Са позиција данашњег дана може да изгледа као врло претерана претпоставка да ће западна „антитерористичка коалиција“  после извесног времена своје оружје да окрене против сиријских владиних јединица и Русију да стави  пред избор: отићи из Сирије или прећи на њену страну. Међутим, оне који не желе да прихвате могућност за такав обрт догађаја  треба подсетити на понашање блока НАТО-а из 1999. када је он почињао рат против  Југославије.

Бил Клинтон и његови савезници нису имали гаранције за војну неутралност Русије у вези с тим и пред наношење првих удара су били врло уплашени. У успоменама Јељцинових помоћника се износи да се Клинтонов глас,  док је руском председнику саопштавао да рат против  Југославије почиње, од узбуђења прекидао. У Алијанси су се плашили непредвиђене реакције нуклеарне евроазијске силе, али су рат ипак започели. Та смеса бахатости и  авантуризма уопште је карактеристична као стил понашања англоамеричких „партнера“ Русије.

Данас се Вашингтон труди да слику сиријске кризе представи тако као да две страшне опасности по цео свет дижу главе: међународни тероризам, оличен у ИД (ДАИШ) и „снаге тоталитаризма“  које чини Русија, подржана од стране Сирије и Ирана.

Ако је са опасношћу од исламских  терориста све јасно, више или мање, „опасност по свет“ три државе – пуноправне чланице УН морају још да се доказују. Таквих доказа нема и неће их ни бити, те зато Западу остаје само да приписује Москви иманентну агресивност, да наставља да прстом показује на Асада као на корен зла и да копнену операцију Ирана у Сирији приказује као приближавање смака света.

Међутим, ту не би био крај. Последњи извештаји из зона ратишта у Сирији и Ираку говоре да снаге самопроглашеног „калифата“ могу да буду разбијене прилично брзо. У том би се случају судбина региона нашла у рукама победника, а Запад се нешто не окреће према истакнутој улози међу победницама, мада се стара да дограби што више тога.

Победа сиријских јединица уз савезничку подршку ће за САД да значи почетак пропасти читавог пројекта „Велики Блиски Исток“. НАТО-блок, који води слепи вођа, наћи ће се у ситуацији да мора да призна да је његова концепција „ширења зоне одговорности и пројекције силе по читавом  свету“ сасвим пукла. Пракса групног насиља на режиме који су за њих незгодни показује замор.

А „кривац“ за све су самостални, самоуверени поступци Русије који су добили подршку у другим земљама и који су се изборили за њихове симпатије.

Све три провокације последњих дана: турско уништење „из заседе“ руског  бомбардера Су-24, увођење турске тенковске јединице на територију Ирака, авионски напад  западне „коалиције“ на логор сиријских владиних јединица – све то је пропраћено плашљивим коментарима, али они од тога нису постали ништа невинији: њихов заједнички смисао је да САД и Турска, тако што врло пажљиво анализирају реакцију  Москве на сваки њен нови корак,  испитују могућност за обрт фронта против Русије и њених савезника.

У Вашингтону су, очигледно, запазили сигнале, за њих охрабрујуће, да није дошло до директног обећања  да ће се турски „фантоми“ који   се нађу на дистанци ватреног контакта са руским авионима, уништавати;  да Сирија није изјавила да је спремна да обара авионе „коалиције“ својим ракетама уколико се напади на  њене јединице наставе; да се Багдад неће охрабрити да према турском агресору искористи војну силу.

У ствари, „програм – минимум“ даље ескалације конфликта је већ оцртан: Турска преузима контролу  пограничних територија у Ираку и Сирији; западна коалиција“ бомбардује сиријске владине снаге, а руска група авиона у Сирији се налази у ступици.

Судећи колико одлучно савезници САД, на пример Немачка, негирају и саму могућност војне сарадње са Русијом у Сирији, до прављења међа је већ дошло и линија за конфронтацију је потпуно одређена.

Уколико се слуша оно, што је рекао Џон Кери 6.децембра, треба да нестане и најмања нада која се односи на уједињавање снага Русије и атлантских држава: „Уколико Русија и Иран крену као блок и омогуће Асаду да процес једноставно осуди на пропаст, знаћемо ко је наш проблем. У том случају имаћемо мање варијанти за дејства, и   срешћемо се  са тешким избором, зато што не можемо да дозволимо да се догађаји тако развијају. То је претња по безбедност  САД-а и свих европских земаља“.

По свему судећи, у Москви се добро схвата грозничаво стање вашингтонских стратега. Москва је одлучила да се не плаши. Као одговор на претње из Вашингтона ловци Су-30СМ ваздушно-космичких снага Руске федерације су преузели заштиту позиција сиријских јединица, а  бомбардери и јуришници  на фронту су појачали интензитет удара по позицијама терориста.

Осим тога, руска авио-група је почела да осваја нове објекте. Осим главне авио-базе Хмејмим у Латакији  Русија користи и базе Шајрат у Хомсу и Ал-Тајас у Палмири као аеродроме за краткотрајно задржавање ради допуне горива, али и  ради указивања ватрене подршке владиним јединицама у тренутку напада.

Све у свему, заједно са системима ПВО који покривају комплетну територију Сирије, руске јединице имају врло стабилне позиције.

Америчка коса је одавно требало да налети на камен. Најзад је дошло и до тога.

Прочитај без интернета:
55 гласовa