Међународна реакција на крваве терористичке нападе у Паризу није ништа мање очигледна од лакоће  са којом су терористи на онај свет отпремили скоро сто педесет мирних становника. Масовни митинзи по читавом свету, хештегови са Ајфелове куле у кругу за ожалошћене (који су због нечега јако потсећали на амблем немачког „Мерцедес-Бенца“, пребојавање профила у социјалним мрежама… Све то је био део свеопштег излива емоција који су постали много јачи  од самих париских експлозија. Председник Француске Франсуа Оланд (искрено да кажемо – најбезличнији и најбезвољнији француски лидер последњих деценија) хитно је, да не изговоримо – као последње, затворио границе и на читаву територију земље увео ванредну ситуацију. Уосталом, и без тога терористички акти тешко да би се поновили на француској територији. Терористи из ИСИЛ-а су већ саопштили следеће циљеве – Лондон, Вашингтон и Рим. Али тамо нико не жури са затварањем граница.

Шта се стварно десило у Паризу  и због чега је дошло до толике панике међу милионима људи у Европи? Дошло је до краха оног модела европског друштва, према коме је Европска унија дужна да служи  као оаза мира и благостања. Истина, дуж ивица европских граница звуче експлозије, по четвртима градова у Донбасу пуца кијевска артиљерија, у Сирији, Кенији, на Балкану, терористи убијају жене и децу, а становнике Одесе спаљују живе, али – то нема везе јер је то „тамо негде“ , у нецивилизованим џунглама „трећег света“. Уосталом, и већа половина те приче је само плод „руске пропаганде“. Европска унија се поноси својим Мастрихтским и Лисабонским принципима, отвореношћу граница, слободом, братством и равноправношћу.

Али терористи  су успели да продру и до отаџбине „слободе, једнакости и братства“.  Нанели су ударац срцу „јединствене Европе“  (уколико се таквим не сматра еврокварт у Бриселу) и дужни су да натерају становнике читавог света не само да одмах пребојавају своје аватаре, већ да се замисле ко је у ствари ископао Европи терористичку јаму. Ту јаму су копали сами Европљани заједно са САД читавих последњих четврт века – откако су руководства тада још Европске економске заједнице и НАТО-а решили да „преформатирају“  евроазијски простор  на таласу на коме се распадао Совјетски Савез. Иста та Француска је активно учествовала у „процесу“  –  почев од бивше Југославије (у којој су француски „миражи“ летели на борбене задатке 1999, а француски дипломата Бернар Кушнер као први руководилац Мисије УН на Косову одиграо  не баш последњу улогу у претварању те покрајине у жариште екстремизма и тероризма), а затим фактички уништио либијску државност и после тога се још позабавио бомбардовањем Сирије. При чему је до свих тих бомбардовања дошло као акт очајања  пошто је постало јасно да стратешка иницијатива у блискоисточном региону великом брзином прелази на Русију. Непостојање  разумљиве позиције по свим битним општеевропским питањима (од избеглица до еврозоне), селидбе од Вашингтона до Берлина и обратно, играње са средоземним земљама и истовремена бомбардовања држава које припадају том региону… Да, у најновијој историји је Француска  имала и тренутак, када је Париз активно и ефикасно учествовао у миротворним напорима 2008.г. у конфликту око Јужне Осетије. Али то је било док је председник био Никола Саркози, у чије време се, ако ништа друго, бар рачунало на Француску.

Успут, пар речи о Саркозију. Баш данас је он тај који је изговорио реченицу, коју је био дужан да изговори његов наследник Оланд  још пре  трагедије  у Паризу. Да,  „ми водимо рат и против нас се води рат“ и, најважније је да је „за победу над Исламском Републиком“  неопходна широка коалиција  у којој ће бити и Русија.

Да би се уништила „Исламска држава“ потребни су сви, па међу њима и Русија“ – изјавио је Саркози после састанка са председником Оландом. Бивши председник је потврдио да је за борбу са терористима неопходна „широка коалиција“. При том је констатовао да две коалиције против исламиста у Сирији „не могу да постоје“. Како кажу француске новине Le Figaro, Саркози је недавно боравио у Москви и у њој се састао са руским лидером Владимиром Путином, што се у данашњим геополитичким условима Европе пре сматра за порок него пројављивање ефикасне дипломатије у више смерова.

Притом је Саркози подвукао да је главни задатак руководства земље да се обезбеди безбедност Француза: „Данас се они не осећају сигурно“. Екс-председник је такође захтевао да се у Европи пређе на „нову имиграциону политику“.

Дошло се до тога да мирни становници без обзира на боју заставе и профиле у Фејсбуку увек одговарају  за грешке и преступе својих власти. Али њихове власти, на жалост, не знају ни да прорачунају какве ће последице бити због њихових грешака, нити извлаче искуство из онога што се већ десило. Експерт за безбедност британског Краљевског уједињеног института за одбрамбена истраживања Шашанк Џоши каже да „најтешња паралела“ међу садашњим терористичким акцијама у Паризу може да се направи са нападом у граду Мумбаи 2008.године који су извршили исламски терористи из Пакистана“. Тада су „у неколико делова града експлодирале бомбе и пуцано је из артиљеријског оружја“ – подсећа Џоши.

Али кога у Европској унији још узбуђују сличне паралеле. За њих је и Мумбаи, и Одеса, Доњецк, Луганск, Либија, Сирија, Балкан, – све је то периферија која је недостојна њихове самилости и разумевања.

Прочитај без интернета:
36 гласовa