Одмах након одржаних општих избора у БиХ у октобру 2014. године, на којима су између осталих бирани чланови Председништва БиХ, председник и потпредседници Републике Српске (РС), народни посланици у Народној скупштини РС, отпочео је процес институционалног и ваниституционалног оспоравања резултата избора од стране опозиције у РС.

Резултати избора су били, можемо рећи, врло тесни, с обзиром да је Младен Иванић, кандидат Савеза за промене однео победу над Жељком Цвијановић (кандидатом СНСД-ДНС-СП) за свега 7000 гласова, док је Милорад Додик (СНСД) у гласању за председника РС однео победу над Огњеном Тадићем (СДС) за око 7000 гласова. Када је реч о резултатима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, СНСД Милорада Додика је освојио 6 мандата, два мање него на претходним изборима, а СДС 5 мандата, један више него на претходним изборима, али је разлика у броју гласова била око 45 000 у корист СНСД, знатно већа него за чланове Председништва БиХ и председника РС. Када је реч о резултатима избора народних посланика за Народну скупштину РС, СНСД је освојио 32,28%, или 29 мандата, а СДС 26,26% или 24 мандата. Разлика у броју добијених гласова је приближно једнака разлици добијених гласова за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ.

С обзиром на наведене резултате настао је проблем конституисања институција РС и органа власти. Установљавање скупштинске већине текло је врло тешко и споро. На крају се испоставило да Савез за промене (СДС, ПДП, НДП и СРС РС) није у стању да форимира скупштинску већину. То је за њих било врло фрустрирајуће, с обзиром да су у току предизборне кампање били уверени у и најављивали убедљиву победу. Коалиција СНСД, НДС и СП успела је да састави скупштинску већину у Народној скупштини РС. Савез за промене је од самог почетка почео оспоравати формирану већину у Народној скупштини РС, оптужујући СНСД да је то учињено куповином гласова. Иако ниједна странка која је учествовала на изборима није оспорила резултате избора, нити је изнела оптужбе да је било крађе гласова, мала разлика у резултатима изазивала је неспокојство и разочарење у редовима Савеза за промене. Формирана је стара-нова власт чију окосницу чини СНСД, партија Милорада Додика. Савез за промене је на тим изборима био најближе освајању власти, али им се није посрећило. Губитак избора ипак није обесхрабрио партије-чланице Савеза за промене, него их је још више „инструирао“ и ујединио, и оне су наставиле врло оштро и грчевито да нападају нову-стару власт.

Савез за промене је успео заједно са СДА и ХДЗ да формира власт на нивоу БиХ, иако је СНСД са странкама окупљеним око њега имао већину српских посланика у Представничком дому парламентарне скупштине. Ово је био први случај да коалициона власт на нивоу РС не одсликава исту коалицију српских странака на нивоу власти у БиХ. Ово се може сматрати једним од врло значајних извора сукоба између Савеза за промене, који је на власти на нивоу БиХ, и власти у РС. С обзиром на природу односа у БиХ и државног уређења, као и ради заштите интереса РС и њене позиције у оквирима БиХ, неопходна је потпуна сарадња и координација између институција РС и српских представника у органима БиХ. Српски представници у органима БиХ морају да уважавају одлуке Народне скупштине РС, да их спроводе и бране када је реч о заштити виталних интереса српског народа и РС на нивоу БиХ.

Међутим, политичка нетрпељивост и острашћеност према СНСД-у, настојање да се „режим Милорада Додика“ скине са власти по сваку цену, те превелика и, могло би се рећи незајажљива жеља за влашћу странака из Савеза за промене, као и врло опор и оштар одговор власти у РС на политичке насртаје Савеза за промене, довели су до тоталног политичког, као и личног сукоба партијских лидера и разлаза, без икаквих шанси да дође до приближавања политичких ставова власти и опозиције у РС.

Опозиција у РС, која је истовремно власт у централним органима на нивоу БиХ, учвршћује своју позицију на нивоу БиХ, користећи све полуге и механизме власти у Сарајеву, као и институције БиХ, да би се обрачунала са „режимом Милорада Додика“. Истовремено, политички фактори у Сарајеву задовољно трљају руке.

С обзиром да је Савез за промене очекивао и био убеђен да ће добити изборе и доћи на власт у РС, он је у свом политичком деловању и нападању „режима Милорада Додика“ отишао толико далеко, да после пораза на изборима није било начина да се успостави нормална политичка комуникација између странака валсти и опозиције. СДС је изгубио прилику и шансу да се отараси „малих коалиционих партнера“ и да уђе у „велику коалицију“ са СНСД. Сада им је остало једино да још више продубљују ископане политичке ровове и да траже савезнике и у оним политичким снагама у БиХ које се здушно залажу да се РС укине или претвори у празну политичку љуштуру.

Последња дешавања у Народној скупштини РС, која су изнедрила неке нове облике и методе опозиционе борбе, а која су започела „борбом за поштовање Пословника о раду Народне скупштине“, довела су од стране опозиције до потпуног одбацивања слова Пословника и деморатског духа у раду институција РС.

Можемо се сложити да се власт у РС не може подичити добрим економским успесима, да народ тешко живи, да је све више сиромашних, да млади одлазе из РС, да је политичка култура у институцијама на ниском нивоу, али то нису разлози за урушавање институција РС, које представљају једини инструмент преко кога се могу решавати сви набројани проблеми. Да ли је онемогућавање рада Народне скупштине, које је уследило применом пасивне силе од стране опозиције, крајња мера на коју се опозиција одлучила, да ли је то само врх леденог брега у сукобу опозиције и власти или је знак да истиче време за неке политичке процесе и потезе које морају повући опозициони лидери и тако довести до крупних политичких промена у РС?

Добро је познато да, у скоро свим парламентима, парламентарна већина намеће „парламентарну тортуру већине“, подржавајући потезе и законске предлоге извршне власти, али све у оквирима уобичајених демократских процедура, које су есенција демократије. Такав је случај и у РС. Када мањина у парламенту изгуби „стрпљење“ и пожели да преузме власт, онда она прибегава и другим методама борбе, које су све мање политичке. Тако је опозиција у Народној скупштини РС, незадовољна одлукама скупштинске већине, подстакнута и потпомогнута спољним факторима пожелела да она „мало влада“.

Иако је Савез за промене добио релативно велики број гласова на изборима и има снажну бирачку базу, он у овој фази своје политичке борбе, у којој се користи виђеним методама, нема подршку и одобравање те исте бирачке базе. Чак се све већи број народних посланика и народних представника из Савеза за промене одлучује да напусти њихове редове. Народ и грађани РС препознају све опасности које прете РС и српски народ је потпуно свестан колики је значај институција РС и да му једино РС гарантује равноправност и опстојност у оквирима БиХ, а не никао неке институције из Сарајева. То је добро за РС.

Дакле, политички сукоби унутар РС и њених институција, су последица два концепта борбе за РС. И власти и опозиција у средиште своје борбе истичу РС. Опозиција „спашава“ РС од „ненародног, корумпираног система, који ће да доведе до уништења РС, тако што ће уништити основну животну супстанцу РС“, која ће као таква постати лак плен било кога непријатеља. Осиромашен народ, гладан и жедан неће се моћи „напојити и нахранити патриотизмом“, како то сматра опозиција, што је донекле и тачно. Међутим, поред свих економских тешкоћа у РС, за које велики део одговорности по природи ствари сноси власт, стање у друштву није такво да би било потребно организовати народне немире, рушити институције РС и сл. Грађани знају квалитете и власти и опозиције. У актуелним светским и регионалним економским приликама, било која власт би врло тешко могла знатније унапредити економски положај грађана. Сигурно је једно, а то је да свака власт, па и актуелна власт у РС, може успоставити социјално праведније друштво, смањити корупцију, која је врло распрострањена у РС. Није добро ако нека власт своје евентуалне пропусте и неекономично располагање буџетом и народним парама, прикрива и оправдава угроженошћу РС од стране опозиције у спрези са спољним фактором.

Ипак, власт у РС, за коју опозиција каже да је својевремено „дошла на тенковима СФОР-а“ национално је очврсла, постала је самосвесна и врло успешно штити виталне интересе РС и српског народа од различитих насртаја споља и од нарушавања дејтонског концепта БиХ и бори се за стабилну РС, штити имовину РС, истрајава на механизму координације између ентитета и на нивоу БиХ а, када је реч о наступу БиХ на спољном плану, залаже се за војну неутралност БиХ, уско и блиско сарађује са Србијом и развија и јача специјалне и паралелне везе и односе са снажно израженом жељом да РС и Србија постану једно, свесна које опасности и препреке у том смислу постоје. Зато се овакво деловање власти у РС може сматрати патриотским, у складу са концептом „јака и стабилна РС у оквирима дејтонске БиХ“, која је оно што су се договорили и што ће се договарати Ентитети.

Овај концепт је добар и прихватљив за српски народ, али мора бити допуњен и подржан снажнијим економским развојем РС, унапређењем економског и социјалног положаја свих грађана у РС. Овакав концепт је трн у оку политичког Сарајева, западних сила, пре свих САД и неких моћних чланица ЕУ, као и кључних исламских држава. Зато ће они тражити савезнике на унутрашњем плану за рушење власти у РС и смену председника РС Милорада Додика.

Други концепт који се такође у редовима опозиције пропагира у „име РС“ јесте концепт јачања БиХ као „функционалне државе“, како би се лакше одвијали „процеси евроатлантских интеграција, економског развоја БиХ, унапређења животног стандарда свих грађана, па тиме и РС“. Према овом концепту није „никаква штета нити то представља опасност“ да се још неке надлежности са Ентитета пренесу на БиХ, како би она била „функционалнија и како би као таква доприносила напретку и Ентитета“. Па када тај напредак буде тако снажан и изражен, онда ће Ентитети бити укинути.

С обзиром да Савез за промене врши власт у Сарајеву на нивоу БиХ, он свој политички опстанак везује за опстанак и јачање власти у Сарајеву на нивоу БиХ. Такође, Савез за промене је „препознат“ од стране свих оних који су против РС као савезник у борби против РС. Да ли је Савез за промене тога свестан, то је питање.

Вероватно да су намере већине функционера из Савеза за промене, и оних који су носиоци функција у Сарајеву, да се унапреди економски развој РС, да се смањи корпупција, да РС буде демократска и да њене институције функционишу на демократским принципима. Међутим, све што је повезано за њиховом горљивом жељом за влашћу и жељом за склањањем Милорада Додика са власти у РС им не омогућава да уоче стварне намере њихових „подржаваоца“ у њиховим „демократским намерама“, које могу довести да растакања РС. СДС, као најјача странка у Савезу за промене, некада као свенародни покрет, у процесу од „декларације до конституције“, створила је РС. Очекивати је да се СДС према свом „чеду“ односи родитељски у најискренијем и најприроднијем смислу. Можда не би требало никога из Савеза за промене називати издајницима, иако су неки њихови поступци, поступци издајника. Можда они тога нису ни свесни. Ипак се треба плашити оне у народу познате изреке, „ја сам те родио, ја ћу те и убити“. Нема нико право да некоме коме је удахнуо живот, тај живот и одузме.

На велику народну срећу, са „обојеном револуцијом“ у РС се  вероватно закаснило. Идуће године су редовни избори, па ће народ и грађани да кажу своје. Изабраће ону власт за коју сматрају да ће за њих и за РС бити најбоља. Или ће одбацити постојећу па изабрати нову из редова садашње опозиције или неког другог, или ће подржати намере и способности постојеће власти па се поново за њу одлучити.

 

 

 

15 гласовa