Прошло је више од двадесет година откако су САД и НАТО постали доминантан светски лидер, владари света. То је био временски период у коме су САД доминирале светским процесима, све до уназад неколико година, док се Русија није усправила, изронивши из дубоког понора, представљајући се не само као регионална сила, него и као снага која је у стању да се супростави униполарном поретку у свету којим су доминирале САД.

Распадом Варшавског пакта, наступа процес транзиције у источноевропским земљама, бившим чланицама Варшавског пакта, и убрзаног везивања за структуре НАТО, прво кроз тзв. Партнерство за мир, а касније и учлањењем у НАТО савез. У Русији се спроводи сурова транзиција државе и друштва по рецепту западних финансијских моћника. Долази до потпуне промене баланса снага у Европи. У том периоду, скоро десетак година, „Руски медвед“ се налази у стању хибернације. Руска Федерација се бори да очува језгро државе, да спречи потпуни крах државе и друштва.

САД се отворило широко поље слободног и несметаног наступа на светској позорници у свим сферама државног и друштвеног деловања. САД имају улогу главног арбитра у формирању правила, норми и институција на којима ће се заснивати мир, безбедност и просперитет, као и заштита људских права у 21. веку. Кључна полуга у рукама САД су њене оружане снаге, уз помоћ којих обезбеђују властити просперитет, обликовање и ширење америчких вредности по свету, одржавајући међународни поредак заснован на утврђеним, америчким правилима.

САД су планирале и спроводиле свеобухватне геополитичке операције по свету у форми обојених револуција (читај војних удара); операција наметања и одржавања мира на просторима држава које су предходно разориле; војних интервенција и инвазија на друге земље; изазивања грађанских ратова; брзог и по сваку цену ширења НАТО на исток, што ближе границама Русије, како би се што пре створили неопходни услови потпуног окружења Русије, њеног комадања на неколико држава, под контролом САД, ради грабљења неисцрпних природних ресурса са којима располаже Русија. Избијање на руске границе требало је што пре остварити, док се Русија не поврати из друштвеног, политичког, економског и војног нокдауна.

На велику нашу срећу и срећу малих земаља и друштава која желе слободан развој, а на велико изненађење и разочарење САД и неких њихових верних савезника, Русија се опоравила много брже и ефектније него што су САД наслућивале или могле очекивати. Русија је данас неизбежан фактор у међународним односима, кључни чинилац у решавању неких од крупних регионалних конфликата и оружаних сукоба. И поред економских санкција, које су уведене Русији од стране САД и ЕУ због наводне „анексије Крима“, Русија се показује као снажна сила и економија која може успешно да функционише и у условима економских санкција. Као војна сила, своју моћ врло транспарентно и убедљиво демонстрира у Сирији. Њене оружане снаге скоро свакодневним вежбама демонстрирају врхунску обученост јединица, модерну техничку опремљеност и савремена војна доктринарна решења и концепте модерног ратовања.

Када Русија у Савету безбедности (СБ) УН посегне за правом вета, оно се не манифестује само као формално право или могућност формалног спречавања доношења неких резолуција које нису по мери интереса Русије или су супротне међународном праву, које је подложно широким тумачењима по мери САД и њихових верних савезника – него је то право сада подржано и различитим облицима снаге и моћи Русије. Раније су САД врло често наметале одређене резолуције у СБ које су биле по њиховој мери, или су се оглушавале о руски вето и деловале мимо одлука СБ. Сада то више није могуће.

САД и НАТО знају врло вешто политички, дипломатски и обавештајно да пласирају опште изазове по безбедност у свету, представљајући их као свеобухватне и светске проблеме, а затим и понуде одговоре на њих, нудећи заједничка деловања и решења у виду „потпуног савезништва“. У ствари, ради се о чисто америчком и натовском концепту безбедности и одговорима на безбедносне претње и изазове. У овом смислу САД посматрају и „Савет НАТО-Русија“. Наиме, НАТО и Русија су 27. маја 1997. потписали Основни акт о узајамним односима, сарадњи и безбедности између НАТО и Руске Федерације. Поменути Савет представља или, боље рећи, представљао је место за консултације, координацију, сарадњу и постизање консензуса између Алијансе и Русије у безбедносним питањима од обостраног интереса. Као кључне области сарадње НАТО-а и Русије представљени су: борба против тероризма; управљање кризама и спречавање ширења оружја за масовно уништење.

Пракса односа НАТО-Русија показује да се не остварује адекватна сарадња у поменутим областима. Зашто је то тако? Због чега се погоршавају односи између НАТО и Русије? Зашто је НАТО све више „узнемирен“?

Обим сарадње између САД и њихових свезника, обим сарадње унутар НАТО пакта, обим сарадње између САД и Русије, увек је условљен интересима САД, које оне уносе у сваки облик сарадње и односа са другим субјектима међународних односа. Сарадња између НАТО и Русије била је добра све док Русија није почела озбиљније да истиче своје интересе и потребе као државе и субјеката у међународним односима. Очито је да је прошло време када су САД несметано изазивале кризе, сукобе, управљале тим кризама и сукобима, наметале мир, вршиле инвазију на друге суверене земље, деловале мимо одлука СБ и супротно међународном праву, а нису трпеле критику ни од кога, па ни од Русије. Русија са почетка ’90-тих година прошлог века и Русија данас су потпуно различите у много чему, а посебно по улози у међународним односима и у односима према НАТО и САД.

Зашто је данашња Русија у фокусу напада и критике САД, НАТО и кључних земаља ЕУ? Зато што је рекла: и ми смо ту, и ми имамо наше легитимне интересе у светској арени, неопходан је дијалог, доста са једностраним одлукама и потезима супротним међународном праву, доста са ширењем НАТО на исток до граница Русије, не можете више самовољно оружано интервенисати у другим државама, вратимо улогу СБ УН која му припада према Повељи УН, свет је мултиполаран, није униформан, постоје и други облици сарадње у области безбедности и одбране итд.

Који су то конкретни потези које је повукла Русија, због којих је постала стална мета напада и критика од стране САД и НАТО? То су: одлучне мере супростављања антиракетном штиту САД и НАТО у Чешкој и Пољској; супростављање рушењу легалног председника Украјине, заштита руског народа у Украјини, припајање Крима Русији након народног референдума и поправљање свог геостратешког положаја у црноморској регији; ојачавање западних граница Русије, распоређивање јачих војних снага у региону Балтика, на границама са Пољском и Каљинградској области, све чешће и масовније војне вежбе руске армије, модернизација ОС; заштита интереса у Тихом океану и на Курилским острвима; успешно учешће руске авијације и система противваздухопловне одбране у рату у Сирији на позив председника Сирије и сиријске владе, у борби против Исламске државе и терориста; допринос Русије јачању евроазијске сарадње између земаља Организације договора колективне безбедности (ОКДБ) и Шангајске организације за сарадњу (ШОС); одлучност Русије да резолутно брани своје националне интересе на унутрашњем и међународном плану; побољшање односа са неким земљама у региону Каспијског мора, Мале Азије, Средњег истока (Иран, Турска); ширење руског економског утицаја пласирањем нафте и природног гаса у земље Европе и Азије, повећање извоза наоружања и војне опреме; све јаче и шире деловање у сфери информисања кроз велики број електронских и писаних медија, разобличујући праву улогу САД и НАТО у свету, итд.

Све набројане активности које спроводи Русија су легитимне, нису у супротности са међународним правом и доприносе снази и стабилности Русије, Евроазије и света.

Након свега што је Русија предузела на унутрашњем и међународном плану у области политичких односа, дипломатије, одбране, безбедности и употребе војне силе, НАТО и САД су постали врло узнемирени. Њихова реторика је постала хушкачка, неодмерена и води ка заоштравању и ескалацији односа између Русије и НАТО. Почиње примена опробаних рецепата сатанизовања и међународног дискредитовања једне државе и једног народа.

Када се год у наступу неког од представника НАТО помене зло и опасност које представља Исламска држава, ту се обавезно придода и Русија, као друга „полуга опасности по светски поредак и светске цивилизацијске вредности“. Упоредо са тим крећу оптужбе за ратне злочине, које наводно чине руске снаге у Сирији. Све је чешћи опортунизам и покушај избегавање сусрета неких европских лидера са председником Русије Владимиром Путином, због наводне руске некооперативности у СБ УН, и „неадекватних напора“ да се оконча сиријска криза. Потенцира се руска „агресивност и антицивилизацијска опредељеност“, „империјалне амбиције“ и штошта још.

Све је ово последица тога што Русија оспорава и настоји осујетити неограничена и необуздана деловања, може се рећи, срљања САД по свету, које се не обазиру на последице које остају иза њих.

Може се рећи да на одређен начин наведени разлози заоштравања односа САД и НАТО према Русији имају своје рефлексије и на регион Балкана. Ситуација у региону се усложњава све више и то због мигрантске кризе, радикалног ислама, економских изазова и тешке економске и социјалне ситуације у земљама региона, као и све израженијег утицаја кључних светских играча на регион, пре свих САД и Русије. У региону су присутне три најважније групе проблема и то: све већи притисци на Србију од стране САД и ЕУ да „нормализује односе“ са Приштином (читај да се одлучније крене у процес признавања независности Косова); нестабилност у БиХ и све већи притисци на Републику Српску, како би се оснажили процеси унитаризације БиХ; наводно конкурентско надметање САД и Русије у погледу задржавања или преотимања примата на Балкану. Због наведених проблема све чешће чујемо поруке да Балкан не сме бити поприште великих сила. Он то јесте, увек је био, и биће у будућности. Али можемо рећи да је Балкан у последњих двадесет година био под снажним утицајем и контролом САД и њених савезника, па се не може говорити о Балкану у том периоду као класичном попришту и надметању великих сила.

Јачајући односе са Србијом и са Републиком Српском, Русија отвара простор за своје присуство на Балкану у знатно израженијој и јаснијој форми. Поред наведених разлога због којих су САД и НАТО узнемирени јесте и, потенцијално, све израженија војна и војнотехничка сарадња Русије и Србије. Посебан бес, али и одређену врсту забринутости у НАТО, изазивају заједничке вежбе руских и српских војних јединица, јер наводно таква врста сарадње може да угрози „евроатлантске интеграције“ у региону, иако је број заједничких војних вежби Русије и Србије и обим војне сарадње далеко испод нивоа војне сарадње Србије са САД и НАТО.

Светски примат САД и НАТО је пољуљан, па и њихов примат у региону. Због тога је разумљива њихова узнемиреност и раздражљивост. Љути су на Русију јер их је ухватила у „свом дворишту“ и сада их потискује вани.

36 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ