Питању пројекта гасовода „Северни ток-2“ већ је унапред дат конфликтни карактер. На оштрици конфликта је  судар интереса, са једне стране европских гасних компанија и европских потрошача гаса,  а са друге Европске комисије коју занима искључиво политички  циљ: да се нађе замена за руски гас, без обзира што ни један од испоручилаца гаса за европско тржиште није у стању да замени Русију као највећег испоручиоца.

У центру конфликта је Украјина као „непоуздана земља“ (израз председника  управе Асоцијације европског бизниса у Русији Филипа Пегорјеа), која из године у годину све теже пуни украјинске ПХГ гасом (подземна складишта гаса) и транзитом га даље отпрема.

          Како показују оцене експерата, потрошња природног гаса у Европи се после дужег периода  пада,  до кога је дошло од 2005. до 2015, сада стабилизује, и затим би требало да почне да расте. Подршку за коришћење гаса показује и транспортни сектор, обзиром на значајно повећање интереса  за коришћење гаса као моторног горива.

          Због такве перспективе 4.септембра 2015. у оквиру Источног економског форума  одржаног у Владивостоку, пет највећих европских енергетских компанија и „Газпром“ су потписали акционарски споразум о „Северном току-2“ (Nord Stream 2) ради повећања испорука природног гаса земљама Европске уније. Пројекат предвиђа изградњу две гране гасовода укупног капацитета 55 милијарди кубних метара гаса годишње, из Русије у Немачку, које би ишле дном Балтијског мора. Реализацијом пројекта би се бавила заједничка пројектантска компанија (СПК) New European Pipeline AG. «Газпрому» ће у СПК  да припада 51%, немачким E.ON и BASF / Wintershall, англо-холандској Shell и аустријској OMV – по 10% свакој од њих, французској ENGIE – 9%.

            Европска комисија нема економских аргумената против изградње „Северног тока – 2“, баш као што их нема ни Енглез Алан Рајли из Атлантског савета, који је ипак дао сигнал за фронтални напад на пројекат новог гасовода, тако што је 30.новембра објавио на сајту naturalgaseurope.com.  чланак о томе. Вредност тог чланка је  што открива позадину маневара противника пројекта.

          По важећем споразуму, по коме Русија  врши транзит свог гаса Европи преко Украјине, 2014.године је транспортовано 59 милијарди кубних метара гаса) што само по себи представља, подвлачи Алан Рајли, „геостратешку полугу“. И, како би се потпуно схватило, Енглез објашњава: „Уколико се привремено обустави транзит гаса преко територије Украјине, Кијев ће имати врло мало  полуга за притисак на Москву“. Ето, у ствари, то би било све! За Европску комисију, Атлантски савет, САД, важно је да се сачува „полуга притиска на Москву“ која ће нестати чим почне да ради „Северни ток – 2“ који ће заобилазити Украјину.

          Да ли ће политичари – атлантисти, они који покушавају да натерају европске гасне компаније, који морају не само да извршавају своје обавезе према потрошачима, већ и да задовољавају захтеве акционара, успети да одбаце тај пројекат, без обзира што би он једном заувек решио проблем стабилног снабдевања Европе гасом? Ово питање може да се постави нешто другачије: да ли ће опоненти „Северног тока – 2“да препрече баријером даљи развој енергетске сарадње Русије и Европе и тако Европу да пресеку у за њу животно важном   односу према безбедности у снабдевању енергијом? Први корак за нешто тако је већ направљен.

          26.новембра је девет чланица ЕУ (Естонија, Латвија,  Литванија, Пољска, Мађарска, Словачка, Румунија, Бугарска и Грчка) послало Европској комисији писмо у коме су изразили своје неслагање са пројектом Nord Stream 2. Није тешко досетити се да главну улогу у тих девет  земаља играју Пољска, Мађарска и Словачка (највише), мада су оне најактивнији учесници у транзиту руског гаса преко Украјине и  реверзним испорукама  гаса Словачкој.

          Њихово писмо представља молбу Европској комисији да провери подударност пројекта са законодавством ЕУ. Да приметимо: ту иницијативу је поднело само 9 од 28 чланица ЕУ. Међу иницијаторима није било ни једне земље чије су компаније потписале акционарски споразум са „Газпромом“ (Немачка, Француска, Велика Британија, Аустрија, Холандија), као ни још 14 чланица ЕУ. То говори да је већ створена линија раскола.

          У закључку да се вратимо још једном чланку Алана Рајлија. У њему се дају препоруке Кијеву како да се „оспоре аргументи о ризицима транзита који су дати у корист „Nord Stream 2» (да негирају постојање таквих ризика не могу чак ни највећи противници «Северног тока-2». Најопштија препорука је да  « Украјина престане да зависи од испорука руског гаса  онолико, колико је то највише могуће», тако што ће се користити реверзибилност из Пољске, Мађарске и Словачке. Што се тиче шеме са повратним испорукама –  па и те земље зависе од руског гаса: Пољска са око 55%, Мађарска са 60%, Словачка – са свих 100%. Тако да и ту захтевана «независност Украјине» од руског гаса  –  испарава.

          И најзад – оно главно што украјинским властима  жели да поручи сарадник Атлантског савета Алан Рејли и што су оне, тако изгледа, спремне да прихвате (претпоставља се да ће Џо Бајден, који у Кијев стиже 7.децембра са Украјинцима разговарати и о томе: уколико Украјина «омогући Енергетској заједници добијање овлашћења о вршењу надзора и обезбеђења тока гаса на територији Украјине»  и сложи се са постављањем «међународне контроле   националног енергетског сектора“  –  биће прекинут сваки разговор о ризицима транспорта преко Украјине.

          Овде више нема коментара. Енергетска заједница је наднационална структура, основана 2005.године, која  захтевима јединствене енергетске  политике ЕУ подчињава земље Западног Балкана, Украјину и Молдавију, које су ушле у Заједницу. Све јачи отпор према пројекту „Северни ток – 2“ нема апсолутно ничег заједничког ни са интересима енергетске безбедности Европе, ни са бригом о очувању 2 милијарде долара које Кијев прима сваке године, захваљујући транзиту руског гаса преко своје територије. Циљ покушаја је да се  сруши перспективни гасоводни пројекат како би се очувала „полуга притиска на Москву“, а све ради веће чврстине „полуге“, уствари: како би се и цео енергетски сектор Украјине ставио под међународну контролу.

 

11 гласовa