Моја пријатељица, родом из Волинског краја (историјске области на северозападу Украјине),  која је читавог живота  „размовљала украинскују мовју“ (тј. говорила украјински), учитељица, у истој је години сахранила своја два ученика, које је волела и познавала од детињства. Дечаци су живели у истој улици, били су у истом одељењу. Један од њих је отишао као добровољац у Оружане снаге Новорусије, а други је мобилисан у украјинску армију. Ратовали су један против другог. Оба су погинула… Ето такав је данас живот у земљи која је још до скора схватана као јединствена и недељива Украјина…

* * *

Лето 2014. године. Из слушалице мобилног  иза звукова пројектила који управо експлодирају чујем испрекидани глас пријатеља. На шестом спрату његовог стана у Доњецку мобилни  ради само уколико се изађе на балкон. Он има два балкона, један гледа на аеродорм, а други на железничку станицу. На обе стране се пуца. Мој пријатељ живи у сабласној згради, која је неочекивано остала без станара. Остали су само они  који стражаре на улазима и код станова.

Уколико постоји веза ми се сваког дана чујемо телефоном. Он ми прича о новим догађајима у Доњецку, о ономе што он види и осећа. У сабласном граду он гледа у сабласне продавнице у којима нема ни продаваца, ни  купаца. Лута по бившем супермаркету, пролази поред пустих полица, надајући се да ће пронаћи било шта што би могло да се поједе. Нашао је лук, неки кекс, папалину у парадајз-сосу. Једва, јер  у супермакету има доста сабласти, и све су гладне. Лакше му је него другима: жену и ћерку је послао подаље од рата. Многи су тада одлазили на брзину, како ко и како где. Мислили су – све  ће брзо проћи.

Мој пријатељ иде на посао сваког дана, под куршумима, он ради у организацији  која обезбеђује нормалан живот у два региона  Луганске и Доњецке области.  Централа фирме је у Кијеву. Годину дана су успевали да раде, чак су и плату примали, истина, уз прекиде и непотпуну, али су примали. У септембру исте године његова жена се вратила у Доњецк и почела  да ради у једној вишој школи.  За годину дана та школа није успела да организује нормалан рад. Две трећине студената су се разишле по другим школама, један део је прешао у Харков. Шта их чека у будућности нико није могао  да каже.  Један део њене школе је прешао у град Красниј-Лиман (у Доњецкој области) који је остао под контролом украјинске власти. Жени мог пријатеља су тамо понудили факултет и катедру. Шта да уради? Ипак су у Доњецку муж, кућа… Али – остала је…

 Мој пријатељ је тако остао сам. Од 1.јула сви  радници његове фирме, филијале  у Доњецку, су отпуштени. Власти ДНР нису формирале нову структуру, мада се та организација  бави важним функцијама  које се односе на обезбеђење нормалног живота. Плата нема, до пензије је далеко, хуманитарна помоћ за његов  узраст  није предвиђена. Шта он да уради?

Пријатељ ми је испричао да су читаве групе стручњака из његове организације одлазиле заједно са породицама како би се запослиле у исту структуру, али у Русији. Причао ми је како су прво осуђивали оне који су отишли, а после су се они што су осуђивали – кајали. А најважније је било то, што данас нико не може да да једноставан одговор на још једноставније питање: како даље?

***

Мој мобилни се распада од звоњаве, дању и ноћу. Чекам да ми се јаве, и не дочекујем, сама телефонирам. У Луганск. Тамо живи моја другарица још од детињства, из школе. Заједно са породицом је већ неколико дана у подруму. Вичем што јаче могу да све баци и да дође код мене. И њена кућа је, баш као и зграда мог пријатеља, уз пут  према аеродрому. Али Луганска.

Најзад моја другарица испада (нормално не може да се изађе) из вагона воза «Луганск – Харков»,  са рукама које се тресу и ногама које не осећа. Брада подрхтава, уместо речи из уста излазе гргутави и уплакани звуци.  Воз којим је она стигла је био последњи. Од тог дана је саобраћај између Луганска и Харкова прекинут. Децу (сина и породицу) је успела да пребаци на безопасно место, где су још увек. Деца иду у туђу школу, посла за одрасле нема.

Када смо стигли са станице ја сам другарицу сместила за сто, у тостер сам ставила хлеб. Тешко је описати шта се догодило када се из тостера зачуо звук  да је хлеб печен (то је био звук сличан звуку који се зачује када опали пушка) – моја другарица је рукама које су се тресле покрила главу и пошла да се сакрије – под сто… Већ другог дана се вратила у Луганск, у своју кућу, одмах пошто су у Минску потписани споразуми, и сада живи у страху, без наде у нешто добро. Живи  са спремљеном путном торбом  уколико буде морала да опет бежи тамо где се не пуца.

Од бомбардовања су становници Луганска   бежали на разне стране, као бескрајна река. Сви су се надали да рат неће још дуго, некако ће се расплинути. Али није. Одлазиле су читаве породице, прелазиле у Харков и друге градове. Назад су се враћали сами или са још понеким чланом породице.

Моја другарица је причала да је код оних који су се после неколико месеци враћали у Луганск, а до тада су били на украјинској страни, долазило до промене свести. Украјински медији воде непоштедан информативни рат. Одлазили су као једни људи, а враћали су се потпуно другачији. Сукоби и свађе међу људима су свуда и из било ког разлога – у продавници, транспорту, на послу. Чак и у породици. Ето таква је палета наше садашњице.

***

…Јануар 2015. Божићни одмор. Читаве породице су пошле на клизалиште. Гледам ка  деци и, чекајући да стигну, седам на клупу уз ледено поље. До мене седа старији мушкарац и почиње разговор. И он чека да му се породица врати са клизалишта. Како рече, он је пуковник. После завршетка Рјазанске војне школе у совјетско време одређено је да иде у Украјину, у Артјомовск. И ту са породицом живи целог живота. Прво је служио у совјетској, па у украјинској армији. Његови су остали у Рјазањском крају. То су Руси у украјинској земљи. Рекло би се. ..

Пуковник је онда причао да мрзи становнике Доњецке земље и Луганске, посебно рударе. У његовим очима рудари скоро да нису људи. Они, као кртице, седе под земљом, а када се докотрљају до површине пију водку и праве дар-мар. Од те зле силе, каже он, земља мора да се очисти, како би на њихово место дошли други људи. Официр бивше Совјетске армије ми је испричао и да је он спреман да дави својим рукама оне који, налазећи се на територијама које контролишпу «сепаратисти», због своје пензије и куповине хране долазе код њих, у Артјомовск.

Пуковник је грдио и своје армијске команданте због «котла» код Иловајска,  убеђивао ме да је украјинска армија непобедива. Хвалио се да су слани рудници  Артјомовска пуни артиљеријског оружја ког, ако до нечег дође, има довољно за «партизански рат» од педесет година. Само – нема довољно руку које би се  хватале тог оружја. А ја сам, слушајући га,  мислила како у Макејевки, под куршумима тог пуковника,  живи мој брат са  породицом, који је преко 40 година стајао уз високу пећ жељезаре. Тамо су и моји пријатељи, другови из разреда, тамо су хиљаде деце и старих.

Наравно да само могла о томе да причам пуковнику. Прећутала сам. А онда сам код куће дуго стајала испод туша, као да сам покушавала да са себе сперем ту лепљиву мржњу које је била пуна прича бившег совјетског, и бившег руског, човека…

***

Хаос у држави повећава и хаос у главама, одражава се на скоро сваку породицу, на сваки радни колектив, на пријатељства. Види се и на лицима пролазника, на лицима у јавном транспорту, на купцима по продавницама.

…Сарадница са којом радим преко 12 година раме уз раме, одједном је изјавила да  становнике Доњецка и Луганска  треба збрисати са земље. На моје питање: «Зашто?» одговара једноставно: «Нека знају!»Убеђивала ме и да преобучени руски војници шетају по Харкову. На моје питање да ли је она видела бар једног од њих и како је тако сигурна, она ми  одговара  да је гледала на телевизији, а она телевизији верује…

Један  колега је испричао да је  својим аутомобилом помагао познанику из Лавова да у Чугујев превезе шлемове, панцире и муницију за «учеснике АТО». На моје питање како је могао да постане помагач у убиствима цивила и он је реаговао  кратко: заслужили су, нека сад  плаћају. То је лекција и за становнике Харкова…

Моја познаница има мужа из Харкова, старог 65 година, који је по народности Апхаз. Он је као добровољац отишао код устаника. Кући се вратио тек после  потписивања Минских споразума, ујесен 2014.

Знам и неке харковчане који размишљају да Харков заувек напусте. Разлози су различити, али је корен исти. Деца немају будућности, нема перспективе за рад, једноставно – нема нормалног живота. Одлазе паметни, талентовани, млади. Напуштају Украјину. Да ли се треба чудити ако на катедри за руски језик на факултету новинарства Харковског универзитета «Каразин»  шпијунирају оне који говоре руски. Родитељи који желе да им деца знају руски не само на  говорном нивоу не могу да нађу професора: професори се једноставно плаше да ће их неко  издати. И све то – у руском Харкову!

У неким харковским школама је уведена пракса  свакодневног постављања у строј, где се позивају и борци АТО. Праве «пет минута мржње». Терају децу да вичу из свег гласа: «Слава јунацима!» и «Москаљаку на гиљаку!» (тј. «Московљане, тј. Русе, на гиљотину»). Оне који неће да вичу   постављају пред строј и натерују их да ипак вичу. Тако се прави украјински «хитлерјугенд»…

И без обзира на све то – мора да се живи. Не може баш свако да отпутује. Живе, осећајући се као да су у емиграцији.

***

У возу сам. Вагон са купеима. Осим мене –  још три путника: жена – пензионерка и два мушкарца од по 30 – 35 година. Распричали су се. Мушкарци су из Николајевске области, ишли су у Харков  да после пролећне мобилизације узму своја документа која неколико месеци нису хтели да им врате. Годину дана су ратовали са АТО, пошто су се нашли у првој мобилизацији. Један од њих је једва остао жив јер се нашао у «котлу» Дебаљцева. Он је све време ћутао. Док се борио напустила га је жена и одвела и дете. Остао је сам. И без посла.

Други се све време крстио, радујући се што је имао прилику да буде на стражи и да никога не убије. И њега је жена напустила. Причао је много, живчано. Показивао фотографију на којој је он међу ајдаровцима. Рекао је да нема ко да се бори, али уколико се изда наредба да се иде на Кијев, поново ће узети пушку у руке. Као, сви су спремни да крену на Кијев, они који су остали у зони операција, зато што ову власт треба збрисати, али како да се оставе позиције, када ће их руска армија одмах заузети?

Бивши борац АТО је још причао да међу њима скоро није било бораца родом из Западне Украјине: за мајдан су «западенци» ишли на дневницу, а у АТО се није плаћало. У АТО су мобилисани углавном момци из Одеске, Николајевске, Дњепропетровске и Запорошке области, нешто мало њих из Харковске. Било их је и из Доњецке и Луганске. Из Западне Украјине је било мало нешто изнад 10%   свих војних обвезника. Они су,  чим је мобилизација објављена, хитно отпутовали, или се посакривали, како би избегли одлазак у команду за пријављивање.

Трећи путник – пензионерка, била је држављанка Русије.  Одавно живи у Украјини, а путовала је у Белгород по пензију. Деца и унуци су у Русији. Рекла је да мрзи Путина, а због нечега и Лаврова, али неће да узме држављанство Украјине – украјинске пензије су мале.

Ето тако ми живимо – по возовима, у јавном транспорту, идемо у радњу или на посао.

Живимо у незамисливој каши различитих мишљења, идеологија и животних ситуација.

***

Комшиница на спрату, медицински радник, причала је о ужасима у препуњеним мртвачницама, у које су прошле године у брдима довозили  лешеве дечака који још нису били ни окусили живот, а већ су били војници у украјинској армији. Прзнала нам је да јој у ушима још одјекује звоњава мобилних телефона која се није прекидала. Телефони су звонили код оних који никада неће одговорити. Прошла је година дана. Она још увек ни ноћу не спава!

Њен муж је у Харковској фабрици авиона.  Види стране авионе који слећу на фабрички аеродром и зна какво се наоружање испоручује Украјини из САД и европских земаља.

***

Да, присећам се и како су пљескали харковским предузетницима Кернесу и Добкину када су они «извадили мачеве» и изјавили да отварају «Други  украјински фронт»  против кијевских узурпатора. Јадни лицемери! Харковчани нису заборавили колико су пута ти камелеони мењали боје како би се што више приближили актуелној власти.

Ето тако тече живот у држави  која се некада звала Украјина, која је од совјетске власти наследила гигантски научно-технички потенцијал и   колосалну индустријску базу, а имала је и фантастичну црницу – једну од најбољих у свету. Данас, живећи овде, ти никада ниси сигуран са киме си у истом чамцу, са ким седиш у истом купеу воза, у каквој животној престави ћеш морати да учествујеш уопште, и не схватајући да ли си ти у тој представи  глумац или гледалац…

Прочитај без интернета:
25 гласовa