У суботу, 24. јуна, одржана је прва од две предвиђене овогодишње „параде поноса“ у Београду (овде). Скуп је отворила Сњежана Јолић. „Толико пута сам се суочавала са дискриминацијом“, каже она, „пре свега јер сам жена, избеглица, а онда и жена са хендикепом“ (овде).

Свака одговорна особа требало би да се над овим тврдњама замисли. С обзиром на то да себе сматрам таквом, то сам и учинила.

Нисам, најпре, могла да се сетим ниједног закона или прописа, ниједне уредбе, који би садржали дискриминишуће ставове против жена, избеглица, хендикепираних или против ЛГБТ популације. Могуће је да нисам довољно добро обавештена, али они који тврде да постоји дискриминација требало би да све нас остале обавесте који тачно закон или пропис их дискриминше.

Такође, знам да је у Србији 2009. године донет и Закон о забрани дискриминације (овде). Ако се тај закон крши, Сњежана и остали би требало да нас упознају са свим случајевима његовог кршења, како би се нешто предузело. Без тих изнетих чињеница, све остаје на причама које могу да заличе на празне тврдње.

Но, да ли је с прописима све у реду, али закон иде друмом, а живот шумом? И о томе сам размишљала и покушавала да се сетим колико смо се моји пријатељи и ја сусретали са дискриминацијом током наших живота.

Живела сам у четири града, готово у сваком нашем месту имам пријатеље, као и у градовима ван граница наше земље. Ценим људе због њиховог поштења и доброте, а поштујем различитост. Но, иако сам жена, рекла бих да се ни у једној врсти релације с мушкарцима нисам осећала дискриминисаном.

Уколико се са саговорником не бих разумела ни након поштеног аргументовања, разумела бих да то несхватање не зависи од тога да ли се са аргументима носи жена или мушкарац, нити на ком се од постојећих језика они износе. Реч је о индивидуалној природи саговорника – узајамно неразумевање не зависи од пола.

Такође, не бих рекла, по ономе што знам, ни да је у Србији дискриминисан неко само зато што је избеглица. Град у којем сам рођена, Краљево, примио је током деведесетих  око 30.000 избеглица са Косова, из БиХ, Хрватске и Словеније (овде). Избеглиштво је мука, како за прогнане, тако и за домаћине. Али да је неко у Србији „дискриминисан“ зато што је избеглица – мислим да је та тврдња ипак далеко од истине.

Слично је и са исказом да су у Србији дискриминисане особе са инвалидитетом. Ни њима живот није лак, лифтови и рампе за колица недостају на сваком кораку. Али, управо међу таквим особама имам добре пријатеље и знам колико се труде, а већина у томе и успева, да свој хендикеп превазиђу. Имају стална запослења, успешно се баве глумом, писањем поезије, спортом, одлазе на олимпијаде (овде, овде и овде). Сигурна сам да се ни они не би сложили с тврдњом да су у Србији, само зато што су хендикепирани, законски или било како другачије „дискриминисани“.

На основу Сњежаниног говора, али и по паролама с поменутог скупа („Нико није слободан док нису сви слободни“, „Хоћу живот достојан човека“, „ЛГБТ права су људска права“, „Нека љуби когод кога хоће“, „А што ћемо љубав крит“ итд.), закључујем да проблем, вероватно, настаје због става да све што у животу не ваља долази због „дискриминације“.

Много је људи који нису сасвим слободни и не живе живот достојан човека. У Србији, деведесетих година 20. века, због санкција и хиперинфлације, било је пензионера који су спас од глади налазили у самоубиству, скачући с Калемегдана (овде, стр. 25). Ни данашњим пензионерима у Србији није много боље, о статусу радника и да не говоримо (овде), а чак четвртини становништва Србије данас прети сиромаштво (овде). Но, да ли се реч „дискриминација“ може употребити баш на сваки незавидан друштвени положај?

Не бих рекла да су „права“ ЛГБТ особа важнија од права било ког другог обичног грађана, а због чега би једино њихов „несавршени“ положај био резултат „дискриминације“. Уопште, није ми баш најјасније каква посебна права могу да произађу из тога ко с ким има секс и ко кога воли? Сусрећемо се, заправо, с једним озбиљним апсурдом – с непоштовањем разлика од стране оних који захтевају да се њихова различитост поштује и разуме.

Тако у извештају са суботње параде (овде) читамо изјаву извесног Саве В. (20), који је дошао из Париза: „Моји су пореклом одавде и преко лета боравим у Србији код рођака, а први пут сам у Београду. Разлика између Београда и Париза је огромна – тамо је већа слобода, сви људи на паради су срећни и насмејани, има и много мале деце и породица – рекао је Сава“.

Сава, дакле, хоће и у Београду исто што и у Паризу – као да је „Париз“ (Берлин, Вашингтон, Лос Анђелес…) норма. Али, у Паризу, такође, „стотине хиљада људи демонстрира против геј бракова (овде), и одлучно се противи школским лекцијама да „дечаци могу бити и девојчице“ (овде), као што и протестује против замене „оца“ и „мајке“, у званичним документима, с „родитељом 1“ и „родитељом 2“ (овде). Зашто се као норма истиче само „Париз“ који нам одговора, а не и остатак слике? Зашто неке разлике поздрављамо, а друге осуђујемо?

Такође, шта значи тврдња да су у Србији хомосексуалци „дискриминисани“ зато што немају иста „права“ као, рецимо, у САД и ЕУ?  Да ли би требало да пресликамо дословно све оно што тамо постоји како би и наше „ЛГБТ особе“ престале да говоре да су „дискриминисане“?

У Белгији, на пример, у оквиру школског „образовања за толеранцију према геј популацији (ЛГБТ култури)“, организује се показна „свадба“ двојице дечака (овде). У САД директор Мозиле мора да поднесе отказ када се открије да је дао добровољни прилог против ревизије појма „брак“ као заједнице мушкарца и жене (овде), лезбијска директорка школе отпушта наставника јер је исувише „стрејт“ (овде), а геј  фестивал у Сан Франциску изгледа овако.

У Немачкој геј активисти бацају измет на родитеље који не желе да им деца похађају „про-геј наставу“ (овде); у Британији „геј младић“ планира перформанс у коме ће јавно изгубити невиност „са својим партнером“ (овде), а социјалне службе се не осврћу на притужбе дечака кога је геј-очух сексуално злостављао (овде). У Холандији, на фестивалу дечје песме, дечак пева о „двојици тата“ који су га усвојили и са којима чини „породицу“ (овде), а деца заиста учествују на шведској  геј паради, постројена и озбиљна, као код нас некада за 1. мај (овде).

У таквим друштвима, такође, хвале се „нонконформистички родитељи“ који дечаке облаче у ружичасте хаљине и подржавају њихове покусе са облачењем попут девојчица (овде), а мушкарцима се препоручује да управо овако изгледају (молим читаоца да обавезно погледа модну линију за 2017. годину овде).

И зато што Србија не изгледа баш у свему као ова друштва, ЛГБТ активисти мисле да су „дискриминисани“? Зато се као обична грађанка питам докле ће неке категорије људи у Србији да буду повлашћене у својој „дискриминисаности“. Да ли су ЛГБТ особе „дискриминисане“ само зато што се у српским школама дечаци не уче да се венчавају – а ја нисам дискриминисана иако немам плату белгијског доктора наука? Зашто је дискриминација што се у Србији на дечјим фестивалима не пева о „двојици тата“, а није дискриминација што нико од нас нема ни холандску здравствену негу, ни холандску пензију?  

И да ли би убудуће требало да се јавно љубимо само са особама истог пола како бисмо уопште могли да добијемо прилику да можемо да се пожалимо како смо и ми – дискриминисани?

58 гласовa