17. јуна текуће године, напунило се десет година од потписивања историјског документа – Акта о канонском општењу Московске Патријаршије и Руске Православне Цркве Зарубежја (РПЦЗ). Поводом тог јубилеја, покрај храма Христа Спаса у Москви 18. јуна је освештан бронзани споменик у чијој композицији се налазе блаженог сећања Свјатејшиј Патријарх Московски и целе Русије Алексеј II и Првојерарх Руске Православне Цркве Заграничја митрополит Источно-Амерички и Њујоршки Лавр, који стоје на распукнутој земаљској кугли и држе у рукама Храм Христа Спаситеља и потписани Акт. Иако је СПЦ практично дала канонску валидност РПЦЗ, иако је на нашем простору живео велики број великих јерарха РПЦЗ и припадника „беле емиграције“, до дан данас постоји много непознаница и недоумица и несхватања по питању односа и улоге РПЦЗ и улоге белогардејаца, понашања Цара Николаја и односа према њему… То непознавање или површно познавање ситуације, може да увуче и верујуће људе у озбиљну и штетну заблуду. Не једном сам био у прилици да слушам неког одушевљеног читаоца величанствених творевина Аверкија Таушева или Серафима Вазнесенског, како негирају благодат Московској Патријаршији и признају само РПЦЗ. Покушавај духовног осмишљавања тог тешког периода руске историје, почећемо кратким историјатом настанка РПЦЗ и деценијски сложених односа са матичном Московском Патријаршијом…

Дакле, пошто су бољшевици 1917. године узели власт у Русији, почео је прогон Цркве, ускоро и грађански рат између „белих“ и „црвених“. Виша Црквена Управа је била одрезана од многих епархија, а и сам Свјатејшиј Патријарх Тихон је био лишен слободе гласа. Тако је у мају 1919. године, на југу Русије, у Ставропољу створена посебна црквена управа и на Јужно-руском црквеном сабору образована је Виша Црквена Управа за југоисток Русије. Она је била призната од Патријарха Тихона. Схватајући неопходност постојања такве слободне црквене управе, Патријарх Тихон је издао указ Бр. 362 од 7/20 новембра 1920. године у коме је речено: „У случају да се епархија нађе изван сваког општења са Вишом црквеном управом или је ВЦУ на челу са Свјатејшим Патријархом из неког разлога прекинула своју делатност, тада Епархијски Архијереј одмах ступа у везу са суседним Епархијским Архијерејима како би организовали више инстанце црквене власти. У случају да ни то није могуће, Епархијски Архијереј прима на себе сву пуноћу власти“.

На основу овога строго канонског указа и постојала је изван границе Јединствена Саборна Руска Загранична Црква. Виша Црквена Управа је на основу овог указа прошла пут од северног Кавказа, преко Крима, а онда после евакуације генерала Врангела стигла у Константинопољ. Тамо је посебним актом Цариградски Патријарх у децембру 1920. године дао званичну сагласност на боравак руских архијереја. Ускоро је на позив српског Патријарха Димитрија ВЦУ прешла у Југославију и своје средиште сместила у Сремским Карловцима. Нико им није оспоравао законитост и око ове Више Црквене Управе су се ујединила 34 руска архијереја која су се нашла изван бољшевичке Русије. Руски Свезагранични Црквени Сабор изабрао је у новембру 1921. године за поглавара РПЦЗ Митрополита Антонија Храповицког. У априлу 1922. године из Москве је, из Патријаршијске канцеларије стигао указ којим се Виша Руска Црквена Управа Загранична укида „због политичких иступања“. Испод није стајао потпис Патријарха, него неког извесног Архиепископа Тадеја. Било је јасно да је овај указ послат под присилом безбожних бољшевика. Као одговор на указ из Москве, Архијерејски Сабор је 31. августа 1922. године послао следећи одговор: „Виша Црквена Управа се укида. На основу указа Патријарха и органа црквене управе при њему, из новембра 1920. године, образује се привремени Свети Архијерејски Синод РПЦЗ“. За председника Синода је изабран Митрополит Антоније, а после његове смрти 1936. године на његово место изабран је Митрополит Атанасије. Међутим, 1926. године од РПЦЗ се одвајају Митрополит Платон, који је управљао Северно-Америчком епархијом и Митрополит Евлогиј који је био на челу Западно-Европске Епархије. Узгред, плодови су јасан показатељ – у Америчкој Православној Цркви папофилство Шмемана није имало никаквих граница, а у Паризу је долазило и до отворено јеретичких учења такозване „Париске школе“, попут јеретичког учења о Софији Сергеја Булгакова. Српски Патријарх Варнава је 1935. године покушао да успостави јединство РПЦЗ и на саветовање у Србију су стигли Евлогиј и Теофил (који је наследио Платона у Америци, који се у међувремену упокојио). Јединство је постигнуто али само до доласка Евлогија у Париз, јер га је његово окружење брзо приморало да поново прекине општење са РПЦЗ. Америчка Епархија која је била уздигнута у ранг Митрополије, пребивала је у јединству 11 година, до 1946. године, када се поново одваја од РПЦЗ и потчинила се Московском Патријарху, али после захлађења политичких односа САД-СССР, практично су били у противканонском стању не признајући никакву Вишу Црквену Власт над собом. Тако је РПЦЗ остала једини законити настављач Више Црквене Управе све до поменутог уједињења 2007. године.

И не само канонски, него и по плодовима је очигледно да Благодат Светог Духа није одступала од РПЦЗ. Данас се стотине хиљада православних верника одушевљавају светоотачким штивом Архиепископа Аверкија Таушева или Митрополита Филарета Вознесенског, а свети Јован Шангајски је светитељ Васељенског значаја. Данас већ имамо тројицу архијереја чије су мошти обретене нетрулеженим, са чувеног Сабора РПЦЗ који је анатемисао екуменизам.

Међутим, то што је РПЦЗ дала истинске духовне горостасе васељенском Православљу, не значи да су и тамо били сви попут поменутих сасуда Духа Светог – Аверкија, Јована, Серафима… И међу њима је било доста оних који су малтене поздравили присилно одречење Цара 1917. године и без роптања прихватили привремену владу масона Керенског. Не смемо заборавити да је у ходнику Синода једно време висио наопако окренут портрет Цара Николаја. Морамо бити свесни да је и у РПЦЗ било епископа који су пружали подршку Хитлеру! Али то није разлог да се негира благодат РПЦЗ.

Такође, бесмислено је тврдити да су они који су остали у „совјетији“ само бољшевичке слуге које су изгубиле благодат Духа Светог, како се понекад тврдило и из окриља саме РПЦЗ. Из даљине се није могло знати и осетити шта се догађа у земљи, многи архијереји нису могли да схвате да Лењин и Троцки са једне стране и Стаљин са друге стране, нису једно те исто. Руска емиграција, па тако и представници РПЦЗ нису схватили једну важну ствар – Стаљин је постепено извршио „национализацију бољшевизма“. Ако су при Лењину и Троцком у партијском врху Руси били заступљени у промилима, код Стаљина је дошло до „русификације“ партије и само по себи то је представљало велики напредак и смањење русофобије у врху власти.

Но, због својеврсног гађења према бољшевичким злочинима и због истинске љубави Срба према многим припадницима белогардејског покрета у Србији (где су емигранти имали много више монархистичког идентитета од оних либералнијих белогардејаца који су завршили на Западу), све што стиже написано од стране белогардејаца и њихових потомака, код нас као да се прихвата без имало критичке дистанце.
Велики руски књижевник Валентин Распутин, писао је о мистичној вези руског човека са руском земљом. И велики Пушкин је писао „о љубави ка родном огњишту и гробовима очева“ од чега „срце добија храну“. Далеко од Отаџбине, срце руског човека престаје добијати ту „храну“ и неминовно у другој или трећој генерацији руских емиграната долази до онога „с ким си, такав си“. Због тога не треба слепо веровати свим ставовима који долазе од припадника и потомака беле емиграције, јер су многи од њих у одређеној мери већ странци руског порекла који свакако немају истински доживљај како данашње Русије, тако и њене недавне прошлости…

Што се тиче тврдњи да је Московска Патријаршија изгубила благодат, што су говорили и неки истински сасуди Духа светог у РПЦЗ, то само говори колико је тешко у потпуности осећати Русију не живећи у њој… Данас је помало смешно и расправљати уопште о томе. Зар је потребно некоме доказивати да је свети Серафим Вирицки имао благодат? Светитељ који је ХХ веку поновио подвиг Серафима Саровског и хиљаду дана без прекида на стени се молио Богу, светитељ који је деценијма раније предвидео долазак двојице Руских Патријарха на престо? Светитељ који је од првих дана рата говорио да ће Господ даровати победу руском народу ако он ојача у вери својих предака. Да ли неко нормалан може негирати благодат Јовану Крестјанкину или Јовану Сничеву? Са одушевљењем читам светоотачка штива неких архијереја РПЦЗ о екуменизму, али нека ми опросте, нико са таквом светоотачком утемељеношћу није разобличио ту јерес као Јован Сничев, Митрополит Петроградски и Ладошки…

Па и сама прича о „Сергијанству“ је прилично неутемељена и у доброј мери је изазвана тиме што далеко од Отаџбине руски емигранти нису дубински познавале ствари и ситуацију у Отаџбини. У преломним, смутним временима каква су тада била у Русији, аналитички и логички покушај објашњења је осуђен на неуспех. Када се цео живот народни окренуо наглавачке, када се све померило са својих уобичајених места, када се многоструко увећао број фактора који утичу на ситуацију, само људи изузетне интуиције могу уронити у истински смисао свега што се догађа (да се овде, пошто је реч о руској историји, присетимо само примера благоверног кнеза Александра Невског кога је сво његово окружење наговарало да прихвати унију с папистима и окрене се борби против Татаро-Монгола, а он је урадио сасвим супротно и заложио темеље будуће Свете Русије). Лако је данас нападати на Патријарха Сергија и поспрдно говорити о „сергијанству“ и његовом односу према совјетској власти. Али пре било какве критике, нека критичари покушају да замисле шта је све морао да издржи тај човек, а да не падне у малодушност и очајање. Каква је он све питања морао решавати, на какве је компромисе морао пристајати ради спаса Цркве и народа? Да ли неко мисли да и он није могао напустити Отаџбину и отићи у емиграцију? Наравно да је бесмислено осуђивати оне који су у тим страшним временима напустили Отаџбину, али је још бесмисленије осуђивати оне који су у њој остали у тако страшним околностима. Хтели ми то признати или не, сигурно је да су само људи који су спремни на жртву (наравно – говоримо о духовним, оцрковљеним људима), тада могли остати у Отаџбини. Тежак Крст, тешко служење је носио на својим плећима Патријарх Сергиј и само Господ зна стање његовог срца. Ко уопште има право да малодушношћу назове његово пружање руке совјетској власти, ко то мисли да би имао снаге носити бреме Руског Патријарха у тим страшним данима? Улазак руских војника и постављање знамења Победе на зграду окултистичког Трећег Рајха баш на Васкрсење Господње, знак је да је Господ даровао победу Црвеној Армији у чијим редовима су често чинодејствовали Сергијеви свештеници. Уосталом, још је Патријарх Тихон дао изјаву о лојалности совјетској власти и одмах иза тога је уследио указ ЦК који је потписао секретар Стаљин о забрани затварања цркви и молитвених просторија, већ ми постаје досадно подсећати да Стаљин није исто што и Лењин-Троцки. И ко то може за себе рећи да је њему била познатија воља Божија, него што је била Патријарху Сергију?

Мени лично, Победа у Другом светском рату представља сигурну потврду да Патријарх Сергиј није деловао самовољно, него у складу са Божијом вољом. Када је Хитлер напао на СССР 22. јуна 1941. године (безумни сатаниста није објавио рат само СССР-у и руском народу, него и „Свим светим у руској земљи просијавшим“ – који су се тога дана прослављали) управо је Патријарх Сергиј, док су власти још ћутале, позвао народ у одбрану Отаџбине и наредио да се његова посланица-позив прочита са амвона свих активних храмова РПЦ. Да је Патријарх направио грешку и да је сарадња са властима била богоборачки чин, како данас многи тврде, победа над окултистичким Трећим рајхом не би била дарована руском народу. Велики старац руске земље, архимандрит Кирил (Павлов), овако резонује: «Тај велики, страшни Отаџбински рат дошао је као последица допуштења Божијег због нашег отпадништва од Бога, због нашег моралног кршења закона Божијег, и због тога што су у Русији покушавали да окончају са религијом, са вером, са Црквом Господњом. Господ је прозрео те непријатељске планове и, да не би дозволио да се остваре, Господ је допустио рат. И ми видимо, да је рат обратио људе ка вери, и владари су се потпуно другачије почели односити према Цркви». Зар о томе не сведочи Стаљинов позив Митрополиту гора Ливанских да дође у Русију како би му захвалио на молитвеној подршци за спас Русије? Зар о томе не сведочи православни сабор у Москви на коме је донета одлуке да Православне Цркве не учествују у јереси екуменизма? Зар о томе не сведочи да су у Стаљиново време на водећа места у РПЦ враћени „Тихоновци“, а склоњени обновљенци који су представљали опасност да РПЦ утоне у јерес?

Многи припадници белогардејског покрета, па чак и многи архијереји РПЦЗ, прилично шематизовано и примитивно (као – бела идеја је одбрана Русије, а црвена идеја је рушење Русије) приказују сложену историју после 1917. године. Одушевљене присталице РПЦЗ и белогардејаца морају схватити елементарну истину – управо су бели генерали издали Цара. Ма колико и ја лично био против црвених, не могу да не назовем тачном дефиницију бољшевика да су белогардејци пуштањем јединица „цивилизованих земаља“ на руско тло, подржали страну интервенцију. Или неко можда мисли да се та олош из „цивилизованих народа“ руководила било чим другим осим сопственим корисним пљачкашким интересима? Пуштањем страних војника на руско тло, белогардејци су дали за право тврдњи бољшевика да се Грађански рат претворио у ослободилачки рат против страног интервенционизма и његових помагача. (Истине ради треба рећи да је то Врангел схватао и покушао да се избави од тог везања за странце, али је већ било касно).

Такође, прилично наивно и детињасто изгледају анализе и тврдње типа, да је Цар Николај урадио овако, а не онако, могло се избећи то и то… Наравно да је и Цар Николај можда у неким ситуацијама могао изабрати повољније решење, али главни проблем руске смутње с почетка ХХ века је било безумно богоборство и дехристијанизација руског друштва, која је почела много пре крвавог октобра 1917. године, на шта су упозоравали и велики словенофили и велики руски светитељи попут Теофана Затворника, Игњатија Брјанчанинова, Јована Кронштатског… Погледајмо шта пише свети Теофан Затворник у својој књизи „Мисли за сваки дан у години“: „Зло расте, зловерје и неверје диже главу; вера код православних слаби. Уколико се не уразумимо, онда ће се и код нас десити оно што се десило код Француза (што значи револуција – Р.Г.) и других“. Слично пишу и други велики руски светитељи, на то упозоравају велики словенофили, упозоравају и велики руски књижевници Гогољ и Достојевски, али руска интелигенција више верује западњаку Белинском… Ево старозаветних речи Господњих (које су се у Старом Завету односиле на изабрани јеврејски народ, а у Новом Завету на хришћане, после пада Рима у јерес, само на православне хришћане, после пада Византије, највише на богоносни руски народ као носилац идеје Трећег Рима): „И чувај се да не заборавиш Господа Бога својега бацивши у немар заповести његове и законе његове и уредбе његове, које ти ја заповедам данас“ (Исто 8;11), „Немој да се понесе срце твоје и заборавиш Господа Бога својега…“ (Исто, 8; 14), и „Ако ли заборавиш Господа Бога својега, и пођеш за другим боговима и њима станеш служити и клањати се, сведочим вам данас да ћете зацело пропасти“ (Исто, 8; 19). Као што је одступање старозаветног Израиља од Бога, био узрок њиховог страдања, тако је и одступање руског народа од Бога представљало кључни разлог страшног страдања у ХХ веку.

Из свега овога видимо да је тражење само спољних узрока руске револуције због несавршенства државног устројства и грешака Цара Николаја II (чега је свакако било – и једног и другог) само делић у истинском осмишљавању и схватању тих трагичних догађаја. Крвави октобар 1917. године је представљао само један отрован плод који је сазревао дуго, још од „отварања прозора ка Европи“, одушевљавања волтеријанством, запаћењем масонерије, у појединим моментима на руском двору се више говорило француским него руским језиком итд., итд., тако да је то што се дуго припремало, као вулкан јурнуло 1917. године и тај вулкан се није могао зауставити никаквим спољним мерама. Јак организам победи и најјачи вирус, слаб организам може да умре и од безазленог вируса. Наопако окренут портрет Цара Николаја у ходнику Синода сведочи да је и највеће црквено духовенство било тешко оболело и неправедно је сву кривицу сваљивати на Цара мученика Николаја II. Знам да у челикоглави либерални, безбожни ум није могуће укуцати никакав благочестиви ексер, али православни хришћани би бар требали схватити да нису политички програми довели до смутње, него живот без Бога и издаја вере и Цара. И да је једини спас Русије у повратку Богу, даваоцу свих добара, јер је Русија само због служења Богу и постала Трећи Рим, заштитник Христових Истина до краја света и века. Свети Јован Кронштатски указује на једини пут спасења Русије: „Неопходно је морално очишћење, свенародно, дубоко покајање, промена паганских начела на хришћанске. Умијмо се сузама покајања, очистимо се, помиримо се с Богом и Он ће се помирити са нама“. Истинско дизање Русије с колена је и почело пре једну деценију – канонским јединством Московске Патријаршије са РПЦЗ. Нека да Господ да што пре у руском народу заживе и ове спасоносне речи сверуског пастира Јована Кронштатског.

Дакле, ово је прича слична историји о Три јерарха, када су се ученици Светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Богослова међусобно гложили ко је већи светитељ од њих тројице. И била је потребна Божија интервенција да се то гложење не претвори у заиста непотребну глупост. Због тога треба још једном истаћи државничку мудрост Владимира Путина, који је схватао значај уједињења Руске Цркве па је на само почетку свог првог председничког мандата посетио првојерарха РПЦЗ Митрополита Лавра и позвао га у Русију. Посета је уследила већ 2001. године и од тог првог корака, до потписивања Акта о уједињењу прошло је непуних шест година. Треба одати признање и свим члановима комисије који су учествовали у том сложеном дијалогу успостављања јединства Руске Православне Цркве и заблагодарити Господу на томе, јер то јесте био услов за тако невероватно „дизање с колена“ руске државности у протеклој деценији. Данас кад се сатанино ополченије свим силама обрушило на хришћанске вредности и промоцију богомрских настраности, потезање прича о сергијанству и неблагодатности РПЦ је најмање потребно и међу православним Русима и међу православним Србима…

 

35 гласовa