(Улога Виљема Шекспира у формирању колективне свести Британаца).

Не само историчарима већ и социолозима је јасно да су заједнички „митови“ незаобилазни у формирању нација и националне свести. Објадињавање људи на јединственом простору и сличног језика у целину могуће је само културном идентификацијом са заједничким узорима, обично везаним за властите митове. Митови, већ по својој дефиницији, не морају бити ни истинити нити до краја везани за историјске догађаје и чињенице. У њима су обично улепшани и до сјаја „угланцани“ догађаји који говоре о храбрости, слави, жртвовању. Немци су се окупили око „Прстена Нибелунга“, Британцима је дражи “Краљ Артур“… Креирање митова траје и данас, можда мање националних али више идеолошких.

Како тренутно ствари стоје изгледа да је то допуштено свима сем Србима. Као да су светски моћници самопроглашени у „међународну заједницу“ дали себи за право да одлучују о томе који су митови допуштени а који не. Сведоци смо да се подгревају бошњачки митови у Сребреници и да се дозвољава да се од хрватске, по многим показатељима злочиначке, операције „Олуја“ ствара мит неопходан за хомогенизацију нације. Само се у српској борби за слободу траже трагови злочина. Доследно дволично али логично, што већа империјлна сила то већа дволичност и лицемерје. Ипак  некада највећа колонијална сила Велика Британија, империја у којој „сунце никада не залази“, била је и уз САД остала шампион лицемерја.

Брианци су увек били ту да укажу на српску „митоманију“ и посаветују како се не живи од прошлости већ да се треба суочити са, обично злочиначком прошлошћу и окренути „светлој будућности“. А како то изгледа у њиховом случају, можемо анализирати на малом сегменту књижевног дела њиховог најзначајнијег писца, Виљема Шекспира.

У опсежном литерарном опусу Виљема Шекспира посебно место заузима позоришни комад Хенри V. Специфичност овог комада не огледа се у његовом квалитету или литерарном домету већ у чињеници да он, у многоме, одступа од уобичајеног начина писања по коме је Шекспир познат.

„Хенри V је хвалоспев у славу Енглеске, а Хенри је овапоћење свега што је вредно у духу и карактеру нације: правичан је и побожан, а изнад свега предузимљив и неустрашив ратник и велики патриота. У његовој војсци код Азенкура симболично су уједињени са Енглезима и други народи Велике Британије: Велшани (Флуелин), Ирци (Mакморис) и Шкоти (Џеми), а патриотизам је главни и велики мотив који прожима цео комад.“

„Шекспиров Хенри V удаљен је колико је год то могуће од онога што се обично назива драмом. Он нема интриге или заплете; не износи никакве проблеме психологије; његов одређени мотив није ни комичан ни трагичан; жене у њему играју најнезнатнију улогу; њему недостаје фабула у уобичајеном смислу. Уистину, комад је епска нарација или, боље, херојска биографија  подешена за сврхе позорнице… Ни у једном комаду Шекспир није излио човека тако потпуно у херојском калупу као краља Хенрија. Његове врлине обасјане су млазом светлости. Шекспир је насликао много савршених хероина, али је Хенри његов једини мушки лик који, насликан у потпуности, не одаје ни један пресудан или несавладив недостатак воље, ума или нарави[1]

Шекспир се при писању својих дела користио литературом па је тако и за догађаје описане у позоришном комаду Хенри V чињенице потражио у Холеншедовој Хроници, Холовoj хроници  Уједињење славних домова Јорка и Ланкастра и драмској хроници Славне победе Хенрија V.

Али важно би било да са историјске дистанце користећи релевантне историјске изворе потражимо одговоре шта се заиста десило код Азенкура и какав је заиста био „славни“ Хенри V. Од посебног значаја је то за нас који живимо у временима када се Велика Британија промовише за заштитника „људских права“, када покушава да српском народу утисне жиг геноцидности а сваку критику своје колонијалне прошлости, по тврдњама британског амбасадора у Београду Клифа, тумачи као „сумануте теорије завере“[2].

Битка код Азенкура се одиграла 25.октобра 1415.године, недалеко од места Азенкур у северној Француској, за време Стогодишњег рата између Енглеске и Француске. У бити је енглеска, по броју људи далеко инфериорнија војска, потпуно поразила француску војску.

Кључни, морални аспект битке је погубљење неколико хиљада заробљеника у тренутку када је битка, практично, већ била решена. У тренутку када је посада замка Азенкур напала енглеску војску војску „са леђа“, краљ Хенри је наредио да се побију разоружани француски заробљеници међу којима је био и велики број племића. По свему судећи, британски племићи су из „моралних и материјалних разлога“ одбили да изврше овај масакр али је он ипак реализован и настављен убијањем свих рањеника на бојном пољу. Од укупно 7-10.000 убијених Француза преко половине је погубљено након заробљавања док је смрт избегло само око 1000 заробљеника.

Желећи да очувају чистоту своје славне победе Енглези су оправдање за своју непотребну суровост нашли у чињеници да нису имали довољно војника за чување заробљеника и да су се они лако могли побунити и на бојном пољу домоћи оружја што би могло угрозити малобројну енглеску војску.

Без обзира на све, битка код Азенкура је уграђена у темеље британског поимања властите нације и властите моћи чему је Шекспиров позоришни комад само допринео.

Полазећи од чињенице да ратни злочини и злочини геноцида не застаревају можда би ово био тренутак да се битци код Азенкура да и одговарајућа правна квалификација која би, пратећи ставове данашње британске владе, несумњиво морао бити окарактерисан као геноцид. Заробљени војници су били Французии и чињеница да су побијени само Французи указује на намеру да се потпуно уништи једна национална група. Друго; убиство највећег дела племства, које је представљало друшвене вође француског народа, указује на јасну намеру да се народ „обезглави“ и спречи његово организовање и самостално функционисање.

Овакав приступ би био потпуно „принципијелан“ имајући у виду британско залагање за осуду српских злочина у Сребреници. И у Сребреници су вишестуко малобројније српске јединице поразиле муслиманску војску, и у Сребреници је део муслиманских војника погубљен након заробљавања и у Сребреници се то могло оправдати страхом од њихове побуне – до које је уистину и дошло у земљорадничкој задрузи у Кравици – и коначно и у Сребреници, тамо где је заиста било стрељања, нису убијани жене, старци и деца већ искључиво разоружани и војноспособни непријатељи.

Господо Британци. Можда су и Срби у темеље неких од својих митова уградили и елементе злочина. Али нити су били први нити највећи злочинци и зато не прихватају да се од њих крене у утврђивању злочина и лепљења етикете „геноцидних“. Извадите из темеља ваше историје Хенрија V, избаците из литературе Шекспирове драме, избаците из британске ратничке прошлости све злочине и видећете да је мало тога преостало чиме бисте се могли подичити. Историја Велике Британија је историја злочина, подлости и издаје од којих смо неке, попут оне издаје генерала Михаиловића и сами скупо платили.

Због тога очекујемо да 25.октобра ове године, на шестоту годишњицу битке код Азенкура, британска влада предложи резолуцију против злочина геноцида над Французима и затражи правну и историјску осуду Хенрија V и њему потчињених команданата ради удруженог злочиначког подухвата. Британци су тог дана, без икаквог војничког разлога побили на хиљаде ратних заробљеника укључујући и скоро сво заробљено племство.

Британска подлост је огромна. И док на сам изговор немачког имена сви добију негативну асоцијацију и помисао на војничку чизму, концентрационе логоре и милитаризам, Британци су успели да свету продају властиту представу о себи као углађеним џентлменима који поштују „фер плеј“. У суштини, ништа се није изменило, „Форин офис“ и цела британска елита и данас верују да су супериорни у односу на друге нације и културе и да имају право да пресуђују о томе шта је исправно а шта не било где у свету а по потреби и да насиљем и злочином дисциплинује „варваре“ и приводе их цивилизацији. Да ли су то Французи, Бури, Аргентинци или Ирачани, као да је важно.

[1] Виљем Шекспир, Целокупна дела, БИГЗ 1978, књига 5, стр. 306  (Из предговора господина Сидни Лија).

[2] www.slobodnaevropa.org/content/ambasador-kif-za-rse-sumanute-antibritanske-teorije-zavere/27140979.html

Прочитај без интернета:
27 гласовa