Свакако да су недавне демонстрације албанских националиста у Приштини имале дубље политичке мотиве од оних јавно прокламованих (неопрезна Јаблановићева изјава и борба за контролу над „Трепчом“) али свакако не треба сумњати да ће их албански преговарачи на предстојећем сусрету у Бриселу искористити као адут за остваривање додатног притиска на српску страну ради добијања што већих уступака у заокружењу економске суверености своје парадржаве. Јер, након што су од тандема Дачић-Вучић испословали (у правом смислу речи!!) установљавање граничних и царинских прелаза, предавање земљишњих књига, повлачење званичних државних институција Р.Србије и утеривање Срба у оквире парадржавне шиптарске творевине засноване на Ахтисаријевој небулози, нема никаквог разлога да се, по њих, повољан тренд не настави.

Са друге стране, пак, подгревање теме статуса “Трепче” на српској политичкој сцени које изгледа као логичан одговор на дешавања у Приштини, нажалост не проистиче из стварне бриге наших властодржаца за судбину једног од највећих привредних система Србије већ, са једне стране, представља димну завесу домаћој јавности за нове уступке и одрицања у тзв. Бриселском процесу, а са друге дизање сопствене цене “преговарача” у очима њихових западних ментора како би се извукла што већа лична, политичка или материјална, корист. Поред опште познате чињенице да српска власт, као најстрашнији облик своје националне издаје, доследно спроводи стратешки задатак предавања свих пољопривредних, рудних, индустријских и водених ресурса у власништво страног корпоративног капитала, своју тврдњу темељим и на три битне чињенице које су спецификум за косметске процесе:

–   бесмислено је веровати да се онај ко се већ одрекао суверенитета над целином  може и хоће искрено борити за суверенитет над било којим њеним делом
–   “косовизација” Трепче може бити само међуфаза у њеном враћању на коришћење Енглезима од којих ју је Тито национализовао, а сходно концесији коју поседују
–   Србија је сама, намерно и свесно, уништила механизме којима се могла успешно борити за Трепчу

Обрадићемо сваку наведену тврдњу са нагласком на ову последњу која се (као најбитнија) и највише скрива од јавности.

Бриселски споразум као издаја целине

Само онима који то не желе да виде још увек није јасно да је потписивањем тзв. “Бриселског споразума” Србија верификовала одрицање од Космета као своје државне територије и ушла у процес који треба да се заврши формалним признањем шиптарске парадржаве. Али, онима који не желе да виде Александар Вучић је омогућио да то и чују кроз његову недавну изјаву швајцарском Блику дату приликом боравка на Давосу: „ …у овом тренутку не можемо да пристанемо на независно Косово…“

Након ове изјаве сувишан је сваки даљи коментар о намерама које садашњи српски властодршци имају према Космету и још једном се потврђује да се у Бриселу не воде никакви преговори већ је читава та фарса збир манипулативних техника (кичма процеса је тзв. “техника одложеног дејства”) које треба да Србе суоче са “новом реалношћу” записаној у тзв. Ахтисаријевом плану, документу који је захваљујући Русији одбачен у УН. При томе, они не само да на те процесе пристају већ у њима и активно учествују, свесно прихватајући Ахтисаријева решења која омогућавају фазно остваривање пуне косовске државности. У таквим околностима веровати да ће се Београд искрено отимати са Приштином око привредних ресурса, па и Трепче, било би превише наивно.

Отуда ћемо се, по свој прилици, суочити са још једном Вучићевом демагошко-манипулативном трагикомедијом. Након одговарајуће таблоидне припреме и формалног “праћакања” у Бриселу он ће нам намрштеног лица са Пинка или РТС-а саопштити да су претходници све упропастили, али да је он успео својим ауторитетом и залагањем убедити “наше западне пријатеље” да Србија буде обештећена за своја улагања у Трепчу и да због тога треба да будемо пресрећни. То ће просечном човеку можда и зазвучати разумно тим пре што ће (по разрађеној методологији) бити праћено и неком “добром” вешћу (рецимо да ове године неће бити даљег смањења плата и пензија)

… Али ту се, дабоме, отварају многа питања: Шта су улагања Србије у Трепчу? Како се доказују? Каква им је структура? Која ће се методологија утврђивања користити? Ко ће бити медијатори између две стране? …

Дакле, улази се у процес који може не само трајати бесконачно, него се чак и завршити тиме што ће Србија морати да плати некоме одштету због Титове национализације Трепче, или познатог Милошевићевог “заузимања” Старог трга. Опрез!

Енглеско полагање права на експлоатацију Трепче

Без обзира на исход међусобног препуцавања Београда и Приштине око власништва над Трепчом које, док је ове власти, може имати само један (горе описани) исход, пред државу власника Енглези ће изнети одређене папире и с тим у вези и захтеве. А ево и какве.

Две године након почетка испитивања трепчиног рудног блага (1924.) енглеска компанија Selection Trust потписала је 1926. године Уговор о концесији земљишта са Радомиром Пашићем (сином Николе Пашића), који је иначе био познат по великим привредним малверзацијама (нешто као Динкић оног времена). Већ децембра 1927. године основана је фирма Trepca Mines Limited са седиштем у Лондону, а Генералном дирекцијом у Звечану. Фирма је бројала 2.400 радника, имала 55 инжињера и почетни капитал од 300.000 тадашњих фунти. Три године касније 1930. отворен је рудник Стари трг са пробном производњом од 500 тона дневно, да би се од 1932. године производња усталила на око 2.000 тона руде дневно. Током 1940 отворена је и сопствена топионица олова. (1) А онда је дошао рат у коме су трепчине ресурсе користили Немци, а иза њега Тито, који је извршио национализацију неба и земље, па наравно и Трепче…

Тешко је веровати да се у садашњој ситуацији Енглези неће присетити своје неискоришћене а плаћене концесије. Будући да и Београд и Приштина о економском суверенитету могу говорити само као једни у односу на друге, али никако и у односу на Запад, то је посве јасно како ће бити коначно решење проблема Трепче, као и колико ће Вучић озбиљно заступати српске интересе у овом случају. Исто важи и за шиптарску страну, али они ће имати бар сатисфакцију политичке победе у смислу доказивања своје државности. И то је сва игра.

Трепча и пропуштене прилике у борби за косметске привредне субјекте

Наравно, ако изузмемо енглеску димензију проблема, сви модалитети који ће у бриселским “преговорима” бити договорени везано за статус Трепче важиће и за остале привредне субјекте на КиМ. У том смислу постоје три битна момента која су шиптарској парадржави и њеним западним менторима уопште пружила прилику да отимају Трепчу и остале српске привредне ресурсе на Космету.

  1. напуштање концепта деоничарства и увођење државне својине
  2. ликвидација српских пословних банака
  3. Напуштање Резолуције 1244 СБ УН као основе за решавање коначног статуса Космета.1. Након укидања привремених мера које је омогућило очување привредне и државне имовине од деструктивног деловања шиптарских сепаратиста, у већини косметских привредних субјеката било је јасно да се мора направити корак ка чвршћем повезивању привреде Космета са привредом Србије, јер се под шиптарском влашћу водила дијаметрално супротна политика. Декларативно за то су се залагали сви – и народ, и привредници и новоформирана политичка елита оличена у косовопољским “револуционарима” и њиховим одабраницима из других косметских средина. Администрација Слободана Милошевића одговорила је сјајном идејом – увођења деоничарства по основи повезаности у привредном процесу. Суштина концепта огледала се у томе да су одређене фирме из Србије државном одлуком добиле најмање 51 % деоница фирми на Космету са којима су биле хоризонтално или вертикално повезане у привредном процесу и са којима су могле развијати пословне односе. Свака од њих имала је обавезу да активно помогне у развоју предузећа коме је била деоничар и да вредност добијеног капитала временом заиста уложи на неки начин (набвка сировина, ремонт, проширење капацитета итд). Наравно, имала је и користи у чвршћем повезивању пословних процеса. Примера ради, у грађевинском комбинату Шар из Ђенерал Јанковића, где је аутор овог текста тада радио, деоничари су били: “Термо-електро” – Београд, “Дунав-Тиса-Дунав” – Нови Сад, “Институт за економска истраживања” – Београд, “Бео-банка ад” – Београд и “Јужна Морава” – Ниш. Укупан проценат њихових деоница био је 51 %, а преосталих 49 % остало је друштвено власништво (као власништво саме фирме) које је у наредним корацима требало поделити радницима.

Слична ситуација била је и у Трепчи, где су деоничари били “Инос”-Београд, “Термо-електро” – Београд, “Јединство” – Кумане, “ДДОР Нови Сад”, “Југобанка-Косовска Митровица” и други. Овај сјајан концепт нагло је покренуо посусталу косметску привреду, створио јаке управне одборе (УО) у којима су седели искусни привредници, професори факултета и банкари, а што је такође веома важно искључио је привредно неписмене политичаре из управљања привредним процесима.

Но, њима се то није допало. Удаљени од токова реалног новца и плаћених управних одбора реално привредно неписмени, политички СПС митингаши и њихови штићеници почели су да, користећи политичку моћ, минирају овај концепт тврдњама које се суштински нису разликовале од  чувене шиптарске пароле из 1968 “Трепча ради – Београд се гради”, коју је лансирао Вели Дева (2).  Злоупотребљавајући директне контакте са Слободаном Милошевићем ова група људи која се дочепала власти по некаквим митингашким заслугама лансирала је приче да фирме из Србије користе деоничарство за пљачку косовске имовине. Након подметнутог процеса директору Бамбија Пери Тутавцу, да је хтео да у корист своје фирме отуђи две машине за прераду кикирија фабрике “Минекс” – Урошевац (чији је “Бамби” био деоничар), они успевају у својој намери да пониште читав процес и убеде Милошевића да целокупну имовину косметске привреде декретом пребаци на Фонд за развој као већинског власника (преко 51 %). Наравно, као представници Фонда у УО тих предузећа били су они сами. Нема потребе да их именујем, јер се лако могу идентификовати увидом у УО косметских предузећа из тог времена. Слобини људи од поверења! Чланови СПС-а, а касније и ЈУЛ-а.

Они су добили плаћена места у УО, и право да се питају о ономе о чему ништа нису знали а косметска привреда је кренула у амбис у сваком смислу. Ниједан од њих данас није на Космету, многи су још увек као Дачићеви кадрови добро ухлебљени настављајући да убијају српску привреду.

Да се ово није догодило тешко да би ико могао да размишља о отимању било ког косовског привредног субјекта јер би заокруживање замишљене власничке трансформације кроз деоничарство избацило државу из власништва, што је данас главна сметња за реално доказивање поседа над привредним ресурсима Космета. Јер чиме Фонд за развој може доказати реално власништво над оним што му је декретом додељено у својину? Деоничари би могли! А отимати деонице, процес је који подлеже строгим и реалним међународним арбитражама.

Међународна заједница никада није имала разумевања за такве облике вештачког државног власништва. У том смислу једна од првих, ако не и прва Уредба УМНИК-а на Космету била је да сва имовина чији је власник, кроз Фонд за развој, држава Србија прелази под ингеренцију УМНИК администрације, а да управљање над имовином чији је власник Војска Југославије прелази на Мисију КФОР.

Истина, јасно сагледавајући постојеће опасности, искусни привредник Новак Бјелић, последњи српски директор Трепче, покушао је да власништво пребаци у Србију и да барем на делу фирме сачува контролу, али је Кушнер, користећи право цивилног администратора и време одвијања тог покушаја власничке трансформације, све то поништио и преотео управљање где год је могао (практично у свим срединама где су већину чинили Албанци).

Остаје нам да се питамо шта је навело Слободана Милошевића да у раној фази напусти један зрео економски концепт створен од његових економских саветника, како би задовољио групу косовских квази-патриота жељних да наплате своје учешће на митинзима. Уосталом, није тајна да је лоше кадрирање било његов највећи промашај на Космету.

  1. Други битан моменат је ликвидација националних пословних банака коју су по задатку ММФ-а и Светске банке извршили Мирољуб Лабус као идеолог и Млађан Динкић као непосредни извршилац ове операције рушења економског суверенитета земље. Целокупна имовина већине косметских привредних субјеката, па и Трепче, била је заложена мрежом реалних кредита и међусобних хипотека и гаранција код српских пословних банака и као таква лако брањива финансијским језиком који сви разумеју и поштују. Посебно “наши западни пријатељи”. Уништавањем ових банака, односно њиховом ликвидацијом без икаквог реалног разлога, изгубљена је моћна полуга којом је држава Србија могла бранити или бар реално наплатити своје власништво и улагања на Космету.

Одбијање званичних органа да, упркос десетинама пријава, отворе истрагу о стварним намерама и последицама Динкићеве операције уништавања српског националног банкарског система, као и стварној улози коју је у томе имала „Агенција за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацију банака“, чини их саучесницима у овом чину највише привредне и државне издаје.

3. И на крају, мада не и најмање важно, имамо напуштање Резолуције 1244 као основе за решавање статуса Космета. Ова Резолуција признаје суверенитет Србије над својом јужном покрајином па би морала бити логична полазна основа за сваки разговор ове врсте. Да су заиста желели да сачувају привредне ресурсе Србије на Космету, рачунајући и Трепчу, српски преговарачи не би ни потписивали Бриселски споразум већ би се држали оквира Резолуције 1244 УН, документа који Србији гарантује власништво над територијом, па самим тим и над привредним ресурсима и субјектима који се на њој налазе!

Закључак

Иако стартна позиција Србије у преговорима око статуса привредних субјеката на Космету није сјајна ради се о таквој области где би се стручним и искрено патриотским наступом могло доста тога постићи. Али, главни проблем су наши “преговарачи” који практично и не преговарају већ само, фазно, испуњавају постављене задатке. А задаци им проистичу из Ахтисаријевог плана. У том контексту Трепча и Газиводе су следеће на менију, позивни телефонски број је Љајић већ договорио. Остало следи …

____________________________

Појашњења:

 

  • – Википедија
  • – Косовски политичар, у једном периоду директор Трепче
23 гласa