Напад на петроградски-петербуршки метро је многим извјештачима и ад хок аналитичарима безбједности понудио једноставне и лаке одговоре:

Прво, ко је извршио напад? Класика. Брадата фаца са врата нападнутог воза, сама за себе даје одговор. Чак и Фејсбук, Твитер и друге друштвене мреже откривају нам радост Исламске државе и само је питање тренутка када ће неко, у име ове војно-политичке организације, преузети „одговорност“ и „заслуге“ за ово дјело.

Друго, зашто? Па Русија у Сирији је донијела потпуни преокрет у стању на терену и омогућила легалној и легитимној сиријској влади да ток рата учини повољнијим за све оне који желе опстанак Сирије у колико-толико секуларном и грађанском формату – у складу са исказаном и потврђеном вољом својих грађана.

Треће, гдје? У највећем граду на сјеверу планете, граду са преко пет милиона становника – другом по величини у Русији али и граду у којем је тај дан, у Стрељни, петербуршкој предсједничкој резиденцији, државничке послове обављао предсједник Владимир Путин.

И многа друга питања имала су једноставне и прихватљиве одговоре – терористички акти у Русији дешавали су се и раније. Дјеловање радикалних исламиста на Кавказу, раније у Чеченији а данас у Дагестану и Ингушетији – напади на московске аеродроме, полицијске станице и цивилне објекте, бројнији су били у Русији, док још Русија није ни покушавала чак ни помишљала да се војно ангажује у Сирији.

Руска Федерација је на све терористичке акт, увијек одговарала институционалном примјеном властитог законодавства. За разлику од Американаца који су медијском агресивношћу неспособност властитих институција и властиту одговорност увијек прикривали приземним, патетичним патриотизмом и антиисламском хистеријом.

Русија то никада није радила – штитила је државу и истраживала тероризам као криминални акт, не дозвољавајући сукобе међу својим грађанима, сукобе на религијској основи. Зато су, врло успјешно, влада Руске Федерације и предсједник Путин градили и чували партнерство и братство Руса и муслимана, у Казахстану са Нур Султаном Назарбајевим, али и у Чеченији, па чак и на тлу некадашње Грузије, у Абхазији, у којој су Руси и Руска Федерација бранили муслимане од прозападних јастребова, чију политику је симболизовао Микхаил Сакашвили. И на другим мјестима, предсједник Путин је увијек истицао сарадњу Руса и муслимана на тлу Русије али и ван ње. Данас своје најважније државне интересе, захваљујући помоћи Русије, штите двије велике муслиманске земље: Иран и Турска, али и многе мање, које сада желе отворену и поуздану сарадњу.

Зато овај терористички акт нимало није случајан а ни једноставан.

Свакако, извршилац може бити радикални исламиста и он то вјероватно и јесте.

Али ако су баш све мачке у мраку црне, не значи да то треба прихватити као објективну чињеницу, него да их треба освијетлити.

Нису све браде стварне – неке су дио маске, неке су налијепљене да би симулирале једноставне и непријатељу мира тако потребне одговоре.

Нису сви исламисти исти, нити су сви припадници Исламске државе.

Изрећи ћу и једну смјелу мисао за овај тренутак опште инсуфицијенције информација и чињеница: Не вјерујем да Исламска држава има капацитета за ову врсту акција које не представљају њену примарну оријентацију а још мање вјерујем, да су мотивисани нападати Русију у тренутку када војска Сједињених Америчких Држава брутално разара највећи и најважнији град за њу, Мосул, и вјероватно држи у окружењу неке командне потенцијале, емире и шејхове ове монструозне организације.

Наравно – они би то урадили али, нису способни нити опредјељени да тежиште сукоба измјештају тако дубоко у непријатељску територију, него су као војно-политичка организација формулисали специфичну доктрину борбе у градским четвртима и насељима, градећи на тај начин специфичну линију фронта.

Ал Каида је друга прича: као геополитички партнер западних влада (САД, Велика Британија и Израел), једноставним организовањем ћелија међу којима не постоји тако чврста координација своју борбу управо води терористичким акцијама у насељеним мјестима – у дубини непријатељске територије. Не бира мете и једноставно и брутално убија по обдаништима, трговима, пијацама, градском превозу али напада и бродове, авионе и подземне жељезнице. То је она иста Ал Каида која је покренула муслимане Кавказа у невиђене злочине против својих комшија и властите државе. Дјелујући деценијама на изградњи те лабаве организационе форме и инфраструктуре, Ал Каида је лојалност својих припадника градила увијек на основама саудијског исламског светоназора – вехабизма, и специфичног концепта политичког радикализма Муслиманског братства. Крути догматски принципи и политички циљеви из прошлог вијека те бијес што осим мртвих на њиховом путу није било другог резултата, и данас покрећу ову деструктивну организацију у овакве и сличне терористичке акције.

Те акције су финансијски, логистички и обавјештајно подржане понекад и од Француске али најснажније од САД, Велике Британије и Израела.

Питање јесу ли они могли извршити овакав терористички напад даје једноставан али двосмислен одговор: јесу могли али вјероватно нису.

Јер, далеко је Санкт Петербург од Централне Азије а тумачити један класични терористички акт не значи остати усидрен погледом и техником на вратима оног вагона чија је слика, са ружним брадатим лицем вјероватног убице, обишла свијет подржавајући једноставне аналитичке конструкције.

Не постоји само уже мјесто извршења терористичког акта него и његова шира димензија у простору – она геополитичка. Није нападнут само један метро.

Санкт Петербург је далеко од Кавказа – од Дагестана и Ингушетије готово 3.000 километара, од Грозног преко 2.500 км. А далеко су и објективни интереси да се Русија кажњава на своме крајњем сјеверу, када се та порука која се шаље са обале Невског залива и Балтичког мора могла једнако снажно послати из Москве која је дупло ближа а предсједник Путин је чешће у самој Москви.

Ако иза овога стоји било која организација са Кавказа онда те организације нису само злочиначке него представљају и организације лишене елементарног разума, које окупљају, гомилу будала неспособних да реализују иједан прокламовани политички циљ.

Овај терористички чин је ипак са печатом западних служби.

Нордијске земље као и сама Финска представљају данас војну базу НАТО пакта у коме западни стратези не планирају само велики сукоб него и серију инцидената и напада усмјерених да изазову нестабилност Русије и доведу у питање сврсиходност војног ангажмана у Сирији. Тај ангажман смета пораженој америчкој политици коју симболизују Клинтонови и Обама, и он јасно детектује геополитичку неспособност америчке владе да управља сложеним процесима које је сама изазвала и покренула.

Зато је код истраге овог терористичког акта веома важно посматрати тај аспект.

Он није само безбједносни него и одбрамбени: угрожавање Русије на њеним граничним тачкама, давање примјера да је то могуће и врло ефектно, изазивање психозе и деморалисање локалног становништва на граници а посебно сијање сумње у вјеродостојност политичке стратегије властите владе у сфери борбе против тероризма… и много чега другог, усмјерени су на слабљење одбрамбених способности Русије.

Одговор на овај терористички чин, по мени, није у „друштвеним односима“ и политичким а неоствареним амбицијама појединих етничких група, него је примарно у одбрани државе и права – у њеној способности да препозна разлику између нарушавања јавног реда и мира и угрожавања способности државе да се брани.

Русија је нападнута споља и у овој истрази морају заједно учествовати војне и безбједносне структуре, како би недвосмислено утврдили све аспекте овог терористичког чина и истовемено правилно одговорили на њега у свим сферама.

Наравно да у то ја нимало не сумњам: чак и под претпоставком да у неком контејнеру савјесни грађани открију личне карте и пасоше неког од извршилаца овог чина, мора се доћи до оних стуктура и система који су плански организовали убиство невиних људи, због врло сумњивих геополитичких циљева.

На овај тачки се више не брани само Русија него и свјетски мир.

Само је Русија способна одговорити том тешком задатку и изазову.

430 гласовa