У овом тексту желим да поделим са читаоцима неке асоцијације које сам имао читајући књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албнаске нације 1896-1908“. Књигу, која је уједно докторска дисретација Теодоре Толеве, иначе топло препоручујем.

Не само да по природи историјског проучавања имамо пред очима слику „некад и сад“, него у овом случају и обрнуто – сада је као и некада.

Ауторка анализира тајна документа о планирању Аустроугарске да појача свој утицај на Балкану, након очекиваног повлачења Отоманског царства, преко остварења протектората над неком будућом Албанијом. А то опет није могуће ако Беч не утиче на стварање албанске нације.

Неформално, али политички веома моћно тело планира и спроводи ову акцију у деценијском периоду, на челу са министром спољних послова Аустроугарске, који је реално други човек после цара.

Прва асоцијација

Аустроугарска као своје циљеве одређује: заузети део територија које припадају Отоманском царству без војне интервенције, када дође тренутак за то, избацити Италију из игре око истих територија, спречити Србију, Црну Гору и Бугарску да се шире на југ и запад, а тиме посредно спречити ширење руског утицај на Балкану.

Једном речју, припремају се да „ведре и облаче“ у широком замаху европским односима у веку који долази – само не осећају никакву опасност за саму Аустроугарску. Две деценије пре потпуног краха, да се више никада не састави, Аустроугарска нема никакву самосвест да историја иде током којим ће је разорити више и теже него и Турску и Србију и Црну Гору и Русију и Италију.

Тако и данас ЕУ, а добрим делом и САД. Понашају се, планирају, спроводе активности, којим желе да успоставе даљу контролу за будуће време, готово у сваком углу света, а не виде да њима самима истиче историјски рок трајања. Макар у смислу тога да су одлучујући фактор у међународним односима, када је САД у питању, а ЕУ је буквално веома близу да подели исту судбину као Аустроугарска пре сто година.

То је основна мана империја. Изузетно су опасне, веома упорне и довитиљиве, наравно сасвим безочне и бескрупулозне у избору средстава која користе када треба некога да покоре или разоре. Истовремено слепе и глупе у сагледању сопствених темеља који се љуљају. Царевине то не виде. Толико су сигурне у моћ силе и манипулације, да све друго занемарују. А како народ исправно каже: „тиха вода брег рони“. Ни данас, као ни некада, империје то не виде и ништа не предузимају у том погледу.

Друга асоцијација

Без обзира што се крајем 19. века Александар Обреновић, а претходно и његов отац Милан, потпуно везују за Беч и подастиру све интересе Србије бечком двору на слободно располагање, Беч Србију и Србе види само и искључиво као опасност својим империјалниом претензијама. И само у складу са тим виђењем предузима кораке на Балкану увек, упорно и доследно, против сваког српског интереса.

Нема тога што владајућа елита Србије може да уради да би се западни владари умилостили. Како пре сто година и више, тако и данас. Идеја да се дипломатијом могу ствари решавати са империјама разбија се о документоване тврдње изнете у овој књизи на тако убедљив начин, да од тих салонских ставова, тако драгих нашој академској елити, не остаје ни камен на камену.

Србија, па онда наравно ни Срби, не смеју да буду субјект. Ми можемо да будемо гомила јефтино плаћених потрошача, што би за империју, умишљену као ЕУ, или стварну као САД, било идеално, а може да се толерише и да гладујемо у брдима далеко од Дунава и главних саобраћајница. И то је једини избор који смо имали као понуду пре једног века и једини који нам се нуди данас на путу „евроатлантских“ интеграција.

Отуда борба наших прадедова и чукундедова за слободу, ослобођење и уједињење није никаква грешка због несхватања историје и света, него је дубоко рационално сагледавање пута којим се мора ићи да би се зла судбина избегла. И у далеко тежим условима од ових који су данас, они су у томе сасвим успели. Баш зато што је одлука била рационална.

Трећа асоцијација

Цео државни пројекат Аустроугарске, како да се домогне територија на Балкану без војне интервенције, донела је потпуно неформална група људи коју устав није познавао. На високим државним функцијама, али сасвим изван знања парламента, владе, па чак и министра војног (укључиваног по потреби). А цео државни апарат по тим налозима поступао је као да долазе од инстанце која је овлашћена да упрегне државу за своје циљеве.

Данас бисмо рекли: „дубока држава“.

Аустроугарска је у то време била монархија по својој суштини апсолутистичка, а која је желела да се прикаже као уставна монархија. Али независно од државног уређења, прокламованог или стварног, рад и постојање „дубоке државе“ везани су за империјалну политику и сасвим је неважно да ли је реч о монархији и каквој, или о репблици каква је Америка. Империја захтева систем који не познаје границе које право намеће. Отуда су империје, иначе пуне говора о „људским правима и цивилизацијским тековинама“, законито засноване на диктатури, деспотизму, одсуству сваке стварне контроле власти.

Хитлер је рецимо покушао да правила „дубоке државе“ преточи у објављене законе. Да тајна правила постану јавна. Наравно да се после тог искуства одустало од тога да бруталност система буде видљива. Након рушења кула у Америци поново се делови правила „дубоке државе“ претачу у објављене законе, али се то ублажава водећим медијима који не дозвољавају да грађанин уопште буде свестан тога шта је донето као закон. И до које мере је уставни положај грађана дерогиран.

Да закључим: империја је неспособна да сагледа, а тиме и да спречи сопствени крах, она нужно функционише као „дубока држава“, што ће рећи као противуставна сила, и са њом нема договора. Било да сте Србија, било да сте Русија или Кина. Договор је, у најбољем случају, само куповина времена, док империја не ослаби, а сопствена држава не ојача.

Кажем вам, одлична књига! Надам се да ћете ви имати и плодотворније асоцијације. Она то заслужује.

54 гласa