Баш у време настајања овог писанија, пронела се вест да после првог круга председничких избора у Молдавији води Игор Додон, кандидат тамошњих социјалиста и заговорник окретања ка Русији, уместо наставка досадашњих европских интеграција. С обзиром на то да сам пре тачно два месеца боравио у Придњестровљу, осамостаљеном делу Молдавије чију независност Кишињев одбија да призна већ четврт века, не могу да кажем да је ова вест, мада свакако неочекивана, у мени изазвала некакво претерано изненађење.

И наравно да Додону бирачи нису указали поверење због тога што је социјалиста, већ због тога што је проруски опредељен.

Становници Молдавије могу да се увере колико је благородно бити близак са Русијом ако само погледају преко реке. Вода Дњистра је све што их дели од републике Придњестровље, огледног примера државотворности о којој, поређења ради, косметски Шиптари могу само да сањају.

Придњестровље је, да се подсетимо, своју самосталност одбранило оружјем у краткотрајном, али крвавом рату 1992. године, на који ми у Србији и уопште српским крајевима нисмо превише обраћали пажњу, зато што смо у то доба били заокупљени нашим војевањима. Значај тог рата, својеврсног устанка за слободу, напросто је огроман. Придњестровци су били први народ са постсовјетског простора који се успротивио Новом светском поретку, том невешто преобученом фашизму чије се противруске основе више не дају сакрити.

Тачније, Придњестровци су устали против политичког и културног угњетавања којем је молдавска престоница Кишињев била почела да прибегава, по рецепту који ће недуго потом бити примењиван и у руским крајевима Украјине. Молдавске власти су ономад биле донеле неколико јасно противруских мера, које су се првенствено односиле на руски језик, односно ограничавање његове употребе. Придњестровље је најпре било одговорило проглашавањем самосталне републике, а затим и оружјем, када је Кишињев послао војску да угуши побуну. Рат је завршен убедљивом победом Придњестровља, које се одбранило између осталог и зато што је могло да рачуна на помоћ из саме Русије, пристиглу захваљујући пре свега залагању руског генерала Александра Лебеда.

После тога, Молдавија није упућивала своје војне снаге преко Дњистра. Разлог? Вероватно то што на линији раздвајања, успостављеној мировним споразумом, већ 24 године стоје војници Руске Федерације.

Када сам последњег августовског дана, заједно са својим домаћинима који су ме сачекали на кишињевском аеродрому, прелазио границу и улазио у Придњестровље, нисам могао да не осетим дивљење према руским војницима поред којих смо прошли. Упадљиво су одударали од свега што их је окруживало.

Молдавија је, најблаже речено, изузетно запуштена. И то се види буквално на први поглед. То да се налазите у најсиромашнијој држави Европе, што Молдавија и званично јесте, ако ни по чему другом схватићете по несхватљиво разрованом коловозу – молдавске саобраћајнице су, наиме, нешто најгоре што може да снађе несрећне точкове. Или кости путника. То је најочигледније огледало пустошеће корупције која потреса ову државу, мада није и једино, јер се пропадање очитава на баш сваком кораку и у сваком погледу.

У таквом окружењу, беспрекорно опремљени, повереном задатку потпуно посвећени, а млади, скоро па голобради, руски војници неминовно делују као страна тела. Несклад између њих и свега около заиста је вриштећи. Па ипак, они стоје тамо, будни и опрезни као да ће сваког часа да надре опасност.

Свакако да они сами по себи не би били у стању да одбију какву изненадну најезду молдавске војске. Просто их је премало. На пункту који смо ми прошли, стајало их је свега двојица. Могуће да их је било још у кућици иза рампе. Али то је то.

Они, дакле, тај мир не одржавају бројношћу, већ угледом установе коју представљају – руске војске.

У данашњем свету, кројеном почетком деведесетих по укусу Запада и првенствено Америке, та снага руског војника вероватно је једино што заиста и може да јемчи мир. Осим руске војске, нема друге силе која се показала способном да заустави империјалистичке походе Вашингтона и његових сателита. Придњестровље је најбољи доказ те тврдње. И утолико ми је несхватљивија она фамозна „војна неутралност“ на коју се Србија тако гордо позива.

Прво и прво, наравно да је та „неутралност“ преварна. О каквој неутралности можемо да говоримо, када Војска Србије годишње има двадесетак заједничких вежби са НАТО снагама, а једну или највише две са руским колегама? Каква је то неутралност када НАТО и само НАТО има своју канцеларију у нашем министарству одбране? Од када се то неутралност гради тајним обећањима српских властодржаца, разоткривених у депешама које је објавио Викиликс, да ће тихо и што неприметније приближавати Србију НАТО-у, све док не дође време да државу на брзину и на кварно утерају у злочиначку алијансу?

Али, друго и друго, чак и да је искрена, војна неутралност била би несувисла. Ако је ико на својој кожи осетио крволочност распомамљеног НАТО-а, онда су то Срби, и то са обе стране Дрине. А руска војска је, као што се види широм света па и у Придњестровљу, једино што може да вас сачува од таквих настраја. И, после свега, ми смо – војно неутрални?!

Због чега? Да се не увреди Јелена Милић? Да не закука Теофил Панчић? Да се случајно не потресе Никола Ђуричко?!

Збиља је необјашњива та потреба савремене српске државе да заузима тобоже једнаку удаљеност у односу на Запад и на Русију. То је још један од погубних остатака Брозове „политике несврстаности“, која је, као и све Брозово, била ем лажна ем противруска (што, наравно, не значи да би требало да се одрекнемо оних малобројних повољности које нам је донела, као што је углед званичног Београда у арапском свету).

Како можете бити неутрални према непријатељу? Како можете бити неутрални према једином спасењу од дотичног непријатеља?

Како можете бити неутрални према злочину?

Да, оно што је снашло придњестровско становништво пре четврт века био је злочин. Оно што се данас сручује на главу народу Донбаса још је већи злочин. Живо би ме занимало да сазнам како то Александар Вучић успева да се раздвоји од основне људскости и остане неутралан док прати извештаје о ноћним бомбардовањима стамбених насеља око Доњецка или Горловке.

Русија није неутрална у погледу злочина који су почињени над нама. Тачно је да нам 1999. није помогла колико смо и ми и они очекивали. Први Руси причају о томе као о срамоти. Али барем никада нису били неутрални према српским страдањима. Или пак према српским интересима. Када је реч о Косову и Метохији, јасно подржавају Србију. Када је реч о референдуму у Републици Српској, јасно подрже Бања Луку. Када Британци предложе да се цела српска нација жигоше као геноцидна једном за свагда, Руси су ти који преузму на себе обавезу да спрече такву бруку.

А ми смо неутрални у поглед Донбаса?! Или Придњестровља?!

Баш нам је добра донела та неутралност, толико да грабимо ка оном истом друштвеном и привредном дну на којем тавори описана Молдавија. Чак ни на то дно не можемо да се стропоштамо онако како бисмо ми то извели, него нам суноврат диктира ММФ!

Јасна ствар, заштита руске војске доноси мир. Не нужно и благостање. Шта ће овај или онај народ да уради са миром који му јемчи руско оружје – а све је више нација широм планете које се добровољно пријављују за ту помоћ – то првенствено зависи од тог народа.

Ни у Придњестровљу, на пример, не цветају само руже. Одлазећег председника ове државе, Јевгенија Шевчука, који је на власт дошао пре пет година изненађујућом победом на изборима, вероватно неће упамтити по добру, с обзиром на његове мере којима је гушио привреду. Вероватно најпогубнија од тих мера је она о обавезном намету од хиљаду долара месечно свакој фирми, без обзира на то да ли је фирма у тих месец дана имала икакав приход или није. Ради поређења, просечна плата у Придњестровљу износи око 300 долара.

„Ја сам због тог закона морао да затворим своју фирму“, прича нам један таксиста, који се волана и латио због тога што није могао да одржава свој првотибни посао. „Како да платим хиљаду долара, ако ми је промет био нула?! А посао ми јесте био сезонски, као и приходи. Али порезнике то није било брига. Захтевали су да плажам дажбине без обзира на све. И, пошто више нисам могао то да издржим, морао сам да затворим фирму. Зато таксирам.“

Шевчукова катастрофална економска политика заиста је оставила озбиљне последице, али упркос томе, Придњестровље и даље стоји боље него Молдавија од које се отцепило. Разлика је толико велика, да у Придњестровље редовно пристижу исељеници из Молдавије, у потрази за бољим животом!

Таксиста којег смо малопре цитирали један је од таквих. Додуше, он се са својом породицом (жена и три сина) доселио из Кишињева пре десетак година, дакле пре него што је Јевгениј Шевчук кренуо да сахрањује придњестровску привреду. Али се зато Емина породица доселила пре три године – и не пада им на памет да се враћају.

„Овде се далеко лепше и удобније живи него у Молдавији“, каже двадесетогодишња Ема, која ми је иначе била преводилац док сам боравио у Придњестровљу. „Наравно да и овде има тешкоћа, али је у Молдавији далеко теже. Тамо је готово немогуће наћи пристојно плаћен посао, људи су очајни.“

За то што још више људи не хрли ка Придњестровљу из привредно разорене Молдавије, крива је пропаганда. Гласила у Молдавији редовно описују Придњестровље као језгро криминала, руског хегемонизма, насиља над другим националностима а поготово над Молдавцима… А да је то пука пропаганда, односно, у преводу на народски језик, чиста лаж, види се већ и на први поглед, што и моја маленкост може радо да посведочи.

Под један, скоро половина становника Придњестровља сматра себе етничким Молдавцима. Не само то, него и отворено, без икаквог спутавања, проносе и поштују молдавску културу. На пример, у сваком другом ресторану или кафићу у који смо крочили може да се чује предивна народна молдавска музика – одиста очаравајући склад звука и гласова из давнина, као подсећање на то да молдавска нација памти и срећнија времена, у којима, наравно, није безглаво хрлила ка европским унијама. Исто је и са јеловницима, са којих се поносно препоручују специјалитети молдавске кухиње. У најпознатијим тираспољским ресторанима конобарице служе обучене у молдавску народну ношњу. На Тираспољском универзитету све ово време постоји и ради катедра за молдавски језик.

„Тако нешто би било незамисливо у Молдавији“, уверавају ме домаћини. „Тамо одбијају и да причају о Придњестровљу, осим када шире лажи о нама.“

У Придњестровљу се, као и у осталим руским крајевима, нико не осуђује због припадности овом или оном народу. Таксиста Сергеј се, рецимо, отворено изјашњава као Украјинац. Ема је са друге стране Гагауз, што је народ отоманског порекла, мада православан од памтивека. Гагаузи су још деведесетих, када је и Придњестровље устало на оружје у одбрану своје слободе, успели да у преговорима са Кишињевом издејствују аутономију на југу државе – али ипак, као што и случај Емине породице показује, Тираспољ им често делује привлачније него њихова аутономна покрајина, па се одлучују на пресељење преко Дњистра.

„Русе многи доживљавају потпуно другачије зато што их не познају, али они су врло весео и мирољубив народ“, одговорила ми је Ема на питање шта њу највише привлачи у Придњестровљу. И то је нешто са чиме у потпуности могу да се сложим. Просто је невероватно да нација која је победила у онолико пресудних ратова за субину човечанства, и у тим победама сносила огромне жртве, према другима и даље гаји изузетно добронамеран однос.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Прочитај без интернета:
33 гласa