Забуна око израза суверенизам неочекивано је продубљена иступањем Слободана Орловића у Политици 7. новембра. Поистоветио је израз суверенизам с појмом суверености кога је у својој личној перцепцији деградирао. Игноришући теорију суверенитета, Теорију државе и права, Уставног и Међународног права, суверенитет је свео на „самосталност одлучивања“ признајући га искључиво нуклеарним војним суперсилама. Орловић дословно пише: „…појам, суверенизам (сувереност) је при дефинисању савремене државе и њене политике сасвим необухватљив. Требало би да је суверена држава она која самостално одлучује. Али на свету је таквих држава свега неколико и то међу онима које имају нуклеарно наоружање (САД, Русија, Кина). Сувереност је за огромну већину држава пука академска формулација (Лајбниц) и китњасти украс (Ласки).“[1] Симплификовање суверенитета на моћ самосталног одлучивања нуклеарне суперсиле ипак није оригинална замисао Орловића. Једнако поимање суверентета је раније изнео популарни амерички комедијаш  Џон Бојер[2]. Тај промотер глобализма објавио je да је његова животна мисија „…мотивисање, обучавање и инспирисање студената да буду потпуно укључени у рапидно глобализовани 21. век (…) што ће произвести глобалне грађане и лидере припремљене да позитивно обликују будућност САД и света“.[3]

ДСС  17. октобра 2014. г. објављује да је председница ове странке „већ започела преговоре за формирање суверенистичког блока“.[4]  Истог дана ДСС и Двери су одржале заједничку конференцију за медије[5]. Председница ДСС је 19. новембра 2014. г. јавности изнела став о непостојању суверенитета Србије[6]: „Ми смо мала земља, ми се боримо за свој суверенитет, ми се боримо, а ми га немамо. Ми га препуштамо Европској унији јер нама из Брисела стиже и Закон о раду и Закон о заштити пацијената и разни закони и разне стратегије, све се тамо пише и ми то мртви хладни усвајамо. Ми напуштамо део свог суверенитета, а ДСС се залаже да Србија буде наутрална у будућности и да се, наравно, брани суверенитет на сваком кораку. Одбрана суверенитета на сваком кораку јесте да колико можете одлучујете о себи.“ Употреба израза суверенизам потом замире и све ређе се појављује у јавном говору.

Јула 2016. Ђорђе Вукадиновић веома условно, обазриво и обзирно помиње израз суверенизам износећи елементе негативног дефинисања тог израза: „Економски и политички `суверенизам` (представља) ослањање на сопствене снаге и вођење рачуна првенствено о сопственом интересу.“ (…) „Политички и економски `суверенизам` у овом смислу који имам на уму није компатибилан са политиком `евроинтеграција` по сваку цену, коју спроводи (и) ова влада“.[7] Врло брзо након Вукадиновића, Слободан Антонић је појам суверенизам поменуо у контексту оставке Санде Рашковић Ивић, везујући „суверенистичко становиште“ и критичку позицију према актуелном политичком режиму за антибриселску и антивашингтонску политичку оријентацију ДСС-а као „суверениста“.[8] Ипак, ни тада Антонић није дефинисао појам који означава изразом суверенизам. Међутим, изричито је упозорио: „Дистинкција ДСС-а као јединог критичара режима истовремено са суверенистичке и демократске позиције, практично ће нестати. И ДСС ће се свести само на још једног мини-сателита режима (попут СПО-а)“.[9]

Градивни елементи појма „суверенизам“ у Србији

Право је појам суверености вековима градило дуго и брижљиво. Филозофија, социологија и политикологија су препознале процес десуверенизације као последицу напредовања мондијализма (односно глобализма). Суверенизам је (најпре у Француској) дефинисан као процес повратка суверенитета држава чланица ЕУ и тај израз се прихвата у оним чланицама ЕУ које национални суверенитет током процеса евроинтеграција нису заштитиле посебним правним установама. Тек неколицина домаћих аутора изнела је ставове важне за домаће (не)разумевање поимања израза суверенизам:

Суверенизам је „супротност регионализму и глобализацији у процесу европских интеграција“. (Јово Комшић).

Суверенизам има везе са „сувереном демократијом“. „Суверенистичко становиште“ је антибриселско и антивашингтонско. Суверенизам је врста  критичке позиције актуелног политичког режима у Србији. ДСС Санде Рашковић Ивић је једини носиоц суверенистичке позиције“. (Слободан Антонић).

Суверенизам није правни појам и његово поимање нема везе с уобичајеним дефинисањима и објашњењима, нарочито класичним објашњењима тог појма. Међународно признате државе нису више суверене. Питање суверенитета се мора сагледати из најширег, пре свега политичког конткста. (Душан Пророковић).

Сувернизам је суверена демократија (Владан Глишић).

Суверенизам и суверенитет су синоними, њихова садржина је самосталност одлучивања, а ово својство савремене државе и политике поседују искључиво три државе које су нуклеарне суперсиле – САД, Русија и Кина, док је за све остале државе сувереност пука академска формулација и китњасти украс (Слободан Орловић).

Суверенизам је европски тренд (Санда Рашковић Ивић).

„Економски и политички `суверенизам` (представља)  ослањање на сопствене снаге и вођење рачуна првенствено о сопственом интересу.“ (…) „Политички и економски `суверенизам` у овом смислу који имам на уму није компатибилан са политиком `евроинтеграција` по сваку цену, коју спроводи (и) ова влада“. (Ђорђе Вукадиновић)

 „Суверенизам“ као постмодернистичка политичка поштапалица

Данас градиво домаћег поимања израза суверенизам чине ставови који су дубоко противречни и кроз одеђене погрешне закључке се гранају у пет смерова, ка:

  • Порицању суверености као правног појма и његовој политизацији поистовећењем са суверенизмом као синонимом;
  • Погрешном поистовећењу суверености са вредносним циљем једног конкретног (руског) демократског политичког режима;
  • Замени појма суверености свемоћношћу одлучивања суперсиле о нуклеарном холокаусту;
  • Личном поимању суверенизма као критичког политичког става против евроатлантског поретка и глобализма;
  • Телеолошким становиштем о економској и политичкој самосталности.

Како је израз суверенизам западни увоз у наш јавни говор, његово погрешно поистовећење са источном „сувереном демократијом“ и склоност ка компромитовању хуманизма указује на давно превазиђене манире „истмодерне“. Поистовећење суверености са фактичком самосталношћу политичког одлучивања јасно указује на прихватање релативних видова стања постмодерности[10] као датости. Против терминолошке збрке препоручујем налазе савременог руског аутора Сергеја Кара-Мурзе који се веома дуго бави разоткривањем техника манипулације политичким говором[11]. Употреба постмодернистичке поштапалице уместо битног политичког чиниоца изазала је раскол и агонију целог српског десног центра, па их је убрзо одвела да траже помоћ од ДС, ЛДП и других странака сасвим супротних, али про-глобалистичких опредељења.

Наравоученије о суверенизму

Расправа о изразу суверенизам личи на јалову схоластичку полемику о универзалијама, али је показала да су нови политички актери српког десног центра напустили поверење у сувереност ради резигнације пред фактичком свемоћи. До јесени 2014. године је десни центар у Србији разликовао власт правне државе од фактички злоупотребљених државних установа у циљу глобалистичке свемоћи, а стање злоупотребе и повреде права и државне власти доследно разликовао од фактичког стања. Много опаснија последица тог процеса је пад поверења јавности у сувереност Р. Србије као правне државе и у начело владавине права. Одбацивањем поверења у сувереност властите земље ради једне политичке поштапалице, десни центар се одрекао сопствене политичке супстанце ради политичког маниризма.

Скупо смо плаћени. Зашто да поричемо сувереност сопствене државе коју су генерацијама бранили и градили наши преци? Како градити јединство десног центра око поштапалице под којом свако подразумева нешто друго?

Политику суверенизма као злодух прати индивидуални опортуни политички прагматизам представника  десног центра у политичкој пракси Србије. Чим постану политички фактор његови представници редовно ступају у коалицију с Вучићевим режимом. Политичка пракса недвосмислено доказује да је суверенизам српског десног центра данас у ствари вид политичког ларпурлартизма.  

[1] Орловић, Слободан – Знају ли шта су хтели и шта хоће, Политика, 7. 11. 2014. Исти текст је аутор објавио на НСПМ под насловом који непосредно упућује на ДСС. Видети: Сукоби у ДСС: Знају ли шта су хтели и шта хоће, НСПМ, 11. 11. 2014.

[2] Сајт Џона Бојера.

[3] Навод је преузет из насловног одељка сајта у којем Џон Бојер објављује своју животну мисију. „Предавање“ о суверенитету:  „Sovereignty – What is it? How do you get it?“.

[4] ДСС неће са радикалима, ДСС, 17. 11. 2014.

[5] Заједничка конфренција за медије Двери и ДСС-а, Двери, 17. 11. 2014.

[6] Гостовање Санде Рашковић Ивић у емисији „Један на један“ Данице Вученић, РТВ, 19. 11. 2014.

[7] Вукадиновић, Ђорђе – Шта је алтернатива, Политика, 13. 7. 2016. г.

[8] Антонић, Слободан – Криза или преузимање ДСС, ФСК, 9. 8. 2016. г.

[9] Антонић, Слободан – Криза или преузимање ДСС, ФСК, 9. 8. 2016. г.

[10] Harvey, David – The Condition of Postmodernity, An Enquiry into the Origins of Cultural Change, Blackwell, Cambridge, Massachussets, 1992.

[11] Кара-Мурза, Сергеј – Манипулација свешћу, Никола Пашић, Београд, 2008, књ. I, стр. 320, 322-324; књ, II стр. 460, 462, 471.

слика http://akademskikrug.rs/novo-okupljanje/

Прочитај без интернета:
19 гласовa