Финансијска и интелектуална елита, увезана на глобалном нивоу, преко извршилаца инсталираних у свјетским организацијама, владама, невладиним организацијама и различитим фондацијама, а користећи најјаче медије, дјелују отворено и без скрупула у намјери да овладају најважнијим свјетским ресурсима. Глобализација је идеологија која се користи да би неоколонијализам био наметнут већем дијелу свијету. Тајна друштва више нису тајна, јер су чланови Билдерберга, Трилатералне комисије и америчког Савјета за иностране односе углавном познати. Основна идеја је да изабрана елита влада свијетом преко свјетске владе, али не у смислу извршне власти коју би неко изабрао. Финансијска елита је сама себе одредила за владаре свијета. Група Билдерберг име је добила по мјесту првог састанка, хотелу Билдерберг код Остербрека. Наиме, први састанак ове групе, а приличнији је рећи покрета, одржан је од 29. до 31. маја 1954. године на иницијативу холандског принца Бернхарта, који је породично близак енглеској круни. Управни одбор има 39 чланова.

С обзиром да је Русија зауставила глобализацију, Путин је означен као главна препрека, а коју треба по сваку цијену уклонити. Каспаров, члан Билдерберга, иако у медијима даје изјаве да се никад неће вратити у Русију и да не мисли да учествује у обојеним револуцијама, према неким назнакама, уз Ходоровског би могао бити носилац превратничких активности у Русији. Билдерберг је, свакако, централна организација, а Савјет за иностране односе, Трилатералну комисију, НАТО, па и УН, можемо третирати као извршна тијела Билдербершке групе. Трилатерална комисија основана је 1973. године с циљем да уједини, координише и контролише свјетске економије. Први, односно конститутивни састанак Трилатералне комисије одржан је 23. и 24. јула 1973. године на имању Дејвида Рокфелера, иначе председавајућег Савјета за иностране односе. Рокфелер је глобални финансијер, а контролише Комисију која се састоји од економских дивова: САД, ЕУ и Јапана. На идеју о оснивању Трилатерале Рокфелер је дошао читајући књигу Збигњева Бжежинског Између два доба (Between two Ages) у којој се предлагао савез САД, ЕУ и Јапана. Чланови Трилатералне комисије су Пол Волфович, Марио Монти, Кисинџер, приличан број Нијемаца и Јапанаца. Савјет за иностране односе издаје часопис Foreign Affairs. Рокфелер контролише и ову организацију. Чланови савјета за иностране односе могу бити само Американци и Канађани, а они активно раде на стварању свјетске, односно глобалне владе. То и јесте основа сукоба са Њемачком, јер су Нијемци искључени из процеса доношења најважнијих одлука, те се противе намјери САД да управља са ЕУ. Рокфелер заједно са Ротшилдом ради у Билдербергу, а Ротшилд је мецена и духовни отац Џорџа Сороша. Он му је дао и капитал помоћу којег је Сорош почео с пословима на берзама. Иако у позним годинама, Сорош је веома активан и посвећен Балкану и Русији. Сорош је лично инструментализовао Каспарова и Ходоровског, као и опозицију у Русији. Тренутно има огроман утицај на америчког предсједника Обаму.

Развој догађаја демантује хипотезу да би ЕУ, или бар Њемачка и Француска могли бити у колизији по неким ставовима са САД. У том смислу више не треба имати илузије. Путин је заједнички непријатељ, од кога стварају сублимат свих до сада свијету познатих диктатора и по том питању ЕУ и САД су јединствени као никад раније. О Путину се по опробаном рецепту у медијима ствара слика посљедњег диктатора, који намјерава напасти Балтичке земље, Пољску, а затим Њемачку. Наравно, по истом наративу, НАТО је спасилац а Русија сво зло овог свијета. Креатори новог свјетског поретка сматрају да државе, означене као непријатељске, треба фрагментирати како би се лакше интегрисале у нови поредак. Стога се пузајућом тактиком, изолацијом, сатанизацијом руске елите, разним субверзијама, информационим и технолошким активностима настоји постићи фрагментирање Русије. Санкције никада неће бити укинуте, Русију ће опкољавати трупама и ракетама, а план је вишегодишњи, односно дугорочан. Приоритет је да се изнутра „изједе“ власт и створи незадовољство у ширим структурама, што треба да доведе до немира. Југославија, Србија, и бројне друге државе, нападане су изнутра, преко сарадника на високим политичким, обавјештајним и војним нивоима, уз незаобилазно коришћење мреже невладиних организација.[1] Ако успију да са власти уклоне Путина, моментално би услиједио конвенционални сукоб на Балтику и Закавказју, јер је општа процјена да једино Путин има одважности да „притисне“ тастер којим би се испалиле ракете са нуклеарним бојевим главама.

У антируским активностима запажену улогу има тзв. Исламска држава (ИДИЛ). Пред ИДИЛ-ом се налази дужи списак задатака како би „заслужио“ велику државу сунита са вјерским предзнаком. ИДИЛ није избио на Средоземље да би њихове јединице војне операције наставиле на тлу Шпаније или Италије, што декларативно тврде, већ због планираних операција на Либан тј. Хамас, као и због запосједања Дамаска, што ће убудуће логистички да подржи Турска. Асад, свјестан погоршања војне ситуације, јавно је Русији понудио сиријске луке за војне базе, чиме је убрзао операције које ИДИЛ води против његове државе. ИДИЛ спроводи „Балканизацију“ Блиског истока, а тренутни приоритет је запосједање Сирије, а глобални, поред потискивања Руса из базе у Тартусу, прогон шиита, односно искорјењивање иранског утицаја у исламском свијету. Шиити су означени као дестабилизирајући фактор на Блиском истоку и једна од препрека стварању велике сунитске државе.

Улога ИДИЛ-а на Блиском истоку може се поредити са улогом коју велика Албанија треба да има на Балкану, с тим што су умјесто шиита, православни народи тај, дестабилизирајући фактор. У Македонији се чека само „легитимни детаљ“, односно акција македонске полиције против терориста који су, примјера ради, напали полицијску патролу или испалили нову гранату на зграду Владе Македоније, па да дође до ширих оружаних сукоба. То би дало повод ОВК да са територије Косова пређе македонску границу како би „заштитила“ сународњаке. Пад Дамаска би створио реалне могућности и да ИДИЛ, за годину или двије, уђе дубоко на Балкан. Већ имају камп у Албанији, на што је упозорила италијанска полиција.[2] Међутим, крајње одредиште ИДИЛ-а је Закавказје.

[1]fakti.org/rossiya/zapad-u-rusiji-finansira-4108-nvo-eksperti-smatraju-da-vecina-njih-sprema-ruski-majdan

[2]www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/1870906/Italijanska+policija%3A+Kamp+Islamske+dr%C5%BEave+%E2%80%93+u+Albaniji.html

24 гласa