Пошто су на страници ФСК А. Павић и Б. Павловића1) већ подробно анализирали политички и привредно-правни аспект новог бриселског „договора“ између београдских власти и албанских сепаратиста о примени тзв. споразума о телекомуникацијама од 2013. године, остало је да се размотри његова уставно-правна страна. Или прецизније, однос тзв. споразума о телекомуникацијама од 2013.2) и најновијег пратећег акта о његовој имплементацији према суверености Републике Србије на Косову и Метохији, јер је сувереност кључно обележје које одваја државу од других политичких ентитета.

Према тумачењу званичног Београда закључивање „споразума“ о телекомуникацијама не може да се тумачи као акт одрицања државе Србије од суверености над територијом КиМ, нити као посредно признање тзв. Републике Косово. Насупрот томе, из владе тзв. Републике Косово поручују да применом споразума о телекомуникацијама „Република Косово ствара сопствени идентитет у пољу телекомуникација, с обзиром на то да ће бити призната/идентификована на међународном плану са својим јединственим позивним државним бројем +383”. Сепаратистичка извршна власт даље наводи да ће „суверено управљати својим телефонским позивним бројем“, да се „овим споразумом о телекомуникацијама, успоставља ограничена фреквенција између држава, Косова и Србије“ и најзад, да се споразумима омогућује „прекид илегалних активности оператера са севера (тренутно три мобилна оператера)“.3) Једном речју, према схватању албанског руководства тзв. бриселским споразумима о телекомуникацијама сувереност тзв. Републике Косово је проширена на још једну област у којој је до сада владао фактички кондоминијум. При том, фактицитет је једина мера којом се утврђује постојање суверености, јер сувереност као политичка, а не правна категорије, није ствар нормативних прокламација, већ реалног постојања.

Да би оцена односа „споразума“ о телекомуникацијама и Србијине суверености била лишена личне политичке пристрасности, што је неопходно јер се ради о прворазредном државном питању, ваља се ослонити на чињенице из домаће правноисторијске ризнице.

Седамнаестог септембра (по јулијанском календару) далеке 1862. године Кнежевина Србија, тада са међународно-правним статусом вазалне турске провинције, донела је Закон о ратификацији „уговора с правитељством аустријским о свези телеграгфској“.4) У параграфу 1. овог међународног уговора стајало је да „Књажество Србија као самостална телеграфска област приступа бриселској међународној телеграфској конвенцији од 30 Јуна 1858 године.“ У параграфу 5. истог Уговора наводи се: „За депеше, које преко Србије у Турску транзитирају, аустријска телеграфска управа измириваће српској таксу која се има рачунати по првој зони од улазне до излазне савезне тачке у Србији….“ Параграфом 9. предвиђено је да „ради олакшања међународног саобраћаја преко Србије, обавезује се српско правитељство за једну годину од дана када се овај уговор ратифицира, подићи један телеграфски вод, који ће искључно служити за транзито-кореспонденцију између Аустрије и Турске.“ Само четири дана касније, 21. септембра 1862. године, вазална Кнежевина Србија ратификоваће и „уговор, закључени између правитељства српског, аустријског, турског и саједињени књажества молдавског и влашког, и регулирању службе телеграфске“.5) У члану 1. овог међународног уговора истиче се да „више поменута правитељства задржавају себи право да закључавају телеграфске уговоре између себе, и са другим државама…“ Чланом 2. је предвиђена обавеза Турске и Аустрије да измирују „оним књажествима (Србија и Влашка и Молдавија), преко којих депеша прошла буде, онолико таксе, колико ова за транзитне депеше износи“.

Садржај ових међународних уговора јасно показује да стране потписнице, а у другом уговору то је и ондашњи Србијин формални сизерен Турска, признају вазалној Кнежевини Србији (али и вазалним Кнежевинама Влашкој и Молдавији) својство самосталне међународне телеграфске области, какав су статус имале и државе пуног капацитета које су у оквирима ондашњег међународног поретка биле формално међународно признате. Следствено, Кнежевина Србији је у области телеграфије постала суверена читавих 16 година пре међународног признања њене независности од стране клуба европских великих сила на Берлинском конгресу.

Посматрани из угла суверености, наведени уговори о телеграфији су значајни по томе што се ради о првим међународним уговорима које је закључио српски Кнез, на основу права из параграфа 10. новог Закона о Државном савету, који је донет на Преображенској скупштини 1861. године. У наведеном параграфу стајало је да „Књаз једини заступа и представља Србију спрам страни држава. Он закључује уговоре, и прави конвенције.“ Кнежева овлашћења из параграфа 10. била су, како истиче М. Павловић, „равна овлашћењима владара независних држава; она су и формулисана према аналогним одредбама страних устава“.6)

Имајући то у виду, не треба да чуди зашто су се турска, енглеска и аустријска дипломатија одмах окомиле баш на овај параграф из новог кнез Михаиловог некодификованог устава, јер је он недвосмислено показивао намеру кнеза да се понаша као владар независне државе, а не као турски провинцијски намесник. Аустријски конзулат је одмах упутио ноту у којој се упозоравало да ће се српско правитељство „учинити достојним интереса Европе, само ако се поврати на пут законитости“. У српском дипломатском одговору се истицало како „мисао, да се представља као независна држава или бар да се као таква издаје, сасвим је противположена начину сматрања Србског правитељства и удаљена од његових идеја. Све дакле што је речено у истом Закону о одношаима Књаза са страним државама значи јасно и просто, да ови одношаи не спадају у преимућства Совјета, него јединствено Књазу, по мери права, на сваки начин који Србија може имати“.7)

Међутим, „једно је“, како примећује М. Павловић „дипломатско објашњење, а друго стварно стање ствари. Предмет дипломатског напада, параграф 10., био је израз Србијиног кретања ка независности. Фактичко стање, на које су непријатељске силе гледале као на узурпацију, постепено је, логиком одржаја, имало да се претвори у право. Наређење параграфа 10. садржавало је битно суверенско самоодређење. Јер, међународно право не прописује који ће органи једне државе вршити тзв. међународну надлежност. То прописује устав те државе.“8)

Да параграф 10. Закона о Државном савету, као израз суврености међународно непризнате Кнежевине Србије, није био пука нормативна прокламација, показали су годину дана касније први међународни уговори о телеграфији које је закључила Кнежевина Србија. Закључујући међународне уговоре са српским Кнезом, макар и из сфере телеграфије, Аустрија и формални сизерен Турска су посредно признале и ново уставно уређење Србије од 1861. године, које је било потпуно самостално дело домаћег уставотворца – Народне скупштине и Кнеза и којим се поништавало уређење Кнежевине октроисано султановим Хатишерифом од 1838. (тзв. Турски устав). При том ваља знати да је право на уставотворство најбитнији атрибут унутрашње суверености.

Закључујући после уговора о телеграфији и уговоре о војном савезу са Црном Гором (1866.), Грчком (1867.) и Румунијом (1868.), формално вазална Србија је и у области међународне војне сарадње потврдила да је потпуно овладала правом на закључење међународних уговора (ius contrahendi), као битним атрибутом спољашње суверености.

Истовремено уговори о војном савезу, заједно са уговором о куповини оружја који је 1862. закључен са Руском Царевином, као и организација народне војске изведена према Закону од 1861. години, показали су да је Кнежевина Србија читаву деценију и по пре свог међународног признања овладала и другим битним атрибутом суверености – правом на вођење рата (ius belli).9) Када је после убиства на Чукур-чесми и бомбардовања Београда са Калемегдана кнез Михаило подигао народну војску, ондашњи британски министар спољних послова, лорд Расел, констатовао је: „овај жалосни догађај изазван је тим, што су Срби пореметили односе, који су Уговорима утврђени били између Високе Порте и Србије“.10) Британац је очигледно мислио на освајање атрибута суверености од стране Србије, пре свега ius belli, чиме је она поручила да има намеру да се понаша као независна држава, а не турска вазална покрајина, како су њен статус формалноправно дефинисали међународни уговори.

Сви ови догађаји који су претходили међународном признању Кнежевине Србије на Берлинском конгресу 1878. године, показали су да формално међународно признање не чини један политички ентитет државом, већ реални акти освајања појединих атрибута суверености. На Берлинском конгресу је Турска, а са њом и друге европске државе, само дала накнадно формално и опште признање Србијине суверености (независности). Јер, пре давања општег признања, Турска је пристајала, по принципу свршеног чина, на партикуларно признање, било формално (право на закључење уговора), било неформално (право на вођење рата и уставотворство) појединих аката Србијине суверености. Следствено, у мери у којој је Турска постајала несуверена на земљишту Србије, у тој мери је ова друга постајала суверена држава, независно од њеног тренутног међународног статуса.

Ако судимо према томе како је међународно непризната Кнежевина Србија током 19. века постепено, али одлучно из малаксалих руку Турске отимала поједине атрибуте суверености, онда Вучићево захваљивање Казахстану на томе што влада ове земље није признала тзв. Косово,11) у данима када његови чиновници истовремено предају телекомуникације (право на национални позивни број, право на вршење мобилне телефоније и др.) под суверену власт тзв. Републике Косово, не представља ништа друго него бацање прашине у очи српског народа и савезника Србије. Јер, о томе да ли је тзв. Република Косово држава или не, не пресуђује број међународних признања, већ чињеница да ли је апарат принуде ове творевине у стању да на целокупној територији покрајине обезбеди примену сепаратистичког правног поретка. Уместо да Телеком Србије настави да на деловима КиМ ради по законима Србије, као што је радио пре 2013. године, технички се прилагођавајући условима окупације, београдски властодржци „споразумима“ о телекомуникацијама признају, с једне стране, уставно-правни поредак тзв. Косова, а с друге стране бриселским „споразумима“ признају тзв. Косову право на закључење међународних уговора (ius contrahendi), што је битан атрибут спољне суверености.

Као што је Турска 1862. године закључивањем уговора о телеграфији са Србијом извршила једно од бројних парцијалних признања суверености међународно непризнате Кнежевине Србије, исто то у новембру 2016. чини Вучићева влада у односу на тзв. Косово закључивањем тзв. бриселског споразума о телеграфији. Узимајући у обзир да је у српско-турским односима телеграфија била преседан за освајање ius contrahendi (права на закључење међународних уговора), а да је организацијом народне војске Кнежевина Србија освојила и ius belli (право на вођење рата), као још један атрибут спољне суверености, онда нас, по свему судећи, од Вучићеве влада чека још једно изненађење – саглашавање званичне Србије са свршеним чином формирања војске тзв. Косова.

После партикуларних признања суверености тзв. Републике Косово у форми тзв. бриселских споразума и то у областима у којима је после 1999. године на КиМ функционисао апарат принуде, закони и установе Републике Србије, Србију ће Вучићева влада најзад довести до општег (генералног) признања независности тзв. Косова. Исто онако како је то учинила Турска према Кнежевини Србији на Берлинском конгресу 1878. године.

Они који сумњају у ову тврдњу треба само да прочитају садржај чл. 15. ССП Србије са ЕУ, на шта смо већ указивали сада већ далеког 9. јануара 2015. године: „Управо ССП, као евроунијатски „надустав”, у чл. 15 у ст. 1, 2, 3 и 4 предвиђа да је Србија обавезна да у року од две године од ступања на снагу ССП (22. 7. 2013) закључи билатералне уговоре о регионалној сарадњи са државама које су већ потписале ССП. Битни елементи ових уговора су: политички дијалог, успостављање зоне слободне трговине, узајамне концесије у области кретања радне снаге и капитала, као и сарадња о области правосуђа и унутрашњих послова. У последњем ставу чл. 15 ССП стоји да ће „Србија започети сличне преговоре са преосталим државама у региону када ове државе буду потписале Споразум о стабилизацији и придруживању”.12) Европска унија је са тзв. Републиком Косово закључила ССП октобра прошле године13), па зато треба очекивати да ће нас Брисел после завршетка процеса парцијалног решавања спорних питања официјелно и сасвим отворено подсетити на нашу обавезу из чл. 15. ст. 4. ССП.

Од закључивања уговора о регионалној сарадњи (добросуседству) са тзв. Косовом може да нас спаси само промена досадашње шеснаестогодишње ЕУропске политике и то једностраним раскидањем ССП, а не пука промена политичких вођа.

1) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pozovi-383-radi-izdaje/; www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/sporazum-o-telekomunikacijama-na-kim-finansiranje-terorista-i-narko-dilera/
2)www.slobodnaevropa.org/a/tekstovi-sporazuma-kosova-i-srbije-o-telekomu-i-energiji/25101552.html
3) kossev.info/strana/arhiva/sporazum_telekomunikacije/10342
4) Зборник закона и уредба, књ. XVI, 1864, стр. 72-75.
5) Зборник закона и уредба, књ. XVI, 1864, стр. 75-77.
6) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 375.
7) М. Павловић, Српска правна историја, стр. 375.
8) М. Павловић, Српска правна историја, стр. 375.
9) И. Пржић, Спољашња политика Србије, Београд, 1939, стр. 84-85; М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, Правни стандарди Србије Европске уније и Савета европе, књ. IV, крагујевац, 2009, стр. 3-23.
10) М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 300.
11)
www.vesti.rs/Vesti/Vucic-Zahvalan-Kazahstanu-sto-postuje-teritorijalni-integritet-Srbije.html
12)
srb.fondsk.ru/news/2015/01/09/kosovo-i-evrointegraciie-u-2015-ili-chemu-verovati-tarabihevom-nastavlachu-ili-ssp-u.html
13) www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-potpisalo-ssp/27329378.html

слика  http://srbin.info/2016/11/13/ode-kosovo-srbija-u-briselu-dala-pristini-poseban-medjunarodni-pozivni-broj/

Прочитај без интернета:
18 гласовa