Током својих првих седмица у Белој кући, Доналд Трамп се суочава са незапамћеним (бар у Сједињеним Државама) покушајем спровођења операције промене режима од стране елемената Дубоке државе и мејнстрим медија. Време ће показати да ли ће он успети да се супротстави снагама које изнад свега желе да спрече сваку могућност поправљања америчко-руских односа, и које управо спроводе „меки преврат“ да би то спречиле.

Трамп се 28. фебруара први пут у својству председника формално обратио Конгресу и америчком народу, а неформално остатку света. Поновио је неке од својих предизборних тема, на првом месту ону о стављању Америке и америчког народа на прво место, уместо интереса глобалне елите. Такође је истакао своју жељу за миром и избегавањем иностраних сукоба:

„Слободне нације су најбоље средство за изражавање народне воље – и Америка поштује право свих нација да иду својим путем. Мој посао није да представљам свет. Мој посао је да представљам Сједињене Америчке Државе. Али ми знамо да је и Америци боље када има мање – а не више – сукоба…

Морамо да учимо из наших грешака из прошлости – били смо сведоци ратова и уништавања широм света…

Једино дугорочно решење за те хуманитарне катастрофе је стварање услова да се расељена лица безбедно врате кући и започну дуги процес обнове…

Америка је вољна да налази нове пријатеље и прави нова партнерства, у којима се заједнички интереси подударају. Желимо склад и стабилност, а не рат и сукобе…

Желимо мир, тамо где се мир може наћи. Америка је данас пријатељ са бившим непријатељима. Неки од наших најближих савезника су се, пре више деценија, борили на супротној страни у Светским ратовима. Та историјска чињеница би требало свима да нам да веру у могућности за бољи свет.“

Трамп, међутим, није био изричит у вези тога шта намерава да учини у вези најтемељнијег начела америчке спољне политике, којег пучисти против њега желе да одрже по сваку цену. Већ деценијама је америчка политика заснована на поставци да Русија (а пре ње СССР) представља главног непријатеља и смртну опасност за Сједињене Државе, док је радикални ислам (већином сунитски и везан за Саудијску Арабију) и пријатељ и непријатељ: секундарна опасност која се може на згодан начин „напуцати“ на главног непријатеља, Русију. Примери оваквог односа су бројни: турско, саудијско и грузијско (са)учествовање у помоћи чеченским „борцима за слободу“; давање уточишта Иљасу Ахмадову, „министру спољних послова“ угашене терористичке „Чеченске републике Ичкерије“; неоконзервативно ликовање над масакрима у школи у Беслану и позоришту „Дубровка“, као да су Руси својим акцијама то сами изазвали па су заслужили да буду масакрирани. Та матрица је била видљива и на другим местима: најпре у Србији, а потом Либији и Сирији, где су Сједињене Државе подржавале џихадистичке снаге против влада које су биле у пријатељским односима са Русијом.

Трамп је поново јасно назначио да главни непријатељ није Русија (за коју се нашироко сматра да је једна од потенцијалних „нових пријатеља“ које је помињао) већ, са посебним нагласком, „радикални исламски тероризам“. Ако је искрен, то нужно не значи да је Русија пријатељ али значи да САД морају да направе приоритете. Ако Трамп намерава да уништи Исламску државу (као и Ал Каиду и, да будемо поштени, осталу булументу салафистичких џихад терориста у Сирији и Ираку), онда се бар мора схватити да умерени терористи једноставно не постоје. То такође значи да Саудијци – с којима смо у партнертву бар од рата у Авганистану 1980-их – нису наши пријатељи. То значи да морамо да имамо бар активну сарадњу са Русијом против радикалног исламског тероризма, односно са ирачком и сиријском војском, као и, донекле (разуме се, уз дозу опреза), Ираном.

Судећи по његовим речима, Трамп ово разуме, а да се претпоставити да то такође разумеју и његови врховни политички саветници који деле његове популистичке и националистичке ставове, Стив Бенон и Стивен Милер. Вероватно такође и шеф кабинета Рајнс Прибус и саветница за медије Келиен Конвеј. Међутим, чини се да његова екипа задужена за националну безбедност (са могућим изузетком државног секретара Рекса Тилерсона и председавајућег Савета за националну безбедност, генерала Кита Келога) још увек робује пред-трамповском моделу, по ком се Русија поистовећује са свим што је лоше, док се на џихадисте гледа као на стратешки адут. Ту се мисли на потпредседника Мајка Пенса, као и министра одбране Џејмса Метиса (говори се да је он хтео да именује већи број Демократа на високе функције у Пентагону, укључујући и Хиларину министарку одбране у сенци, Мишел Флорној), саветника за националну безбедност генерала Х.Р. Мекмастера, амбасадорку у Уједињеним нацијама Ники Хејли (која засад делује као да само чита оно што јој припреми особље Саманте Пауер), и још неколико других. Ова екипа такође редовно изокреће императив о борби против радикалног исламског тероризма у крилатицу да треба „ударити на Иран“, иако Иран није тај који је створио Исламску државу већ се, заправо, бори против ње. ИСИС су створили амерички „савезници“ Саудијска Арабија, Катар и Турска, уз одобравање Обамине администрације. А чак и када позива на деловање против Исламске државе, ова група би да се обрати овим истим „сунитским савезницима“ не би ли некако борбу против сунитских џихадиста преобразила у регионални сукоб са Ираном који би, између осталог, компликовао, ако не и онемогућио сарадњу са Русијом.

Какви год били детаљи, спољнополитички избор пред којим се Трамп налази се своди на једно питање: да ли још увек видимо џихадисте као адут против Главног непријатеља Русије (у ком случају, треба већ сад почети са складиштењем пилула против радијације), или Русију видимо као адут против радикалног исламског тероризма? Нажалост, већина Трамповог тима нагиње ка овом првом, док он реторички нагиње ка овом другом.

Мораће да се определи.

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је обимне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“. Twitter: @JimJatras

20 гласовa