ГРОБАР, ВОЈВОДА, ПРЕДСЕДНИК….ЖЕЛЕО САМ БИТИ ЈА!

Да ли је ТН читајући као дечак Креманско пророчантво сазнао о „доласку жутих људи са истока који ће пити воду на Морави“ не зна се, али сигурно се зна да је себе препознао у запису Митра Тарабића како ће једнога дана „доћи човек на белом коњу и плавим очима са звездом на челу да спасе Србију“. (1*)

Све је почело у Крагујевцу 1990. године када је ТН са „стојадином“ узјахао на место техничког директора ЈКП „Градска гробља“ добивши титулу Тома гробар. Дакле Тарабићи нису били баш толико видовити да предвиде напредну технологију 90-тих те отуда је белог коња заменио „стојадин“, а политичка превирања и распад Комунистичке партије су довели до тога да звезду замени кокарда. За плаве очи нико и не мари јер политичари када обећавају праве „тикове“ и трепћу скрећући поглед ка небу или земљи тако да се оне и не виде.

Кратку каријеру директора гробља прекинуо је грађански рат у СФРЈ, али је зато узлазна линија политичара ТН ишла аритметичком прогресијом, нарочито након политичког кумства са др Војиславом Шешељем и спајањем њихових партија у једну Српску радикалну странку (СРС).

Те 1991. године СРС је слала своје добровољце у рат на територију Републике Хрватске. Један четнички одред био је распоређен у славонском селу Антин. У сумрак 19. новембра стигао сам са артиљеријским дивизионом ЈНА у то, скоро опустело село. Трагови ратних сукоба били су још свежи јер је само два месеца пре тога становништво напустило ово село, остало је само 48 стараца и старица и три детета. Локални Срби су ултимативно протерали Хрвате из села, пошто су претходно усташке снаге напале оближње српско село, Караџићево, уништиле више од половине домова и масакрирале 9 мештана-цивила. (2*)

По доласку у Антин као командант дивизиона одређен сам за команданта насељеног места Антин (претежно Хрвати) и Велика Млака (Срби). Четнички одред састављен од добровољаца СРС одмах је стављен под моју команду.

Почетком децембра 1991. године одред је посетио ТН у својству политичког комесара СРС и ту остао наредна два месеца. Тако је почело наше ратно дружење, које је трајало све до 18. јануара 1992. г. када су се јединице ЈНА повукле са ратног подручја.

ТН је на мене оставио утисак харизматичне личности, са видно израженим патриотским набојем, сталожен и одмерен у изјавама, у суштини деловао је као добар човек.

Четовање у Антину попело је ТН за степеник више, па је већ наредне године (13.05.1993. г.) на Романији промовисан у четничког Војводу и то „за изванредне заслуге у овом рату, велико јунаштво и показану ратну вештину најисткнутијих четничких команданата“ како је стајало у наредби бр. 124 четничког војводе Војислава Шешеља. (3*)

За испољену храброст у току ратних дејстава, писац ових редова је одликован Орденом за храброст (17.01.1992.) тада још увек постојеће СФРЈ.

Након тог заједничког војевања у Антину пошли смо свако својим путем. Он, ТН запловио је у политичке воде, а ја наставио својим војничким трновитим стазама. Нисмо се видели све до марта 2005. године – његове судбинске године.

Већ на самом почетку те године кренула је хајка Наташе Кандић и њених сарадника на лик и дело ТН. Прозвали су га да је починио злочин у Антину у периоду када сам био лично одговоран као командант јединице стациониране у том месту, и то са озбиљним доказима. Посматрао сам како медији из дана у дан сатанизују ТН износећи гомилу лажи и измишљотина. Истина је била сасвим другачија од оптужби учесника прогона ТН. Не само да није имао додира са злочинима за које су га теретили већ једноставно он није човек таквог профила који би починио злочин. Од њега се могло очекивати само неко доброчинство, тако је наступао у разговорима и делању, те је због тога и дошао у Антин, да помогне свом народу.

Дакле, имали смо исти мотив и зато нисам могао да ћутим, реаговао сам. Послао сам му писмо у коме сам све наводе оптужбе демантовао. То писмо пренели су многи медији, те је тако ТН у последњем тренутку спашен од ликвидације. Он спашен, док је мени претила казна због јавног наступа у медијима (војна лица без посебног одобрења не смеју да се јавно оглашавају у медијима – прим. аутора).

Након објаве мог писма огласили су се и многи други: најпре моји војници а касније и хрватски медији који су потврдили истину – ТН није починио злочин у Антину.

Морам признати да ме је та харизматичност код ТН определила да се након одласка у пензију 2005. учланим у СРС. Управо због њега, ТН. Активно сам се укључио у рад општинског одбора, а ТН је обећао да ће пратити моје политичко деловање са разним обећањима око мог даљег политичког ангажовања.

Да ли због моје политичке наивности, скромности и ненаметљивости, или емотивног приступа тој партији, нисам отишао даље од обичног члана и симпатизера, али то није тема ове приче.

Неколико пута сам се сретао са ТН и морам признати да ме је увек срдачно примао, разговарали смо као два ратна друга о политичким плановима, и другим темама. Тада сам био сигуран да је на патриотској линији – као Србин, Шумадинац, русофил у души, НАТО-мрзац, и то у време када није било популарно да имаш такво опредељење. Једном ми је рекао „Знаш овај пут је трновит и веома тежак, али ја другим путем не желим да идем“.

А онда је 2008. године дошао тај раскол у СРС и стварање Српске напредне странке (СНС) као његово дело.

У почетку сам веровао да ће СНС постићи велики успех на политичкој сцени Србије. Међутим, испоставило се да су из чланства СРС у нову партију углавном прешли највећи полтрони, нерадници, демагози, каријеристи и манипуланти, као и прелетачи из других партија сличних карактера, уз ограду од часних појединаца. На крају сам схватио да ми ту није место и повукао сам се из политичког живота.


98

Даљи след догађаја ишао је на руку ТН, и у тој политичкој еуфорији он 2012. године постаје председник Србије и врховни командант Војске Србије. Био сам поносан, коначно мој ратни друг, четнички војвода, аутохтони Србин, Шумадинац, православац, повешће Србију према истоку, следи раскид са НАТО, боље и руска губернија него ови „жути“ што урадише, коначно ћемо имати војску – баш тако сам размишљао као и многи други Срби док сам чекао на ред, у изборној ноћи, да му честитам у седишту странке испијајући ракију „томовачу“, његових руку дело.

Иза поноћи дођох на ред тек када су се изређали скоро сви са естраде, бизнисмени, политичари из других странака, знани и незнани и на крају црквени великодостојници. Унутра весеље, музика, пиће и песма и наравно он, ТН, госпођа Драгица и партијски син АВ, загрљаји, честитке и поздрав на одласку – „видимо се“.

Но, не видосмо се више, осим случајног сусрета септембра 2013. године у Њујорку приликом откривања споменика Николи Тесли. Опет загрљај, честитке и „видимо се“. По повратку у Србију опет ништа од „виђења“, обруч око ТН је затворен и нема више прилаза ни за кога осим за само њему блиске и важне личности. Они бивши важни, више нису битни. И то је живот.

Није то једина промена у животу председниковања ТН, променио је све: став, мишљење, карактер, Србију и заклетву. А заклео се пред народом „Тако ми Бога нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије“ (4*)

Много тога је рекао раније, а порекао касније из само њему знаних разлога. (5*)

Данас на врхунцу своје моћи ТН се налази нагнут пред понором чекајући да га гурне његов политички син АВ, који је његово непромишљено дело. Партија коју је створио окренула му је леђа, али није ни чудо, том масом је лако управљати, а АВ је ту неприкосновен као манипулатор. Користећи медијске добермане, пуне „ваздуплохове“ поданика и армију ботова, АВ је кренуо на свог оца као син Брут не би ли остварио и свој последњи, севернокорејски сан.

Одједном, као да ТН није ни постојао када се стварао СНС, све је то заслуга АВ, чак и онда када се скоро месец дана крио у мишјој рупи плачући за једним другим војводом, а и данас када квази истраживачке агенције говоре о великој снази партије и њеног вође.

Кампања коју је АВ повео против свог политичког оца је веома перфидна, пуна злобе, лажи, деструкције. Како ће изгледати завршни ударац може се веома лако предвидети. ТВ Пинк и Информер су просто горели од информација и „сензационалних открића“ против ТН, све док није, наизглед, повукао кандидатуру. У госте су се доводили аналитичари, политиколози, историчари, новинари да народу кажу како је АВ светла будућност за Србију а ТН кочничар, ретроградан, без подршке чланова странке коју је створио. „Успеси“ које је АВ остварио као премијер се величају и уздижу на куб а уколико постане председник Србија ће наводно још више да процвета, иако је функција председника Србије више протоколарна, без великог утицаја на управљање и вођење државних институција. Спиновање информација и ангажовање ботова су у пуном замаху, друштвене мреже су усијане од пропагандне машинерије АВ као да се кампања за председника води у Америци.

Са друге стране ТН миран, сталожен, одмерен трпи свакодневне увреде и понижења не узвраћајући ударац, живи у убеђењу да са својим политичким сином АВ има договор. Почели су да се дописују као да живе и раде на два краја света.

79

ЕПИЛОГ

ТН не одустај од кандидатуре за председника, јер си ти у најбољој позицији да зауздаш АВ и спасеш Србију од тоталитарне власти. Тренутно нема бољег решења, учини то и све би ти било опроштено. Нема договара са АВ, твог рођеног сина је окренуо против тебе, довео је силне чауше* и разаслао их по ТВ студијама да се сеире** на твој рачун.

Ти би могао да се промениш, вратиш својим коренима и поведеш Србију на бољи пут, док он, АВ, то никако не може, јер су му апетити много већи од твојих. Ако то не урадиш, сигурно нећеш остати упамћен ни као супруг председнице фондације ДН. Остаћеш, сасвим сам сигуран, упамћен једино по доброј ракији „томовачи“ из Бајчетине.

Референце:

(1*) kremansko-prorocanstvo.com/zuti-dolaze-kremansko-prorocanstvo

(2*) savremenaistorija.com/?p=2614

(3*) www.youtube.com/watch?v=viiOeFYu8Bw

(4*) www.youtube.com/watch?v=4jdfY2MTgpw

(5*) www.newsweek.rs/srbija/57924-tako-je-govorio-tomislav-nikolic-izjave-koje-cemo-pamtiti.html

*чауш – турцизам, преносиоци наредби свог господара, цара, аге и др.

**сеирити се – тур. наслађивати се туђом муком, посматрати нешто са уживањем

46 гласовa