Ратови за Косово и Метохију (КиМ) као и дијалози воде се годинама, деценијама па и вековима. Нису ратови на Косову, за Косово и око Косова, нити политичке расправе о КиМ у српском друштву, нека посебност протеклих неколико деценија, а још мање су посебност најновије српске историје и неколико претходних политичких режима у Србији. Као да су многи у нашем друштву схватили да је дијалог о Косову унутар српског друштва, почео тек након ауторског текста председника А. Вучића у дневним новинама о „новом приступу косовском питању“, и позива на „унутрашњи дијалог“ о Косову. Да ли онда назвати дијалогом све претходне политичке расправе, полемике, различита спорења о КиМ, како у оквиру владајућих структура, тако између власти и опозиције, након завршетка агресије НАТО земаља на СРЈ 1999. године, прихватања Резолуције 1244 СБ УН, отпочињања „бриселског дијалога“ и сличне процесе?

Као да је реч „дијалог“ добила своје право значење и свој смисао након инаугурације овога појма у јавну расправу од стране председника Србије. Треба рећи да се „дијалог и расправе о КиМ“ већ више од 15 година воде врло интензивно, оштро, полемички, клеветнички, аргументовано и неаргументовано, „патриотски и издајнички“, стручно и лаички, пропагандистички и на сличне начине. Једном речју, о КиМ се води непрекидна кампања. У расправе о КиМ укључене су скоро све институције државе, политичке партије, интелектуалци, јавни радници, научне и културне институције, невладине организације, међународни фактори, пре свих из оних земаља света које су најдиректиније заинтересоване за простор Балкана и статус самопроглашене „државе Косово“, као и разни други субјекти који врше различите врсте притисака на учеснике у „дијалогу“.

Дијалог пре свега значи разговор, вођење писаног или усменог разговора и против разговора између две или више особа. Дијалог треба да послужи за сазнавање или расправљање проблема. Дијалог као елемент дијалектике, који своје порекло води из старе Грчке, од Сократа па све до хуманизма, као такав обавезује све оне који се упуштају у дијалог. Стране у дијалогу морају да буду концентрисане и усмерене на саму тему дијалога (тезу и антитезу), а не на саме учеснике дијалога. Дијалози између појединаца, па и група обично добијају јасну форму и садржај и није их тешко пратити. Међутим, дијалози који се воде унутар целине друштва као таквог често немају јасну форму, јасан израз и тешко их је пратити.

Када је реч о друштвеном дијалогу, односно о дијалогу који се води на нивоу целине друштва, онда је тема тога дијалога обично нека тема од виталног, животно важног значења за целину друштва. Расправа о положају српске јужне покрајине КиМ јесте свакако животно важно питање за државу Србију, за српски народ у целини и све грађане Србије. Овакве врсте расправа – дијалога не покрећу се врло често. Овакви друштвени дијалози се покрећу у преломним периодима живота и развоја једног друштва, једне државе, ради стабилности самог друштва, његове унутрашње кохезије и општедруштвеног сагласја о животно важним питањима, како не би коначне друштвене и државне одлуке, које обично имају историјски значај, биле наметнуте снагом и вољом државе или режима, него би биле израз опште друштвене воље. Уколико унутар-друштвени дијалог не пружа јасну слику прихватљивости или неприхватљивости понуђених решења, као резултат друштвеног дијалога, владајући режими, односно институције државе посежу за свенародним изјашњавањем, односно за референдумом, јер нису спремни и одлучни преузети последице и евентуалне ризике донетих одлука…

У овом смислу требало би посматрати и идеју унутар-друштвеног дијалога о КиМ коју је покренуо председник Србије. Одлуке у вези са КиМ и „бриселским споразумом“, које су до сада донели државни органи Републике Србије (РС), по њиховом мишљењу нису захтевале унутар-друштвени дијалог, односно консензус.

Како тече дијалог на српски начин? О карактеру унутар-друштвеног дијалога у РС можемо најлакше закључити на основу политичких сучељавања власти и опозиције. Као да је тема „дијалога“ потпуно занемарена, њена суштина је остала изван расправе, а у први план је избио сам предлагач дијалога и његове „закулисне намере“. За опозицију „дијалог“ је споран углавном због тога што га покреће председник РС као такав, јер наводно кроз нову медијску кампању и подршку истомишљеника жели покриће за донесене одлуке у „бриселском споразуму“, скидање властите одговорности за „велеиздају“, јер је већ одавно „прекршио Устав РС“ и потпуно променио некадашња идеолошка и политичка уверења, као и ради лакшег спровођења налога моћних западних влада, пре свих САД и неких чланица ЕУ. За опозициу, пре свега, „дијалог“ значи промену Устава, брисање преамбуле, издају земље, признавање Косова као суверене државе. Слично као и опозиционе партије у РС, поједини јавни и научни радници, интелектуалци, патриотске снаге, одбацују дијалог из сличних разлога, али без жеље да се домогну власти рушењем актуелног режима на питању КиМ, као што то жели опозиција, која највероватније нема другачији концепт косовског питања, него исти као и садашња власт.

Предлагача „дијалога“ подржава „широка партијска база“, коалициони партнери, невладине организације, посебно оне које су наклоњене неолибералном концепту друштва и које финансирају западне владе, као и оне блиске НАТО-у и које заговарају улазак РС у НАТО, режимски историчари и научни радници. Партије на власти, посебно СНС, идеју „дијалога“ више доживљавају као „генијалну иницијативу“ председника СНС и председника РС, без да се упуштају у срж и суштину самог дијалога и могућих решења. Поједини јавни научни и културни радници хвале идеју „дијалога“, а неки је одбацују. Они који су за „дијалог“, иако тема дијалога није јасно дефинисана, нити су предложена било каква решења у вези са КиМ, своје опоненте називају ратним хушкачима и одбијање „дијалога“ сматрају позивом на рат. Људи супротног схватања саму идеју „дијалога“ сматрају издајом КиМ. Дакле, до сада имамо искристалисана два става који се могу сажети у следећем: „дијалог“ = „издаја“, противљење „дијалогу“ = „рат“.

Као главни недостатак у наступу покретача и подржаваоца „дијалога“ можемо сматрати непотпуност и недефинисаност саме идеје „дијалога“, непостојање конкретних предлога и решења у вези са самом темом „дијалога“, изражавање ставова путем плеоназама, камуфлираних објашњења и прикривање коначних циљева, страховање од могућих супротних ставова и реаговања, пропагандистичко предочавање и појашњавање могућих негативних последица у случају неуспеха „дијалога“ и сл. Противници дијалога заговарају углавном status quо, инсистирајући на формалним питањима без јасне концепције која би била оперционализована материјално и временски.

У досадашњем току „дијалога“ ако се тако може назвати досадашња расправа о подржавању „дијалога“ и његовом оспоравању, различите приступе можемо сврстати у следеће три групе: 1) формално-правне, 2) реалполитичке и 3) геополитичке.

У формално-правне приступе можемо сврстати сва она схватања која инсистирају искључиво на строгом поштовању Устава РС, који је усвојила Народна скупштина РС 30. септембра 2006. године, и који је коначно усвојен на републичком референдуму одржаном 28. и 29. октобра 2006. инсистирајући посебно на преамбули Устава, у којој се КиМ одређује као саставни део територије Србије. Такође, формално-правни приступ подразумева и поштовање и спровођење Резолуције 1244 СБ УН, као и евентуалну промену Устава у складу са његовим одредбама, где се захтева и референдумско изјашњавање у случају да се ради о промени преамбуле. Све што је до сада урађено у вези са стаусом КиМ и прихваћеним одредбама „бриселског споразума“ заступници формално-правног приступа сматрају противуставним деловањем, као и сваки даљни сличан акт. Овакав приступ такође подразумева учешће у разговорима са „привременим институцијама на Ким“ уз строго поштовање Резолуције 1244 СБ УН.

Дакле, након свих процеса који су се десили на КиМ, неспроведених одредаба Резолуције 1244 СБ УН, изјашњавања Међународног суда правде у вези одлуке привремених косовских институција да једнострано прогласи независност, где је суд констатовао да она није у супротности са међународним правом, заступници овога приступа захтевају прилагођавање реалног стања на терену уставним одредбама и кажњавање свих оних који су до сада у вези са КиМ доносили одлуке супротне Уставу РС. До сада нису изнели целовит концепт успоставе суверенитета РС на КиМ, који би подразумевао методе, снаге и средства за тако нешто. Овакав приступ нуди „шансу“ времену, историјским околностима да се реши питање КиМ, он је формалан, статичан и на дужи рок не гарантује било какву сигурност српском народу на КиМ. Присталице овога приступа одбацују идеју „дијалога“ као такву.

Реалполитички приступ, је приступ који сасвим супротно од формално-правног уважава све што се десило и променило у политичком, правном и стварном смислу на КиМ, у Србији, на Балкану и у међународној заједници. Основна идеја овога приступа јесте промена Устава РС, тако да се он прилагоди свему ономе што се стварно десило на КиМ, а то значи брисање преамбуле из Устава РС, признавање независности КиМ и успостава дипломатских односа са «Косовом», прихватање Ахтисаријевог плана за Србе на Косову, јер више није реч о КиМ, него о «Косову» као независној држави, улазак Србије у НАТО. Присталице овога приступа подржавају идеју „дијалога“, залажући се да се она спроведе потпуно радикално у складу са њиховим приступом. Суштина овога приступа јесте потпуно и заувек губитак дела територије Србије, препуштање судбине српског народа у руке нове албанске државе, која се може несметано припојити Албанији, а српски народ бити подрвгнут новом егзодусу. Опција поделе КиМ се ослања на одређене елементе реалполитичког приступа, и може се рећи да делимично припада овом приступу.

Геополитички приступ узима у обзир укупне геополитичке околности у свету са њиховим реперкусијама на Балкан. Заговорници овога приступа очекују промену геополитичких околности у свету, у смислу јачања светске улоге Русије и Кине, а слабљења и губитка светског значаја САД и распада ЕУ. Према овом схватању, КиМ би били ослобођени у неком будућем светском рату и српска војска би поново умарширала на КиМ и повратила сувренитет РС на тој територији. Док се све ово не би десило, потребно је „замрзнути конфликт“ и чекати промену околности. Зато су присталице овога приступа противници „дијалога“. Геополитички приступ не нуди ни привремено решење прилика на КиМ нити ишта каже о судбини српског народа на КиМ у наредном периоду. Замрзавање стања на КиМ не зависи од РС. Још 1998. године РС је снагом и силом својих институција успоставила суверенитет на КиМ, функционалну власт и заштитила уставни поредак. Међутим, познато је као је то све изгубљено. Власти у Београду које су се дистанцирале од било каквих преговора са властима у Приштини уз посредовање међународних фактора, угрозиле су безбедност Срба на КиМ (јер их је бранила организацијом молебана у Београду), који су касније и доживели један од многих погрома. Замрзавање конфликта, као начин решавања – одлагања проблема, није опција албанске стране и њихових ментора и они ће реализовати своје циљеве независно од тога да ли српска страна конфликт сматра „замрзнутим“.

Идеја покретача унутар-друштвеног дијалога у вези КиМ у одређеној мери кокетира са сва три наведена приступа. Уколико се држи формално-правних критеријума, а мора се држати, владајући режим мора уважавати уставне одредбе у вези промене Устава РС. Такође он већ уважава реално стање ствари на терену и намерава да га уважава и у будуће. Када је реч о чекању успоставе нових геополитичких околности, власт нема стрпљења за тако нешто, осим ако би се оне десиле релативно брзо, него жели што пре покренути процес коначног решења статуса КиМ.

Очито да се наше друштво и власт суочавају са великим и неодложним проблемима у вези са статусом КиМ и самим положајем и перспективом РС. Посматрано формално-правно, РС има снажне аргументе када је реч о правним механизмима, тим пре што је Резолуцијом 1244 СБ УН прихваћена и потврђена реафирмација територијалног интегритета, иако је КиМ смештено под привремену управу ОУН. Међутим, том истом Резолуцијом ОУН је овлаштена да покрене политички процес како би се установио будући статус КиМ. Знамо како је тај процес текао и у којој је фази данас. Држава Србија се већ скоро две деценије суочава са непоштовањем и неуважавањем правних аргумената који су на њеној страни и који имају упориште у међународном праву, с једне стране, и наметањем неповољних и неприхватљивих решења путем силе, са друге стране.

Садашња власт у РС, као и оне пре ње, мора да балансира између историјског, етничког и реалполитичког принципа приликом решавања косовскометохијског питања. Сви учесници у „дијалогу“ користећи се истим аргументима, у зависности од властите политичке и идеолошке позиције, могу подржати и оправдати, али и оспорити потезе власти у РС, који су потенцирани у „дијалогу“.
У сваком случају, уколико дође до истинског дијалога, заснованог на аргументима, без дискфалификација страна у „дијалогу“ биће могуће изношење различитих концепата решавања историјског питања КиМ и интегритета и суверенитета РС. Дијалог је прилика да се оспори и одбаци, или подржи све оно што је власт до сада учинила у погледу КиМ, као и да се изнесе целовит концепт трајног и стабиног решења питања КиМ, и обезбеди стабилан развој РС. Као решење „дијалога“ не сме бити „територијално скраћена Србија“; «Косово» не сме бити признато ка држава нити му се омогућити чланство у ОУН; не сме се дозволити да српски народ напусти простор КиМ, него му омогућити институционалну заштиту и сваку врсту подршке Владе РС; о промени Устава нека народ одлучи на референдуму; не дозволити промену Резолуције 1244 СБ УН; прихватити чињеницу да РС не може вршити уставна овлашћења на КиМ; не сме се српски народ довести у позицију „куване жабе“ „заморити“ сталним лицитирањем са КиМ и интегритетом РС, и довести их у ситуацију да у једном моменту људи кажу, „па доста више са тиме“.

Према томе, уколико постојећа власт у РС жели да уђе у историју, да буде запамћена као патриотска, а не као издајничка којој ће некада у будућности бити суђено, мора се изборити за таква решења која ће подразумевати формално-правну тапију РС на КиМ, која ће омогућити да у некој новој међународној консталацији Србија може затражити и добити суверенитет на КиМ (али и помирити се са чињеницом да у датим околностима неће моћи успоставити суверенитет на КиМ), а не дозволити Косову столицу у УН, заштитити српски народ на КиМ, успоставити неку врсту правно обавезујућих односа између Београда и Приштине.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

 

 

18 гласовa