Тачно пре седамнаест година негде у ово време – од 6. до 23. фебруара 1999. године – одвијали су се такозвани преговори у Рамбујеу, који ће се неславно завршити захваљујући неискрености и лукавости западних сила и раније припремљеном плану – ултиматумом којим су Југославији постављени немогући услови и тиме створен алиби за почетак нелегалне оружане агресије НАТО.

Ред је да такву годишњицу обележимо једним текстом. И ексклузивним паралелема – и то каквим. Молим читаоце за стрпљење, многи ће чути неке важне ствари по први пут и разазнати које су размере српске катастрофе.

Широј јавности су углавном познати разлози неуспеха скупа у француском дворцу и они се своде на онај чувени војни комплекс питања. Радило се о анексима 2, 5 и 7 којима је била предвиђена неформална окупација читаве територије СР Југославије, дакле Србије са обе покрајине као и Црне Горе.

На пример, било је предвиђено да НАТО војне снаге могу слободно и бесплатно користити све копнене, водене и ваздушне просторе и инсталације; да уживају дипломатски имунитет и да не подлежу грађанској или кривичној одговорности за штету, или кривична дела почињена на територији СРЈ; да могу носити оружје и када су у цивилном оделу; да у свако доба могу узети на коришћење читав електро-магнетски спектар у СРЈ, што значи телевизијске, радио и полицијске фреквенције, као и фреквенције хитне помоћи, цивилне заштите и друге, без најаве или накнаде и низ других принадлежности.

О чему се ту заправо радило? Поред намере да нас брзопотезно и без испаљеног метка савладају и ставе окупационе шапе не само над Косметом, већ и над остатком територије и државу уведу на крајње специфичан и брзопотезни начин у евроатлантску сферу и зону утицаја, стварајући услове за учлањење у НАТО, практично, брутално наметнутом силом?

У Рамбујеу а затим и у Паризу понуђен нам је најкласичнији и једини, прави и комплетирани СОФА споразум са НАТО (Status of Forces Agreement, SOFA). Наравно, не под тим називом, али по суштини и садржају – апсолутно да.

Споразум који ће много година касније напредњачко-еспеесовска квислиншка камарила потписати, и који је не само идентичан наведеном ултиматуму из Француске, већ је због пратећих протокола-докумената, куд и камо богатији и садржајнији.

Потписан је у Вашингтону јануара 2014. године руком Вучићевог министра одбране Небојше Родића,[i] а затим у јулу 2015. године ратификован у Народној скупштини доношењем одговарајућег закона. Српској јавности је то скоро па непознато. Ево фотографија из Вашингтона:

 2801_mo_stejt_department02

2801_mo_stejt_department01

 

Нико пре њих тако нешто није формално урадио. Ама баш нико тај и тако комплетирани Споразум није потписао и нико на такав начин формално није увео Србију у предворје НАТО-а. И то према њиховим уговорним правилима која су дефинисана у Вашингтону 1949. а затим у Лондону 1951. и у Паризу 1952. године!

Тачка.

Па да видимо шта је претходило „тачки“ и шта та, али и „тачке“ пре ње садрже. У нади да ће сви који су се годинама сакривали у јавности и изокретали истину, баш како на томе пуне четири године упорно истрајава Александар Вучић, коначно бити демаскирани и истерани на чистину.

Још једном ваља нагласити – недавно ратификовани (12.02.) „Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке“[ii], који је подигао велику прашину у јавности, није чак ни прва права примена СОФА споразума. Много тога се одиграло последње три године на релацији НАТО – Србија. Дакле, српска јавност се пробудила, као и обично исувише касно и удара по површини „баре“.

Да смо прихватили, хипотетички, ултиматум из Рамбујеа 1999. године, за неверовати је и дође потпуно парадоксално, имајући у виду каква нас је трагедија снашла након петог октобра – прошли бисмо куд и камо боље него што смо прошли након потписаног и законом ратификованог Споразума СОФА из јула 2015. године!

Зашто?

Зато што тада нико у име САД и НАТО није захтевао, нити се у такозваним радним папирима у Рамбујеу помињало – да се Војска Југославије „реформише“, радикално и самоубиствено бројно смањи у људству и борбеној техници, дакле, да добровољно уништи своја оруђа, оружје, муницију, минско-експлозивна средства и опрему, да понизно прихвати НАТО стандарде и процедуре, да отвори „НАТО војну канцеларију“ у виду мини-Штаба усред Министарства одбране, да изводи вежбе са јединицама Алијансе, да приступи северноатлантској Алијанси или бар њеном програму „Партнерство за мир“.

Напротив, било је предвиђено да на Космету, заједно са снагама НАТО, остане 1.300 војника ВЈ и тежишно се бави обезбеђењем државне границе према Р. Албанији и БЈР Македонији.

Дакле, имали бисмо својеврсну окупацију у миру и то без борбе, имали бисмо трупе НАТО како крстаре Србијом и Црном Гором, али бисмо имали и сачувану Војску Југославије. И осећај као 1914. и посебно 1941. године – народ би гледао униформисаног окупатора својим очима и спремао се за устанак и ослобађање. А имао би са киме и са чиме.

И, свакако нам се не би догодила, управо због потпуно другачије или још боље, својеврсне – обрнуте перцепције, обојена револуција петог октобра као завршетак НАТО агресије. Бар не на такав начин и не под заставама држава чланица северноатлантске Алијансе. Или смо и тај детаљ заборавили?

Вучићева „војно неутрална“ Србија (о, каква лаж, о томе нешто на самом крају текста по ко зна који пут!) је интензивно настављајући НАТО путешествије, које је уредно наслеђено од Тадићевих претходника, потписала, као што већ наведох – Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир – Споразум PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA) крајем јануара 2014. године. Тачно у време оне чувене премијерове снежне „драме“ у Фекетићу. И то организовано кријући од српске јавности.

(Аутор је о томе писао два текста – „Министар одбране у нападној операцији“[iii] 16. јуна минуле године и „НАТО окупација у СОФА стилу[iv], месец дана касније, када је усвајан „Закон о потврђивању СОФА споразума“. Првим текстом су потпуно демаскирани и изведени на чистац (нико никада пре тога није помињао баш тај – прави СОФА споразум, јер је он љубоморно чуван далеко од очију јавности). Толико да су баш због тога, бар је тако изгледало, морали брзопотезно и „по хитном поступку“ да крећу у скупштинску ратификацију. Оним другим текстом су потпуно разобличени и показана је свеукупна беда и јад српских скупштинских евроатлантских јаничара – плаћеника. Међутим, мало ко се тада обазирао на упозорења. Напротив, прошло је скоро непримећено у јавности.)

СОФА споразум (Status of Forces Agreement, SOFA) је круна НАТО окупације остатка Србије, својеврсно неформално учлањење у Алијансу, прихватање не само њихових трупа у Србији, већ и бетонирање раније прихваћених правила, стандарда и процедура, и зато предлажем читаоцима да га пажљиво простудирају. И да обрате пажњу не само на садржај преамбуле и чланова закона којим се Споразум ратификује, већ (и посебно) на пратеће НАТО протоколе који су саставни део споразума, односно наведеног законског акта. Ево скупштинског линка за тај документ:

http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/2015/1690-15.pdf

Дакле, пуни назив закона који је усвојен у Народној скупштини Р. Србије почетком јула 2015. године гласи:

„Закон о потврђивању Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора и осталих држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага, са Додатним протоколом Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора и осталих држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага и Наредним додатним протоколом Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора и осталих држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага“.

Споразуми које су потписали: (1) Вук Драшковић са Јакоб-Јап де Хоп Схефером 2005. године у име државне заједнице СЦГ, а затим и (2) Борис Тадић, као председник самосталне Србије, са Кондолизом Рајс која је представљала не НАТО, већ САД искључиво, 2006. године, су „мачји кашаљ“ у односу на Вучићево прегнуће и остварени резултат. И то нису прави СОФА споразуми, већ нешто друго, али о томе при крају текста.

Како не би било забуне – да није било Драшковићевог, Лабусовог, Коштуничиног, Тадићевог, Давинићевог, Шутановчевог и ангажовања бројних других дебело плаћених евроатлантских агената утицаја, према јединственом НАТО плану, не би Вучић могао, нити би стигао да буде овако продуктиван.

Да се вратимо „Закону о потврђивању СОФА споразума са НАТО“ (скраћено због дужине назива). Већ у члану 1. јасно стоји о чему се ради. Прихватили смо не само оно што је скицирано и обједињено 1995. године у Бриселу, након покретања лукавог програма „Партнерство за мир“ како би се покорио Исток Европе након распада СССР-а и укидања Варшавског уговора, већ и оно што је најбитније, а што су српски посланици јула 2015. године дискутујући о Закону заобилазили као „киша око Крагујевца“.

Реч је о правилима чувеног Вашингтонског уговора из 1949. године којима је НАТО створен – између осталих и СОФА правила, а затим и о такозваним Лондонским и Париским правилима НАТО савеза из 1951. односно 1952. године, којима се регулише статус трупа чланица савеза.

Члан 2. Закона разрађује основни Споразум СОФА и погледајмо шта стоји, између осталог, у Члану I Споразума: „…све државе учеснице овог споразума примењиваће одредбе Споразума између чланица Северноатлантског уговора о статусу њихових снага потписаног у Лондону 19. јуна 1951, у даљем тексту: СОФА НАТО, као да су све државе учеснице овог споразума чланице СОФА НАТО.“

Треба ли даље након овога тумачити основни Споразум?! Значи, све земље које потпишу тај документ, без обзира да ли су чланице НАТО или не, спроводиће Споразум о статусу снага Алијансе који је усвојен у Лондону далеке 1951. године, када је он важио само за званичне и тада малобројне чланице!

Или, у Члану II у тачки 2. стоји дословно: „За потребе овог споразума, позивање на СОФА НАТО Северноатлантског уговора односиће се и на територије наведене у ставу 1. овога члана, а позивање на Северноатлантски уговор укључиваће и Партнерство за мир.“

Дакле, нисмо чланови НАТО – званично, а у стварности, незванично – као да јесмо. То нам овај члан потврђује толико јасно, да јасније не може бити.

Поред флоскула којима се недвосмислено ставља на знање покореним државама, посебно оним које су у „Партнерству за мир“, да ће се евентуални спорови решавати у Савету НАТО и међусобним преговорима држава, без међународне арбитраже, како дословно стоји – „без спољне надлежности“ (члан III), ту је и врло интересантна одредба у Члану V.

Наглашава се у том члану да су чланице НАТО и оне које су у Партнерству за мир према одредбама Споразума равноправне и потврђује значај „Оквирног документа“, као уговора, којим се улази у наведени програм. А у том документу који је Србија потписала 2006. године, да подсетимо, у члану 1. и члану 2. јасно стоји да се приступа евроатлантској зони и евроатлантском подручју.

Међутим, још је важнија Тачка 2. наведеног Члана V, у којој је прецизирано: „Овај споразум подлеже ратификацији, прихватању или одобрењу. Инструменти ратификације, прихватања или одобрења биће депоновани у Влади Сједињених Америчких Држава која ће све државе потписнице обавестити о сваком таквом депоновању“.

Зашто је ово битно? Не само зато што је недвосмислено ко је чувар НАТО „печата“ и ко води главну политичку, међународноправну и војну реч у овом агресивном савезу, већ зато што се ради о сувом доказу који је овај аутор више пута тумачио на страницама својих ранијих текстова – никакви војни савези, глобалне или регионалне организације, агенције и сличне подметачине нису такозвани „изворни субјекти“ међународног права, што припада само сувереним државама, већ су „изведени субјекти“ који имају, формално, куд и камо слабију или никакву моћ у међународној арени.

То је веома важна чињеница управо из угла тумачења свеопште пропасти Србије, која вољом својих постпетоктобарских властодржаца и западних поданика, а последње четири године и потпуним аутократским владањем најубедљивијег од њих – Александра Вучића, плански и организовано не само да противуставно (и против здравог разума) предаје свој државни суверенитет наднационалним телима, и то у свим могућим областима – политичким, правним, економским, војним, безбедносним, азилантским, избегличким…), већ га организовано и на понижавајући начин, једноставно, намерно, циљано па чак и злурадо гази и уништава.

Следећи протокол – наглашавам, у српској скупштини о свему томе није било критике, али ни у једном српском медију, пре свих на РТС-у познатом као „ваше право да знате све“ – који је саставни део Закона, је „Додатни протокол Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора и осталих држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага“, који третира питање смртне казне. И у вези са тим су се оградили, иако је у Србији такав санкциони институт одавно укинут.

Међутим, кључни део Закона, то јест СОФА споразума је такозвани Наредни додатни протокол Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора и осталих држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага“, који третира, практично најважније ставке.

У уводу тог Протокола стоји између осталог: „Узимајући у обзир потребу да се успостави и регулише статус војног штаба НАТО и штаба особља на територији држава учесница у Партнерству за мир како би се олакшали односи са оружаним снагама појединачних земаља из Партнерства за мир; Узимајући у обзир потребу да се обезбеди адекватан статус за особље оружаних снага партнерских држава придодато или придружено војном штабу НАТО…“, да би и у Члану I било наведено о чему је заправо реч. И ево тог дела, тачније тачке 1. и става а), као и тачке 4. изворно:

„За потребе овог протокола, израз:

  1. „Париски протокол” означава „Протокол о статусу међународних војних штабова успостављених у складу са Северноатлантским уговором” сачињен у Паризу, 28. августа 1952. године.

 

  1. a) „Споразум”, где год се израз појави у Париском протоколу, тумачиће се као Споразум НАТО о статусу снага као што се примењује у „Споразуму између држава чланица Северноатлантског уговора и других држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага”, сачињеном у Бриселу, 19. јуна 1995. године.

 

  1. „Војни штаб НАТО” означава савезнички штаб и друге међународне војне штабове или организације које су обухваћене чланом 1. и чланом 14. Париског протокола.

 

И након свега тога – а надам се да је пажљивим читаоцима јасно о чему се ради – следи „мат у једном потезу“, то је садржај Члана II. Ево тог најважнијег дела:

„Не доводећи у питање права држава чланица НАТО или учесница Партнерства за мир које нису учеснице овог Протокола, учеснице у овом документу ће примењивати одредбе идентичне онима датим у Париском протоколу, осим уколико су измењене овим протоколом, по питању активности војног штаба НАТО и његовог војног и цивилног особља изведених на територији учеснице у овом документу.“

И да не замарам више читаоце члановима и тачкама бројних протокола. Претпостављам да је углавном јасно о каквој се модерној капитулацији и окупацији ради и на шта су пристали преврнути радикали и „генетски“ модификовани социјалисти са осталим евроатлантским сатрапима, уз невиђену подршку режимских интелектуалца и дежурних тимова аналитичара и коментатора[v].

У наставку закона тј. његов саставни део су и следећи документи – протоколи:

  • „Споразум између страна Северноатлантског уговора о статусу њихових снага“ – којим се врло детаљно регулише оно што највише интригира српску јавност – ослобађање од пореза, доприноса, царина, кривичне и материјалне одговорности – једном речју правила према којима је функционисао некадашњи дивљи запад САД, а то је – право јачег;
  • „Протокол о статусу међународних војних штабова успостављених у складу са Северноатлантским уговором“ који је сачињен у Паризу, 28. августа 1952. године – а којим се „детаљније дефинише статус таквих штабова и њиховог особља у оквиру области примене Северноатлантског уговора“, и прецизирају питања кривичне и дисциплинске одговорности, затим заједничке и личне имовине, докумената, права, обавеза; наравно, све су у корист тзв. „држава пошиљаоца“ – то су НАТО, док су „државе примаоци“ – у овом случају Србија, углавном пасивни објекти.

На самом крају Закона је члан 5. којим је држава Србија ставила „резерве“ на Споразум између страна Северноатлантског уговора о статусу њихових снага. Погледајмо тај изузетно занимљив садржај.

Србија је у том члану прихватила јурисдикцију војних органа „државе пошиљаоца“ на властитој територији у складу са чланом VII „Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора о статусу њихових снага“, но није прихватила вршење јурисдикције судова Државе пошиљаоца, на територији Републике Србије.

Али зато, већ у ставу другом истог члана дословно стоји: „Република Србија ће предати припаднике снага, односно цивилне компонентe или њихова издржавана лица властима Државе пошиљаоца у складу са чланом VII став 5. тачка а. Споразума између држава чланица Северноатлантског уговора о статусу њихових снага, под условом да Држава пошиљалац неће изрећи смртну казну приликом вршења кривичне јурисдикције у складу са одредбама наведеног члана.“

То значи да ће Србија безусловно предати лица (униформисано или цивилно особље) из састава НАТО – њихових штабова или трупа, који су починиоци најтежих кривичних дела на територији и над грађанима, као и у вези са имовином Р. Србије, захтевајући јелте, великодушно и у складу са потписаним уговором да се у „државама пошиљаоцима“ не извршава смртна казна!

Дакле, да није трагично, заиста би овај члан Закона заслуживао грохотан смех, односно, исмејавање оних који су га усвојили.

Шта је потписао 18. јула 2005. године Вук Драшковић, као министар спољних послова ДЗ СЦГ, са тадашњим генералним секретаром НАТО, Јап де Хоп Схефером?

Докуменат под називом „Споразум о транзитним аранжманима“[vi] који је ратификован у Скупштини државне заједнице СЦГ 4. новембра 2005. године. Њиме је био регулисан статус снага НАТО, као и држава које „доприносе операцијама“ приликом транзита преко територије СЦГ, а у циљу обављања мировних операција у региону Балкана. Дакле, тежишно због КФОР-а.

Иако је сличан СОФА споразуму он није предвиђао привремено стационирање снага, већ искључиво њихов транзит. И, практично, никада није био у стварној оперативној примени, зато што нису никада закључени неопходни Додатни аранжмани, то јест обавезни протоколи, којима се утврђују начини и технички детаљи имплементације одредби Споразума.

Е, али зато нам је Вучићева камарила обезбедила и све потребне протоколе, и начине, и техничке детаље и комплетну имплементацију правог СОФА споразума.

Шта је потписао Борис Тадић у улози председника Србије уз сагласност и на основу одлуке тадашње Владе Р. Србије, 07. септембра 2006. године са Кондолизом Рајс, државним секретаром САД?

Документ под називом „Споразум између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“,[vii] који никада није, било каквим законом ратификован у Скупштини Србије.

Ради се о имитицаји СОФА споразума, тачније, у 14 чланова и на свега пет страна, регулисана су само минимална питања која се тичу такозваног „статуса снага“, чиме је америчка страна желела да заштити своје особље које борави у Србији.

Дакле тај Споразум се није тицао НАТО савеза нити једном речју, билатералног је карактера, и донет је пре свега због чувеног програма „Државног партнерства“ са Националном гардом америчке државе Охајо, како би се обезбедило људство и једне и друге стране приликом посета и извођења различитих активности.

Иначе, Програм државног партнерства Националне гарде САД који се реализује кроз размену искустава, студијска путовања, заједничку обуку и вежбе и техничку помоћ цивилним и војним структурама, промовисан је 1993. године у циљу успостављања и интензивирања сарадње у области одбране између Националне гарде САД и – обратимо пажњу – држава насталих распадом СССР![viii]

Требало је тада питати Владу Србије на челу са др Војиславом Коштуницом и, наравно, председника Републике Бориса Тадића – а какве смо везе ми, као Србија, имали са бившим СССР-ом и распадом Варшавског уговора, те смо потрчали да склапамо „државно партнерство“?

Али, авај, ко да их пита – ови садашњи властодржци који су булдожер настављачи њихових тековина, а који су тада, гулећи посланичке клупе али у другојачијој „изобразби“, глумили лажне патриоте и свезналице!?

Оно што је најважније у вези са наведеним – ни Борис Тадић, дакле, није потписао онај прави СОФА споразум, и посебно не обавезне и бројне протоколе. Што је најважније, тај споразум до дана данашњег није ратификован скупштинским законом.

Е, али учинили су то напредњаци и СПС-овци, уз подршку свих осталих посланика, отворених НАТО лобиста, потписујући и усвајајући прави СОФА.

И на крају, као што обећах – којом нас то „војном неутралношћу“, на жалост не постоји адекватнији израз – замлаћује председник Владе и комплетна свита његових министара?!

Да ли након оваквих споразума, да не помињем по ко зна који пут садржај и бројне подпрограме Партнерства за мир, поверилачке и остале фондове, групе за реформу и слично, као и усвојени ИПАП споразум, затим, НАТО стандарде и процедуре којом је Војска Србије потпуно преобликована и стављена под апсолутну контролу северноатлантске Алијансе, па даље – стотине заједничких вежби, семинара, радионица, скупова, учешће у раду штабова НАТО, нуђење и уступање војних капацитета и инфраструктуре (база „Југ“, Центар АБХО…), може да се говори о војној неутралности?

Шта је ту војно неутрално?

И, сада, оно најважније и поново – војна неутралност не постоји у међународном праву. Нема је ни у једном документу, нити у две важеће и једино меродавне конвенције усвојене 18. октобра 1907. године:

- „Хашка конвенција о правима и обавезама неутралних држава у рату на копну“,

- „Хашка конвенција о правима и обавезама неутралних држава у рату на мору“.

Међународно право прописује веома прецизно „неутралнност“ држава и поступање истих тежишно у рату и пред сам рат, или у односу на хипотетички оружани сукоб у будућности. Дакле, не третира се стање мира у свету као такво, нити регулишу односи држава које немају никакве везе са ратним стањем.

У свему томе не постоји ни као појам нити као садржај „војна неутралност“. Прецизније, тако нешто је у директној супротности са наведеним нормама зато што није дозвољено да држава буде војно неутрална а политички (и на све друге начине) сврстана на било коју страну у актуелном или оружаном сукобу који следи.

Постоји само једна „стално неутрална“ држава у свету – Швајцарска. И то је признато од стране свих земаља и посебно верификовано у Уједињеним нацијама. Она друга држава – Аустрија, којој је стална неутралност наметнута из познатих разлога након завршетка Другог светског рата, практично је учлањењем у ЕУ и партнерским и савезничким односом са НАТО (то им је званична прокламована државна политика, која није оспорена од било кога) статус неутралности изгубила, тачније, циљано је се одрекла.

Постоји још једна категорија – „привремена неутралност“ (али само у односу на сукоб који је у току или онај који евидентно предстоји) којој Србија од 2007. године наводно (и преварантски од почетка) тежи, и у коју се једино може сврстати, али то није могуће зато што власти Србије, варајући народ, лажно истичу војну (непостојећу) неутралност, које, на основу свега изнетог, једноставно, нема. Истовремено форсирајући (спољно) политичку, државну, економску, безбедносну, одбрамбену и сваку другу недвосмислену сврстаност, а то је пут ка Европској унији и Партнерство за мир.

Уосталом, уколико смо (макар лажно и преварантски и посебно док не прођу избори) војно неутрални – зашто немамо неки СОФА споразум са Руском Федерацијом, зашто они немају Канцеларију за везу усред Министарства одбране, зашто не примењујемо њихове стандарде и процедуре на којима смо, да трагедија буде комплетна, стасавали преко 150 година и успешно се, баш захваљујући томе војнички супроставили злочиначкој Алијанси, зашто Руси не могу да користе базу „Југ“, зашто њихово особље у Нишу нема дипломатски имунитет као што има најобичнија НАТО секретарица која ординира у земљи Србији, зашто…?!

Не може се, премијеру Србије, истовремено бити „војно неутралан“ и у истој реченици изрећи да је НАТО „савезник“ Србије у наводној заштити Срба на Космету: „Нама је НАТО потребан као савезник и да чува наш народ на Косову, да га не би чували ти лицемери.“[ix]

Савезништво је потпуно различита категорија коју и те како третира међународно ратно право или право оружаних сукоба – то су десетине важећих конвенција, протокола, декларација и на крају Повеља УН. Погледај, премијеру Србије, случај Сирије и њен прави савезнички однос са моћном Русијом, што чак и Запад поштује. Не постоји реторичко савезништво, реда ради или у духу предизборних играрија.

Не може се бити војно неутралан док тај наш „савезник“ ствара, организује и операционализује „Војску Косова“, која је стварна, динамична, мотивисана, убедљива, истинита. Једина лаж у свему томе је њен назив – „Безбедносне снаге Косова.

Уместо закључка – надам се и прижељкујем да се све ово што написах шири друштвеним и осталим мрежама. Време је. Будемо ли спавали у наредним месецима, дочекаћемо онај прави, библијски крај. Све лажући једни друге.

[i] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=6117

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/interoperabilna-nato-logistika-srbije/

[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/ministar-odbrane-u-napadnoj-operaciji/

[iv] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-okupacija-u-sofa-stilu/

[v] http://www.nspm.rs/hronika/dragomir-andjelkovic-nedavni-sporazum-sa-nato-ne-odstupa-od-politike-vojne-neutralnosti.html

[vi] file:///D:/Download/Sporazum%20izme%C4%91u%20SCG%20i%20NATO%20o%20tranzitnim%20aranzmanima%20(SlSCG%20medj.ug.%2013-2005).pdf

[vii] https://app.box.com/s/53ba634af8930c85b189

[viii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4364

[ix] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-potreban-nam-je-nato-da-zastiti-srbe-na-kosovu-sanda-nije-uspela-ni-dzamije-da-sacuva.html

Прочитај без интернета:
59 гласовa