прожима правосуђе. Без обзира на могуће приговоре да судија рјешава у оквиру закона, примјеном норме, остаје чињеница да је судија/тужилац изложен свим искушењима живота којим су изложени други људи око њега.

Много је питања на која одговор не даје судска пракса, већ јавно мнијење.

У суштини, јавно мнијење пружа и потврђује овлаштења судији да примјењује законе, и оно очекује правду, тражећи да судија буде лице и наличје правде. Јавно мнијење је и тужиоцу дало право да тражи оне који своја понашања не могу да ускладе са правилима заједнице, оно очекује да се такви брзо и ефикасно изведу пред суд и не прашта пропуштање и аљкавост, неодлучност или повлачење пред притиском.

Овлаштења која су повјерена судијама строго су повезана са вриједностима правде, истине и слободе. Мандат који су носиоци функција у правосуђу примили од народа захтјева да своје задатке обављају на јаван начин и да то чине увијек и без услова. Судија у свакој прилици мора бити непристрасан али и мора остављати дојам непристрасности, као што судија не само да мора бити частан, него мора и изгледати такав.

Судија у сваком тренутку и на сваком мјесту мора бити свјестан важности дужности коју обавља, не смије бити пристрасан и то се мора видјети на њему.

Стога је, за све носиоце правосудних дужности као и за оне који се спремају да се баве овом дјелатношћу, неопходно да усвоје етичке и професионалне принципе прописане за судије и тужиоце, да овладају претходним знањима која ће им омогућити да боље упознају себе и своје карактерне црте, своје навике и суоче се са својим предрасудама, да би ојачали и овладали својим духом и својим карактером, да би научили контролисати своје понашање, да би у сваком тренутку и на сваком мјесту били свјесни чињенице да средина у којој се крећу и живе у њима види и од њих, тражи правду.

Судија суда БиХ Бранко Перић, међутим, не брине о томе. Он је заузео активну улогу у креирању мишљења јавности о правосуђу. Слику унутрашњих односа и своје личне фрустрације положајем који заузима у систему правосуђа судија Перић је преточио у ново оружије против суда и успостављене хијерархије одговорних и руководећих лица. Судија Перић је присвојио јавност као властити инструмент моћи у унутрашњим односима и средство уцјене.

Док изриче најдубљу захвалност земљама Арабији, Турској и Персији, док хвали градове Истамбул и Анкару, Ријад и Техеран, судија Перић понекад скокне до Хага а понекад видео линком посвједочи како су Срби правили паравојне формације састављене од војника, полицајаца и криминалаца, и све то на терет ставио Мићи Станишићу и Стојану Жупљанину, у процесу пред Хашким трибуналом у коме су ратном Министру унутрашњих послова Републике Српске и Начелнику Центра Служби безбједности Бања Лука, изречене дугогодишње, вишедеценијске, затворске казне. Уз његову помоћ.

Видљиво је да на страницама новина Перић изриче захвалност Богу што је на вијеме проучио, право, логику, филозофију, стилистику и неколико магијских вјештина. Управо захваљујући њима, он је спознао корист вјеште ласке, утисак добро прорачунате разметљивости, слабост и непостојаност начела која људи проповиједају а не придржавају их се; схватио је и снагу новца, тврдоћу батине, меканост сарајевског гајтана и све страхоте гладовања које се спрда с обзирима, кад потегне да се подмири.

Зато захваљује Сарајеву и великим земљама и градовима јер се захваљујући њима припремио и довољно наоружао за живот у Сарајеву. Толико добро да ће моћи вољети чаршију а да му се она не наруга; да и добије помоћ „главног града“ а да га он не попљује; да га понекад прекори, а да му се тај злокобни град не освети.

Чак и слабије обавјештени о приликама у правосуђу могу замислити исцерено лице судије из Теслића, док унутар своје канцеларијске империје и дужности, муца прјетећу поруку: „Пази шта радиш предсједниче, или ћу те турити у колумну“.

Однедавно, међутим, такве колумне постале су потпуно приземне и политички јалове.

Ако се посматра тренутни распоред најважнијих носилаца правосудних функција у БиХ: Предсједник ВСТС-а Милан Тегелтија, Потпредсједник ВСТС-а Ружица Јукић, Предсједник Суда БиХ Ранко Дебевец, В.Д. Главна тужитељица БиХ Гордана Тадић и Главна дисциплинска тужитељица Алена Курспахић, уочава се потпуна промијена кадровског менталитета и профила водећих људи.

Тачно тако: нови људи су дошли. У правосуђе БиХ – одлучни и поштени.

Политичке фигуре, извршиоци политичких налога и корумпирани правосудни кадрови отишли су у завјетрину не баш тако мирно. Снажан отпор који су пружали произвео је одговор ослабљеног правосудног система у виду неколико дисциплинских поступака и понеке кривичне истраге. Због ових кретања у правосуђу најоштрије је реаговала исламистичка Изетбеговићева, породична, Странка демократске акције. Цјела њихова инфраструктура, јавна и тајна, отворено је устала против нових људи и нове „правосудне каровске политике“. Хаџи Бранко Перић остао је посљедњи мохиканац у Суду БиХ.

Након одласка корумпиране диктаторке у правосуђу, радикалне бошњачке предсједнице, чини се да се судија Перић осјетио изгубљеним и потпуно је изгубио компас. Разочаран и изненађен, са ерупцијом новинарске патетике и драматике, у једној малој колумни излио је сву огорченост властитом позицијом у правосуђу, бранећи уцјењеног, неспособног, у стварности криминализованог Министра безбједности са неважећом дипломом, Драгана Мектића.

У плачљивој нарацији пуној емоција и метафора, атрибута у виду прикривених комплимената, силогизама и компарација, запљуснуо нас је кондензованим бесмислом фаворизовања некога ко води рат против правосуђа, коме и сам припада.

Квази судија и квази новинар Перић заборавља, да није ВСТС напао Министра безбједности Драгана Мектића, него је Драган Мектић напао правосуђе, зато што неће да хапси јавне личности Републике Српске, њене најважније људе које је управо Мектић константно и агресивно криминализовао у јавности.

Перићу симпатичан, овај некомпетентни министар и особа која о области уређења безбједносних политика и прилагођавања новим безбједносним изазовима не схвата ништа, који је способан само забављати јавност о јахтама у Порторожу, вријеђати образоване жене, (углавном новинарке државне агенције СРНА и Јавног сервиса РТРС – које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овом тешком тренутку и неуређеној држави), пљувати по свим институцијама Републике Српске и проглашавати их лоповским.

Мектић је као бјесан трчао и њушио траг Предсједника РС Милорада Додика, најављујући истраге и оптужнице против њега. Управо, хапшење Предсједника РС је дио агенде и обећања које је Мектић дао својим газдама у Сарајеву и СДА.

Одсуство „ефикасних акција“ на плану хапшења функционера у Бања Луци усмјерило је Мектића на прислушкивање и кривичну обраду суспендованог Главног тужиоца Горана Салиховића, повезујући и ту смјену, индиректно, преко прислушкиваног новинара Мате Ђаковића, са оптужбом да је Салиховић штитио Додика и друге. А затим је напао све редом: нову тужитељицу, ВСТС… Зар је могуће, овакву ситуацију, у којој Министар безбједности пљује и лаже на правосуђе, ваљајући се у блату незнања, лажних оптужби и глупости – односно адекватан, одмјерени и храбри одговор на то, назвати ваљањем у блату цјелог правосуђа?

У стварности, Мектићеве оптужбе су натјерале часне људе у правосуђу да му кажу –ДОСТА. И да му одговоре. А да бисте одговорили особи са великим овлаштењима и кумовским залеђем у агенцији СИПА, морате бити чисти, поштени и довољно способни да се одбраните од монтираних процеса на које су Мектић и његова сарајевска чаршијска клика спремни.

Перићу је, међутим, такав лик симпатичан док избезумљен шаље у медијски простор крик страха и љутње а на површину избацује најважније питање: коме ће он уопште, као такав, новинар-судија, више бити потребан. Никоме. Никада.

Готово је: са политизоване и корумпиране правосудне сцене одлазе заувијек људи и политика која није проводила законе него калкулисала, намигујући и лијево и десно, прије свега странцима али и политичким странкама у Сарајеву и Бања Луци. Правник са периферије са искуством првог Предсједника суда БиХ од 2004-2008. године глумио је у вријеме Меџиде Кресо „змаја од Теслића“ и нудио се свим политичким опцијама, само да га врате на позицију предсједника суда. Тако је он открио Драгана Мектића, тепајући му у својој колумни да представља „змаја од Прњавора“ и „босанског Трампа“.

Овако, у Независним новинама, говори и пише судија Бранко Перић:

„…Људи који у јавности иступају у име правосуђа заборављају да је Мектић више од свих функционера извршне власти позван да сарађује са правосуђем и да коментарише његов рад и достигнућа. Европска заједница безбједност и правосуђе третира као једно и јединствено поље на које ће се односити претприступни преговори. О тим питањима у име БиХ са Бриселом разговара министар Мектић.

Он мора знати какви су резултати правосуђа када је у питању борба државе БиХ против корупције, шта је са спречавањем прања новца и како стоје ствари са финансирањем терористичких организација. Дакле, Мектић је државна адреса! Он је незаобилазан партнер правосуђа са којим се мора сарађивати, без обзира на то да ли је у Сарајево дошао у старом голфу и да ли је дипломирао на полицијској вишој школи или на правном факултету. Водити рат са Мектићем је сулудо. У том рату губитник може бити само правосуђе!“

У суштини, као Салиховић, Кресо и слични, чак и док се помало борио против њих, Перић једно говори, друго ради, треће пише, четврто пресуђује а пето мисли.

Прије свега, Перић би требао знати да на нивоу БиХ, у Савјету министара, постоји и Министарство правде, које води млади Јосип Грубеша – он је та адреса а не Мектић. Колико је Перић безобзиран кад рачуна на неписменост читалачког аудиторијума Независних новина док заступа ове ставове, лишене знања, смисла и правне етике…

У стварности, судија Перић и јесте препотентан, јер се увијек дружио и ослањао на те „простодушне људе са сумњивим образовањем“ попут Мектића.

Гледао је Перић на њих са симпатијама а они на њега са страхопоштовањем.

Али у свијету правосуђа, ниједан судија нема право рећи како је свеједно да ли је Мектић завршио вишу полицијску школу у Хрватској или је дипломирани правник.

На сеоским прелима у Кулашима, негдје на тромеђи између Прњавора, Теслића и Добоја, можда то и јесте свеједно, али… у кривичном праву, на овој тачки се конкретно и тренутно налази разлика између починиоца кривичног дјела и невине особе.

То баш није тако мало и неважно јер нико, баш нико, не може на овај начин користити и злоупотребљавати ауторитет правосудне функције, да би амнестирао починиоца кривичног дјела, посебно сада, док траје кривична истрага Тужилаштва БиХ управо због те разлике.

У суштини, Драган Мектић се није борио за стабилност земље нити је дао било какав допринос у борби против тероризма. Он је прикривао најважније чињенице везане за изворе и степен терористичке пријетње. У његовом мандату, у терористичким акцијама у Зворнику и Сарајеву, убијен је један полицајац и два војника. На ову чињеницу више је указивала администрација Доналда Трампа него сам министар безбједности Мектић.

Приступ Драгана Мектића је увијек дневно-политички и подразумијева релативизацију терористичке опасности у БиХ („…има тога и у другим државама…“), ублажавање односа јавности према овој претњи („…да не вријеђамо – није то исламски тероризам….“), и импутира безбједносном систему БиХ – неизграђеност (а ја бих рекао да је прије у питању „преизграђеност“ – 15 институција на нивоу БиХ дјелује у сфери безбједности и одбране а у РС само двије: МУП РС и Судска полиција), те манипулише причама о „умјереном исламу у БиХ“, оптужујући сваку борбу против тероризма као антисламску.

У његовом мандату извршен је атентат и покушај линчовања Предсједника владе Републике Србије Александра Вучића, а у земљу доведен из Гуантанама највећи стручњак за специјалне експлозиве терористичке организације Ал Каида, Терек Махмуд Ахмед Ал Савах. Ту је и цјела „Алжирска група“ која нам је упућена и о којој петочланој групи нико не води рачуна. Истовремено, на приједлог Мектића, његове Службе за послове са странцима, његових људи и његовог мнистарства, на слободу из имиграционог центра је експресно пуштен Абу Хамза – Имад ал Хусин, који представља пријетњу националној безбједности БиХ. О томе Перић није обавијештен или се само прави „мало мутав“. Јер, велико је Перићево разочарење што га Тегелтија са тужиоцима и судијама из ВСТС није „прогурао“ за предсједника суда БиХ и одатле потиче тај бијес и лажно моралисање. Мектић би га сигурно прогурао да се питао: али, није се питао.

Иначе, Перићеви наступи у новинама, баш као и суду, увијек су били контрадикторни.

Он је често критиковао десетогодишњу праксу примјене члана 7. Закона о Суду БиХ, његове практичне вриједности и злоупотребе, истичући да су на основу члана 7. пред Судом БиХ „процесуирани политичари високог ранга и сви су редом ослобођени“, написао је у колумни објављеној 15. априла 2013. да би само дванаест дана касније, тј. 27. априла 2013. донио рјешење о притвору за Предсједника Федерације БиХ Др Живка Будимира и осталих оптуженика, управо на темељу оспораваног члана 7. Закона?!

Свакако и његова пресуда, у предмету „Чаго и други“, у којој поништава пресуду Европског суда за људска права, побијајући меритум саме пресуде и разлоге за њено доношење, дословно каже да „…нема везе што је нешто у поступку прикупљања доказа мало незаконито…“ показује завидну дрскост и неразумијевање нашег правног поретка, који подразумијева обавезу провођења одлука Европског суда а не дебату о њима уз криминалну флоскулу „мало незаконито“.

Наравно да је та његова пресуда пала и да је остало питање незаконитог прибављања доказа у кривичном поступку које је чинила СИПА.

Због таквог односа према закону и јавности, против судије Бранка Перића до сада су поднесене три пријаве Уреду дисциплинског тужитеља, углавном због непримјерених јавних иступа, али без неких посебних резултата. Истина, двије пријаве су, након проведеног поступка, одбачене, док се посљедња пријава још увијек разматра.

У суштини, оно што јесте смисао анализе бесмисла које представља правосуђе у Сарајеву, а посебно људи попут Перића, јесте најважнија чињеница:

Ако је икада, у историји рада и дјеловања правосуђа на нивоу БиХ постојао кадровски распоред базиран на поштеним, способним и младим људима, спремним да се ухвате у коштац са свим заосталим проблемима које производи нефункционална држава и друштвени и политички односи у њој, онда је то овај распоред. Ако је икада постојала потреба да се ти људи и њихова часна опредјељења подрже – онда је то овај тренутак.

Милан Тегелтија и Ружица Јукић, Ранко Дебевец и Гордана Тадић, млада Алена Курспахић и други, више него икада и више него ико заслужују подршку друштва у овом сложеном и одговорном послу и врло тешком тенутку.

Подршка младим и способним судијама и тужиоцима није никаква шанса нити привилегија њима самима – ово је посљедња шанса да се једна надасве позитивна енергија и правничко поштење искористе да поправе и реформишу прилике унутар самог правосуђа.

Они су ново лице и посљедња шанса, а Бранко Перић као у огледалу одсликава остатак једног политичког и интересног, врло штетног система, кога коначно треба побиједити у интересу будућности укупних односа у цјелом друштву, а не само у правосуђу.

Сада када се промијене на боље виде и осјећају – сада када коначно у правосуђу имамо часне поштене и храбре људе, да на јавне нападе изађу у јавност, не због себе – него због часне и угледне професије, због повјерења које свако друштво указује судијама и судовима… сада то нападати а бранити неосноване и приземне оптужбе уз помињање ваљања у блату, значи бити безобзиран, себичан и поражавајуће неинтелигентан. У суштини значи бити као судија Перић, који напада оно што је највећа негација досадашњег стања у правосуђу а користи аргументацију примјењиву за то вријеме и односе, који су заслугом нових људи коначно превазиђени и поражени.

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА: Предсједник ВСТС-а Милан Тегелтија 08.03.2017. за Независне новине, под насловом: „Почели смо провјетравање међу својима“, каже:

„…Правосудни систем је све само није корумпиран, 95 посто судаца су сигурно честити, поштени и вриједни људи који честито раде свој посао. Без обзира на своје недостатке и грешке и без обзира на све критике које можемо чути, правосуђе је најчеститији дио друштва… више од 95 посто људи у правосуђу у БиХ часно и поштено ради свој посао… није точно да постоји правосудна мафија. Међутим, точно је да у правосудном суставу у коме има 77 судова, 20 тужилаштава и 1300 носилаца правосудних функција, има корумпираних појединаца и људи који праве грешке и који треба да буду кажњени. Ово што ми радимо показује да систем функционише. У 2015. и 2016. смо имали 55 покренутих дисциплинских поступака, шест носилаца правосудних функција су разријешени, имамо 11 суспензија. То је велики број поступака, суспензија и разрјешења. Далеко је то од онога што је било некада. То показује да систем функционише онда када одстрањује слабости система и бори се са недостатцима… Правосуђе као систем није лишено права на јавну критику било кога у друштву па тако ни Мектића. Он има право да мисли што хоће о било чему, међутим проблем је када та критика постаје популистичка и када се улази у појединачне предмете и тада се то већ сматра притиском на правосуђе. У том контексту ВСТС је и оцијенио непримјереним притиске на рад правосуђа…“

Прочитај без интернета:
228 гласовa