Алија Изетбеговић „Гладни диктатор и исламиста“, полуписмени вођа, фрустриран затворима у комунистичкој Југославији, са гомилом исто тако гладних и јадних маргиналаца, необразованих и неинтелигентних ликова, у вјерском заносу, предао се Хомеинијевој држави, влади и вјерском учењу шиитског ислама. Са њим су одмах у Иран кренули његови пратиоци из околине Доњег и Горњег Вакуфа, Високог, Зенице и Завидовића. Контакти и сарадња између бошњачког политичког естаблишмента и иранског државног врха започели су 1979. године, побједом Хомеинија, затим настављени 1992. када су тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић и његов син Бакир постигли начелни споразум о војној, политичкој и привредној сурадњи. Већ 1993. године су у Иран отпутовали Изетбеговићеви најповјерљивији ратни сарадници Хасан Ченгић и Омер Бехмен. како би договорили механизме војне помоћи, која је уз пошиљке оружја и муниције за Армију БиХ, подразумијевала и долазак иранских војних инструктора (касније распоређених од Сарајева до Бихаћа), али и агената иранске тајне службе ВЕВАК.

Службено је обавјештајна сурадња с Иранцима започела 1994. када из БиХ у Техеран одлазе Бакир Алиспахић, Ирфан Љеваковић и Неџад Угљен, а потом и прве групе „курсиста“, пажљиво селектираних, вјерски и идеолошки провјерених кадрова, који су у Ирану похађали специјалну обуку. Рачуна се да је ирански утјецај на војне и полицијске структуре био пресудан у процесу исламизације Армије БиХ, који се проводио под изравним надзором првог Изетбеговићевог војног обавјештајца Фикрета Муслимовића и Зијада ефендије Љеваковића. Подсјетимо да је Ирански културни центар у Сарајеву 1994. године отворио тадашњи ирански министар вањских послова Али Акбар Велајати. Од тада до данас у БиХ је под покровитељством велепосланства Исламске Републике Иран отворено двадесетак таквих институција, а најактивније су: БИРДС, „Обнова“, „Мост пријатељства“, Научноистраживачки институт „Ибн Сина“, Персијско-босански колеџ, Ирански културни центар, Фондација Мула Садра, Телевизије Сахар и Бехар, Ириб…

Након што се под снажним притиском Американаца Алија Изетбеговић у прољеће 1996. (послије упада војника ИФОР-а у терористички камп на Погорелици) формално одрекао иранске војне и обавјештајне помоћи, активна улога иранских емисара у БиХ замаскирана је оснивањем бројних културних, научних и образовних организација, институција, удружења. Као посљедица откривања овог кампа, Бакир Алиспахић, шеф Изетбеговићеве полиције и тајне службе АИД је смијењен, Хасан Ченгић тадашњи министар одбране је поднијео оставку а данас, иако има забрану уласка у Сједињене Америчке Државе, ипак је изабран за предсједника Сабора Исламске заједнице.

Из политике су касније потпуно удаљени: Хусејн Живаљ, Едхем Бичакчић, Омер Бехмен а Изетбеговићеви младо-муслимани, ратни профитери, припадници исламистичке естраде, браћа Џемалудин и Неџад Латић, открили су да постоји и Саудијска Арабија и сунитски ислам. Врло лако су заборавили како су током рата бјежали по Ријеци и Љубљани, глумећи „Алијине емисаре“ у Хрватској и Словенији, док се у БиХ гинуло, користећи иранске службе буквално зарадили једну комплетну телевизију („Алфа ТВ“ – која је већ десетак година у власништву Фахрудина Радончића) и шовинистички и вјерски магазин „Љиљан“, (који не постоји већ десет година). Због издаје, Алија Изетбеговић их је одбацио и данас они су безначајни и у систему власти Алијиног насљедника Бакира Изетбеговића. Чак и такви безначајни, они шире радикалну вјерску идологију (Џемалудин на Гази Хусрев-беговој медреси) а његов брат Неџад, путем једног минорног портала, иако ноторни алкохоличар брине се како сачувати и одбранити ислам и како вехабијску терористичку структуру промовисати као вјерску елиту и безопасну фолклорну заједницу.

Та ситуација са њима двојицом подсјећа на један стари филм Станлиа и Олиа. У том филму Станлио и Олио, у јеку Другог свјетског рата, чуче у рову са митраљезима. У међувремену пада договор зараћених страна о примирју и у тој гужви око примирја, Станлио и Олио бивају заборављени. Видимо их послије двадесет година, како из тог рова пуцају на авионе цивилног ваздухопловства. Они знају да је наредба издата да то раде али не знају да се вријеме промијенило и да ни околности ни мета више нису исти, а они који су издали наредбу, су већ одавно мртви. Али, једном издата наредба се мора поштовати и баш тако се понашају браћа Латић: пут којим су ишли када им је Алија издао наредбу се промијенио, Алија више није жив а ни Босна и Херцеговина не личи на себе: али они из свог фундаменталистичког рова и даље пуцају радикалном исламистичком муницијом и као бијесни пси, лају па лају, на све што не личи на њих и наредбодавца Алију.

Од 2010. године, ови политички пигмеји откривају да постоје Фетулах Гулен и Ердоган и да је Турска развила свој неоосмански и исламистички кишобран те да могу покушати са Турском реализовати свој фанатизам и задовољити своју глад, узимајући мрвице са те исламистичке трпезе. Међутим, Ердоган није дуго трпио ни Фетулаха Гулена, ни Абдулаха Гула, чак ни Ахмеда Давутоглуа а да трпи политичке пигмеје из Придворица код Вакуфа. Многи су Алијини саборци одбачени због двоструких игара око ове три исламске земље. Зато је задњих десетак година, с подршком САД, Турска главни фаворит исламистичких стремљења и највећи фактор деструкције у Босни и Херцеговини. Ову чињеницу није промијенио ни покушај уклањања Ердогана са власти и његове политичке и физичке ликвидације иза чега су стајали америчка обавјештајна заједница и Америчка влада. И даље је Ердоганова политика на Балкану изазивање нестабилности, подршка исламистичким групама и организацијама и подршка нереалним амбицијама Бошњака у Сарајеву Бакиру Изетбеговићу и његовој милитантној, екстремистичкој Странци демократске акције. Погрешно је увјерење како је Ердоган данас „могући партнер“ или „пас без зуба“. Он је опасан екстремиста који угрожава темеље опстанка и саме Турске али и Балкана у цјелини, због неоосманских амбиција и ауторитарне политике.

Безбједносне агенције у БиХ, а посебно ОБА и СИПА, морају више радити на надзору над незаконитим дјеловањем турске обавјештајне службе, подузети мјере заштите уставног поретка у Босни и Херцеговини, те у сарадњи са западним обавјештајним службама онемогућити злоупотребу територије и институција БиХ у сврху евентуалног напада на мете у Европској унији, какав је био терористички напад у Паризу.

Ово питање заслужује максималну озбиљност и опрез: Турска у Босни и Херцеговини има читав батаљон војника у склопу јединица „ЕУФОР-а“ и мировне операције „АЛТЕА“ која подразумијева изградњу капацитета Оружаних снага БиХ и имплементацију свих безбједносно-одбрамбених аспеката Дејтонског споразума. У посљедња три мјесеца, Турска војска је удвостручила снагу и број ангажованих војника у БиХ.

Свакако да треба анализирати и улогу турских служби у терористичким нападима на припаднике оружаних снага у БиХ, нарочито у свјетлу избора Османа Мехмедагића Осмице на чело ОБА иако је прошао обавјештајни и безбједносни курс у Турској и готово три деценије је повезан са радикалним исламизмом и идејама Исламске државе.

Тачно је да у свим, безбједносним изазовима ове врсте, Европска унија не може пуно помоћи: њемачка и француска политика су капитулирале пред Ердоганом а конзистентна безбједносна политика Уније уопште не постоји. Европљани покушавају „подмитити“ и наградити корумпираног фундаменталисту и диктатора Реџепа Тајипа Ердогана безвизним режимом, финансијски му помоћи да настави са политиком задржавања избјеглих из арапског свијета на турском тлу. Таква политика Европске уније је штетна, антицивилизацијска, неразумна и неморална.

Европска унија, на самиту са Турском, изложила је основне обрисе те политике: понудила награду Ердогановом терористичком халифату, обећала отварање неколико поглавља, безвизни режим од јуна и преко шест милијарди еура за рјешавање избјегличке кризе. Њемачка и Француска су наградиле Ердогана што је, покрећући преко милион избјеглица са Блиског Истока и Сјевера Африке. бацио Европу на кољена, економски и финансијски угрозио Њемачку а безбједносно угрозио цјели континент.

Зар би било могуће извршити такве сложене терористичке операције у којима су понижене Француска и Белгија, НАТО и Европска унија, брутално убијани грађани Париза и Брисела, без ове дестабилизације али и без активне подршке коју Турска даје Багдадијевој терористичкој „Исламској држави“? Русија је имала уговорене послове који превазилазе све оно чиме Европа мисли подмитити Ердогана и његов халифат али то Ердогана није спречило да учини акцију против Русије и да у њој пронађе довољно личних и државних интереса. Европа не схвата да је отварање границе према Турској чини још рањивијом и да је Ердоганова идеологија ирационална, фундаменталистичка и опасна и да га након неуспјелог државног удара, нико више не може контролисати.

Западне службе, пратећи понашање и дјеловање Ердогана и турске владе, оружаних снага и безбједносних служби, непобитно су утврдили: Турска снабдева Исламску државу војном опремом и наоружањем, обезбјеђује превоз и логистичку помоћ борцима ИСИЛ и Нусра фронта, учествује у регрутацији џихадиста и обезбјеђује обуку за њих, турске специјалне јединице боре се заједно са борцима ИСИЛ-а (што је нарочито било видљиво у борби са Курдима за Кобане) Турска пружа медицинску помоћ и његу рањеним борцима, јер ИСИЛ, Ал Каида и Турска дјеле исти поглед на свијет и његово уређење.[1]

Рационална безбједносна политика која жели добро Европи, њеним народима и грађанима смањила би дипломатске односе на најнижи ниво због реалне прјетње коју Ердоганова Турска представља данас и Турску би ставила у својеврсни карантин. Како се уопште може преговарати са најгорим балканским диктатором који влада дуже и бруталније од било ког политичара са Блиског истока? Европска лицемјерна политика прогања Башара Асада само зато што он није исламиста, што је његов режим секуларан и што га, у његовој земљи, подржавају и последњи хришћани на Блиском истоку.

Порука је јасна: НАТО, САД и Европска Унија сарађују, у овом тренутку, само са радикалним исламистима попут Ердогана и попут емира и краљева на Блиском истоку, који не прихватају постојање других религија у својим земљама, не познају појам политичке опозиције, не одобравају и осуђују равноправност полова и владају брутално са позиција радикалног исламизма. 

Ово је вријеме када су прагматични интереси западних елита и интереси мултинационалних компанија надређени интересу европских народа и европског мира и када западне владе нису дорасле рјешавању озбиљних безбједносних изазова и проблема које, врло често, и сами производе.

Аутор:

ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ – Члан експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма, организованог криминала и корупције

[1] Истраживање њујоршког Колумбија универзитета.

слика http://bportal.ba/intervjubakir-izetbegovic-o-radnim-mjestima-turskoj-lagumdziji-suljagicu-radoncicu/

Прочитај без интернета:
227 гласовa