Турски министар за ЕУ Омер Челик изјавио је да је напад на ноћни клуб Реина у Истамбулу изведен „екстремно професионално“ и да има сличности са нападима на дворану Батаклан и редакцију сатиричног часописа „Шарли Ебдо“. Уједно, истакао је да је нападач очигледно тренирао на Блиском истоку и да је нападач користио разне методе како би избегао све модерне технике праћења. Стиче се утисак да турски министар зна пуно више од онога што је рекао и да он, у ствари, шаље поруку инспираторима терористичког напада. Порука гласи: Турска слути ко је у позадини. Међутим, порука се не своди на уочавање сличности са нападима у Паризу. Она има дубље значење и указује на везу напада у Истамбулу са Француском.

Истамбул није одабран случајно. Ердоган воли тај град, био је градоначелник Истамбула од 1994. до 1998. године. Али, циљ напада је шири. Ради се о дестабилизација турске државе и стварање хаоса како би се лакше одвојио део Турске настањен Курдима и припојио курдској држави у настајању. Сагледавајући све аспекте неуспелог пуча, Ердоган је увидео да у позадини јесу били Американци, али да су постојали и други извођачи радова. Оно што га је посебно заболело било је сазнање да код Американаца не само да не постоји намера да се Турској дозволи контрола пограничног појаса у Сирији, већ да је и значајан део Турске предвиђен у склопу будуће државе Курда. Болно је било и сазнање да то није само амерички интерес, већ да иза плана, такође, стоје Французи и Израел. Хитни долазак државног секретара Керија у Турску био је у функцији гашења ватре, али Кери није успео да обузда Ердоганов бес.

Сва расположива сазнања турске обавештајне службе указују да извршиоци овог и неких ранијих терористичких напада јесу војници Исламске државе, али они које регрутују Французи и њихови штићеници, обавештајци Алжира. Алжирска обавештајна служба ДРС, односно њен вањски огранак (DDSE) понудили су се Французима да у њихово име воде део операција Исламске државе. Французи су предлог прихватили како би заштитили своје интересе у расподели налазишта нафте на северу Африке. Због овог фактора било је тешко анализирати и схватити ширу и тачну слику ситуације у Ираку, Сирији и Либији, јер се увек појављивала непозната варијабла – француски и алжирски оперативци, и њихове веома лоше намере. САД су донедавно отворено најављивале потребу стварања курдске државе, али су престале то да чине због оштрих протеста Турске. Турска је уочила да је на дневном реду великих сила, дојучерашњих турских савезница, стварање државе Курда. Француска, али и Израел, показују велике амбиције у погледу курдске државе, а виде је као колонију у којој би експлоатисали нафту из веома атрактивних налазишта. Интерес Израела је и да се кроз стварање Курдистана изврши притисак на Иран, јер би стварање курдске државе дигло на ноге Курде који живе у Ирану. Њихова побуна би дестабилизовала Иран, што Израел жељно очекује.

Након координисаних терористичких напада у Паризу у новембру 2015. године, Франсоа Оланд је у обраћању Народној скупштини и Сенату у Версају истакао да је Француска у рату са Исламском државом и да ће француски носач авиона Шарл де Гол кренути ка обалама Сирије. Оланд је најавио да ће се француски авиони придружити Американцима у Ираку и Русима у Сирији у бомбардовању ИД, али то није испоштовао. Французи су се повукли, али су успели да спрече затварање више од 30 банковних рачуна у Ираку преко којих ИД обавља трансфер новца. Оланд је довукао носач авиона на обале Сирије тражећи подршку специјалних јединица САД како би убрзао активности на стварању курдске државе. Све што је постигао јесте увлачење Американаца у директан сукоб са руским снагама које су тек почињале кампању у Сирији. Ових дана из САД стижу изјаве да се против ИД боре једино Курди. Шта то треба да значи? Да Руси и Асадове снаге у Сирији чине само злочине? Након пада Алепа стижу и злослутне најаве америчких мас-медија да рат у Сирији још дуго неће бити окончан, јер су се снаге ИД повукле у Идлиб и Дер ел Зур и на тај начин контролишу источни део Сирије (који треба припасти курдској држави) и имају отворену везу са Мосулом. Шта значи изјава америчког генерал-потпуковника Стивена Таунсенда, команданта међународне војне коалиције под америчким вођством, да ће Мосул бити заузет за две године? Ништа друго него да ће се сукоб у Ираку и Сирији наставити и да ће САД Мосул користити као базу и пункт за испоруку ПВО система у виду ручних лансера Исламској држави (по Американцима умереној опозицији). То би могло довести до обарање руских авиона и испостављање захтева за поделу Сирије, чији један део би припао наводној опозицији и Курдима. Кад Ердоган дискретно указује на САД као инспираторе за масакре, он није далеко од истине, али су извођачи радова често тајне службе земаља Магреба или директно Французи.

Мора се признати да су Французи до сада остали неприметни и на Балкану, плетући мрежу Исламске државе, односно параџемата и Муслиманског братства. Французи арапског порекла, сада оперативци на северу Африке, координишу са мигрантима и параџематима у БиХ, на Косову и у Рашкој области. Подстичући на Блиском истоку етничке сукобе и померајући их према циљаним територијама, као што су их померали у бившој СФРЈ са запада на источне делове земље, Французи желе створити курдску државу, у којој би били и сунити и шиити. Понашање званичне Француске може бити предмет вишедимензионалних анализа у безбедносном сектору, што би председника Оланда и премијера Мануела Валса, а нарочито некоезистентног министра спољних послова Жан Марк Ероа довело у незавидан положај. Наиме, за време напада у Паризу све комуникације биле су у прекиду. Службе безбедности нашле су се у вакуму. Ту чињеницу медији не експлоатишу, чак и не спомињу. То је могао урадити само неко изнутра. Ко и зашто? У име чијих интереса су француске службе безбедности могле убијати властите грађане?

Уосталом, шта раде француски оперативци и специјални тимови на северу Африке? Скоро неопажено су протекле досадашње операције нафтних корпорација уз помоћ Француске. Користећи алжирску тајну службу Французи су убацивали своје терористе, односно одреде Ал Каиде који су заузимали нафтна поља чак и у Алжиру. Наравно, све се одвијало уз знање САД и Британаца јер су у питању интереси њихових корпорација. Ескалација сукоба у земљама Магреба је последица француских операција. Консолидоване су групе Боко Харама које ће наставити операције од Буркине Фасо дуж целе западне обале Африке. Боко Харам ће сада под заставом Ал Каиде из Малија упадати у Алжир, Мауританију, Западну Сахару, у Нигер и Чад.

За то време очи света су биле на збивањима у Ираку, Сирији, Турској и Балкану. У светлу интереса великих нафтних магната треба посматрати терористичке нападе у Ираку, Турској, а могуће да ни Дамаск неће бити поштеђен. Операције које преузимају тајне службе Алжира и Марока заједно са корпоративним специјалистима, и даље за рачун и уз подршку неокона, наставиће да раде на фрагментацији Турске, Сирије, Египта. Немају намеру да поштеде ни Балкан ни ЕУ како би скренули пажњу и сакрили своје намере и праве циљеве. Ако се анализирају напади по северној Африци увиђамо да су недуго након њих уследили напади у ЕУ. Напади у ЕУ могу се повезати са алжирском тајном службом. Моћници из нафтних корпорација веома брзо преусмере пажњу јавности на Балтик, Украјину, земље на падинама Кавказа. Алжирски ДРС је од корпорација задужен за организовање кампова Боко Харама у Малију, односно Ал Каиде, којој се Боко Харам заклео на верност. Обука обухвата наоружавање и тренинг са експлозивом, убијање и формирање снајперских јединица. Убијање на најмонструознији начин вежба се на заробљеним сељанима.

Британске службе безбедности водиле су истраге о збивањима на северу Африке, али само да би имале ширу слику. Тако су открили да су џихадисти вођени алжирском тајном службом по туниским љетовалиштима убили преко 70 људи. Резултате истрага нису обелоданили. Компанија Шел је важнија од британске јавности. Постоје и интереси других. Тако је бригу о јачању Ал Каиде у циљу дестабилизације Малија и Западне Сахаре водио Сидни Блументал, помоћник Хилари Клинтон као државног секретара, и то у време док су операције у Либији, Ираку и Сирији биле поодмакле. Хилари је Алжиру обећала остварење територијалних претензија у Западној Сахари. Француска влада, али и британска, прикриле су и утицале да медији игноришу на хиљаде цивилних жртава у земљама Магреба и земљама у суседству Малија. Владе наведених земаља све податке крију на основу ознаке тајности докумената из истрага и правдају то заштитом националне безбедности.

Државни секретар Џим Кери је изјавио да ће Русију коштати победа у Сирији и да ће губити авионе и војнике, како у Украјини тако и у Сирији. Да ли се тог суморног предвиђања које је у основи злонамерна претња треба сетити након пада Тупољева са војним оркестром Александров? Треба ли истрага да има у виду да је у близини пада авиона био француски брод за електронско ратовање и да су Французи познати као ревносни извршиоци прљавих операција по америчком налогу.

наставља се…

30 гласовa