Недуго пошто је формирана прва влада у коју је ушао СНС, а на чијем челу је био Ивица Дачић, почело се и са повлачењем разних потеза који су указивали да ће то заправо бити политика континуитета онога што је радио и Борис Тадић. Али, један део јавних делатнија и разних аналитичара је искочио у заштиту таквог курса. Тобоже, притисак западних центара моћи је био толики, да се негде морало попустити. Зато ћемо начинити уступке тамо где се мора (!), па ће бити потписан Бриселски споразум, а заузврат ћемо ојачати сопствену позицију на неким другим пољима. У том контексту, често су као примери навођени Милош Обреновић, а ретко и Милан Недић. „Љубићемо папучу султану“, „прихватићемо реалност“, али ћемо јачати споствену моћ тамо где је могуће. А, када је већ о Милану Недићу реч, он се наводи као један од оних који је покушавао да спроводи политику јачања националних ресурса у условима окупације. О томе сведочи у својим мемоарима и Херман Нојбахер, који је одлазио са многобројним предлозима како побољшати економски положај Србије, а у циљу смиривања устанка на српском етнопростору, код Хитлера, само што тадашњи немачки лидер није имао ни слуха ни рачуницу за тако нешто. Једино где је Недић могао нешто да уради и без одобрења окупатора, било је поље културне политике и високог образовања (ако ништа друго, онда навести барем спашавање професора Београдског универзитета).

Како један народ да се сачува без културне матрице и јаког образовног система? Како одржавати културну матрицу без истраживања и афирмисања сопственог културног наслеђа? Зато се и на пољу осмишљавања и спровођења културне и образовне политике увек може учинити више него у другим сегментима. Тај ресор делимично остаје испод радара окупационих снага. Због тога је и очекивано да се евентуално „јачање националних ресурса“ најпре осети на пољима културе и образовања. Тада би цела конструкција како ћемо са једне стране „љубити папучу“ нових господара, а са друге стране улагати у дугорочно јачање, могла да се брани. Чак шта више, можда би се у будућности потврдило и како је била једина могућа.

images

Међутим, на тим пољима не да није урађено ништа, него се све ради супротно дугорочним интересима земље и народа (ма како да дефинишемо ова два појма). Нису ту у питању само финансијске недаће. Мада, и ово иде на конто неуспеха садашње Владе. Криза је у целој Европи, кресање буџета је неминовност, али према просветарима у штрајку се мора имати обзира. Исто тако, недопустиво је да се отказују балетске представе у београдском Народном позоришту. Ако то прође без икаквог подизања гласа, убрзо ће почети и скидање позоришних представа. Па тако док се све не затре. Мере штедње су неопходност, али се може штедети на другим местима. Издвајања за културу су, гледајући остале ставке у буџету-смешна. За балет, оперу и позориште-још смешнија.

Овде се пре свега ради о прихватању једне идеолошко-политичке матрице, која има за циљ да суштински уништи националну културу и национални образовни систем. Оно што неолиберализму треба, а то је у Србији, барем када је о кадровским потенцијалима реч-мало, то ће се кроз прецизно постављене филтере издвајати и даље усмеравати. Оно што остаје треба претворити у „телетабисе“. Зато се системски уништавају култура и образовање, две каријатиде нашег опстанка. Уместо да се на националним фреквенцијама (бесплатно и са пуно ентузијазма) промовише Народно позориште, простор заузимају „Парови“. Уместо да се обезбеде услови универзитетима, лабораторијама, институтима, истраживачима и предавачима да прате савремене трендове и квалитативно подижу ниво сопствених активности, енергија и новац се расипају на отварање „установа за менаџмент“. Ако се настави телетабизација Србије за двадесет година ћемо имати четрдесетогодишњаке, који ће требати да управљају земљом, њеним апаратом, производним и услужним системима, а да они суштински ништа неће знати. Имаће формално звање, али не и ваљано образовање. А одрастаће у окружењу у којем више неће бити никаквих значајнијих културних садржаја, у којем су „Парови“ најгледанија емисија. Заправо, у одређеној мери, већ и трпимо последице тога. Шефица кабинета министра Тасовца се надахнутим писмом преко свог ФБ профила обратила заинтересованима који су је пропитивили о трошењу буџетских средстава и њеном летовању. Одговор је гласио: „Ви сте закржљали и несналажљиви и вашу љубомору и комплексе лечите преко ових патриЈотских сајтова. ХАХА јадници. Ако то хоћете да чујете ево вам. Боли нас уво за вашу гладну децу и за вашу правду! Јел се патриотизам једе, да ли можда плаћа рачуне. НЕ? Е па онда што се јављате. Ако нам можете нешто, ви то урадите. Ајд да вас видимо. Брига мачке, шта мишеви о њима причају. Ово је ново доба, либерално доба где опстају само најсналажљивији. Ми смо то и СНС странка нам је омогућила да покажемо шта умемо. Живео Вучић! Доле са великосрпским национализмом и фашизмом!“ (правописне грешке из оригиналног текста исправио аутор, како би било читљивије). У одређеној мери, ми већ трпимо освету надобудних, лоших ђака, људи који никада нису ушли у позориште, који годишње можда прочитају једну књигу Весне Дедић. Можда ни толико. Али знају да кажу „Живео Вучић!“. Зато добијају функције и плаћени су новцем из буџета. И довољно су промућурни па су схватили како је понављати „доле са великосрпским национализмом и фашизмом!“, препорука за милост окупатора. У толикој мери, да министар Тасовац није смео ни да писне после ових сплачина његове најближе сараднице. А камоли да је смени.

images (1)

Да се ради о чистом идеолошко-политичком проблему, говори и „случај Жарка Требјешанина“. Представници ЛГБТ популације, или како се већ сада представљају, захтевају од цењеног професора Београдског универзитета да из средњошколских уџбеника билогије, психологије и медицине избаци формулације типа да је „…објекат сексуалног нагона по правилу јединка супротног пола“, и да у одређеном добу млади показују снажно осећање за „супротни пол“. Професор Трбјешанин одбија да направи измене и понавља да су његове тврдње засноване на дугом истраживачком раду иза кога стоје релевантне рецензије. Међутим, на све ово државни секретар у Министарству просвете Зорана Лужанин одговара да „нови закон подразумева да сви уџбеници морају да испуне Стандарде квалитета, што сада није случај за уџбенике који су издати пре 15-20 година“. У последњих 15-20 година, наука по овом питању није рекла ништа ново, као ни у низу других дисциплина. Али, јесте политика. У неолибералном идеолошком оквиру је хомосексуализам проглашеним прихватљивим. И сада се, као у време комунизма, научна сазнања морају прилагођавати идеолошкој поставци. И онда, џаба професору Требјешанину силан научно-истраживачки рад, стриктно поштовање теоријско-методолошких стандарда и процедура, извођење закључака и рецензије, када ми имамо Стандарде квалитета. После њега, нека се спреми и „Венеова збирка“ из математике. И она је давно објављена први пут, када нису постојали Стандарди квалитета. Јер, разни Сатандарди квалитета се и пишу како би се поспешило стварање телетабиса. Неолиберална парадигма промовише просечност, то је основа развоја потрошачког друштва.

Ствари, наравно, нису безнадежне. За почетак, уместо фокусирања на власт, оштрицу критике и будуће борбе неопходно је смерити на систем. Јер, власти се мењају, а систем остаје исти. Оде један министар дође други, оде једна шефица кабинета, дође друга. Поново трошити енергију на мењање валсти, а да се истовремено не отвори питање и промене система је јалов посао. Одлазак министара Тасовца и Вербића, после свих брљотина које су у њиховим ресорима направљене је неопходан, али не и довољан услов. Ослободилачка политика је могућа. У ресорима културе и образовања чак и највероватнија. У економији и спољној политици ће простор за широко маневрисање бити скучен, али зато могућност надлежних да подрже закључак професора Београдског универзитета, заснован на дуготрајном истраживању, не може бити упитна. Какви Стандарди квалитета, какви бакрачи. И према томе треба мерити постављање и ове и сваке наредне власти. Садашња влада је на том испиту пала. Она не води политику „јачања националних ресурса“ у било ком сегменту. Њу је немогуће оправдавати због тога што „прихвата реалност“ и тиме угрожава неке од наших виталних интереса.

Не знамо шта нам сутрашњи дан доноси, па се може десити и да уђемо у ситуације када је пред ММФ-ом, Светском банком, НАТО-ом или ЕУ, паметније да се „правимо мртви“. У околностима у којима смо, можда буде боље ћутати и превише не таласати, док није угрожен неки витални интерес. Али, на пољу културе и образовања се може пуно урадити. Више него што било ко може претпоставити. Ту је државни апарат способан и у политичком, и у финансијском, и у логистичком смислу, да се супротстави телетабизацији народа. Да се уместо неолибералног бунила, утемељи здрав систем који ће своје плодове дати већ за деценију. Само остаје питање да ли постоји и политичка воља за тако нешто.

Прочитај без интернета:
37 гласовa