Да је Валентин Инцко против референдума о правосуђу у Републици Српској, то је већ одавно познато. Нова је, међутим, аргументација коју је изнио у интервјуу сарајевском „Ослобођењу”, а коју, према Танјугу, наводи “Политика” од 19. јануара.

Стари став и нови “аргументи” 

Поновио је он и стари аргумент да је “референдум кршење Дејтонског споразума”, али ни овом приликом није објаснио како референдум о враћању једне надлежности, која је по оргиналној верзији истог споразума и припадала ентитетима, може да буде антидејтонски чин. Кршење је, напротив, било управо претходно измјештање правосуђа из надлежности ентитета, гдје му је по Дејтону било мјесто. Референдум је само покушај да се добије подршка народа да се то антидејтонско кршење исправи.

Међутим, Инцко је сада, са паушалног, али барем квалитативног аргумента, прешао на квантитативни. “Поред моје оцене да је референдум представљао кршење Дејтонског споразума, свих 28 министара спољних послова земаља ЕУ и велика већина чланица Савета безбедности УН, премијер и председник Србије Александар Вучић и Томислав Николић изразили су противљење референдуму. Треба ли да закључимо да сви они нису у праву, а да само Милорад Додик јесте?”

Што се тиче министара земаља ЕУ, ниједан од њих на Инцкову “аргументацију” није додао ниједан аргумент више. А то што су му се против референдума придружили свих 28, не значи да је самим тим више у праву, нити за озбиљну расправу било шта значи. Једино слути да их уједињује неки заједнички интерес или можда послушност неком јачем центру моћи.

Што се пак тиче Инцковог позивања на “велику већину чланица СБ УН”, што је опет само квантитативни аргумент, он и не помиње да је та највиша глобална инстанца, која га је и поставила за в.п., напросто одбацила његову негативну оцјену референдума. В.П, такође прећуткује да је у СБ УН, који одлучује консензусом, пресудан био глас амбасадора Русије и да је Сергеј Лавров још од почетка експлицитно подржавао референдум као демократско право Републике Српске.

Што се тиче Николића и Вучића, које такође наводи као своје истомишљенике и савезнике против референдума, в.п. Валентин Инцко је занемарио да се лидери Србије никад и нигдје нису негативно одредили према референдуму у РС. Бар за сада и барем јавно, они користе суздржане формулације “размислити о референдуму” – раније у Београду, односно “потенцијални референдум” и “евентуални референдум” – на прослави у Бањалуци. Стидљиви тон указује да то није аутономан став ни Србије, ни њихов лично – а зашто би и био – него излажење у сусрет захтјеву САД/ЕУ да зауздају браћу преко Дрине у замјену за нова поглавља. Најотвореније га је ономад изразила, а зна се и зашто, Зорана Михајловић: “Србији не одговара референдум у РС”, и на то је Додик одмах реаговао да вјерује да се ради о неспоразуму.

Што се, најзад, тиче Инцкове поенте: “Па није ваљда једини Додик у праву?”, в.п. тек у томе нарочито гријеши. За разлику од оних “28 министара” и “велике већине амбасадора у СБ”, који представљају грађане Њемачке, Холандије Белгије и др., односно САД, Британије, Француске и др., предсједника Српске бирали су грађани Републике о којој и јесте ријеч. Референдум се ваљда не одржава у Аустрији него у Српској. Није ли онда природно да се прије свега он, а не они, пита треба ли или не треба одржати референдум. Уосталом, референдум не треба да покаже шта хоће Додик, него шта хоће народ у Српској.

Зашто је Запад против демократије и људских права у РС

Бити против референдума као непосредног изјашњавања народа о било ком питању значи бити против демократије, па и људских (групних) права. Сумњам да би г. Инцко и сви његови истомишљеници прихватили такву аутодискредитацију јер данас, на Западу, негативан став према демократији и људским правима представља смртни гријех. Очито се не ради о референдуму по себи, него једино о претпостављеном исходу изјашњавања народа.

Нема сумње да и Додик и Инцко очекују потврдан одговор народа Српске да се киднаповано правосуђе, из Сарајева врати кући – у Бањалуку. С тим што то ономе првом конвенира, а другом не. Да очекује да ће народ одговорити одречно, Инцко би из све снаге навијао за референдум, а Додик га не би ни расписивао. Ипак, и начелно и практично, сваки референдум је неизвјестан све док се не преброје гласачки листићи. Имамо свјеж примјер Британије гдје је референдум у Шкотској дао неочекиван резултат, и то није једини у новијој политичкој пракси.

Али, хајде да пређемо на суштинско питање! Зашто су се наши (полу)протектори толико успаничили пред реалном могућношћу да се референдум одржи и да народ потребном већином подржи “враћање свих мимо Дејтона одузетих ентитетских надлежности и посебно правосуђа”.

- Неки посматрачи сматрају да би референдум у РС био опасан балкански допринос епидемији сепаратистичких референдума која је захватила уједињену Европу. Британија спрема референдум о изласку из ЕУ, Каталонија из Шпаније, Корзика из Француске, Вишеградска четворка се дистанцира од “старе Европе”, избјеглички цунами је подијелио европске земље. Удруживање, уједињавање, укрупњавање, илити глобализација у своме до јуче најбољем ЕУ издању окреће у супротном смјеру.

- За друге опет, БиХ је, послије Украјине, Сирије и др. и најосјетљивији беочуг балканског бурета барута те представља потенцијално ново жариште обновљене конфронтације Запад-Русија. А Путинова подршка Додику и руског МИП-а референдуму, већ сами по себи представљају изазов за тзв. међународну заједницу. Запад, наиме, још од Дејтонског споразума сматра БиХ за ексклузивно своју, поратном хуманитарном подршком и капарисану интересну зону у којој Русија нема шта да тражи. Треба се само присјетити колико се бивши в.п. Волфганг Петрич прије неколико година на тематској конференцији о Босни у Берлину жестио што се Путин појављује у европском предсобљу, гдје му није мјесто.

- Многи западни аналитичари сматрају да би свенародно и непосредно изјашњавање о било чему у Српској значило само почетак једног процеса који би неминовно завршио референдумом о сецесији. А пошто и Хрвати имају сличне амбиције – и распадом БиХ. Није тешко процијенити да оба народа заиста теже прикључењу сусједним “матицама”, али је не мање јасно да њиховим националним лидерима не би одговарала статусна деградација на руководиоце округа и жупанија која би их задесила у “матичним” државама. Утолико, политичке елите РС и “Х-Б” практично иду средњом политичком линијом, између спољних притисака одозго ка централизованој држави и притиска народа одоздо ка сецесији и припајању Србији односно Хрватској. Без обзира на то што коче колико радикалне толико и сасвим легитимне тежње националне базе и што се често јавно ограђују од сецесионистичких амбиција, “баук референдума у Српској” кружи канцеларијама “међународне заједнице”.

- У протекторату постоји и мишљење “да би референдум о правосуђу поништио све што је међународна заједница постигла у БиХ од Дејтона до данас”, како је то рекао Инцко још прије четири године када је у Српској по први пут најављен референдум. Нико, међутим, није објаснио а шта је то постигла да би било штета да буде поништено. Тим више што сам протекторат актуелну ситуацију у Босни описује као никад гору. Иако је тада Кетрин Ештон, покретањем “структурисаног дијалога о правосуђу” у задњи час зауставила референдум, током протеклих година ништа од тога није реализовано.

Уставни суд БиХ замјена за Бонска овлашћења 

Подстакнуте нечињењем правосуђа БиХ у процесуирању бошњачких ратних злочина и истовременом серијом хапшења у РС по налозима тужилаштва у Сарајеву, власти Српске су 2015. вратиле референдум на дневни ред. Када је под “међународним” притиском Сарајево обновило процес Насеру Орићу због злочина око Сребренице и отворило га генералу Сакибу Махмуљану због одговорности за злочине муџахедина у средњој Босни, изгледало је да ће референдум бити поново стављен ад акта. Сарајево је, међутим, то схватило као алиби да крене у праву кампању хапшења по РС, укључујући и упаде и претресе појединих полицијских станица у Крајини. Затим је, као уље на ватру, незванично објављена одлука Уставног суда БиХ да се датумом обиљежавања годишњице рођења РС угрожава равноправност несрба у ентитету.

Бурно и јединствено негодовање народа, власти и опозиције, те подршка иначе веома проевропске званичне Србије, учинили су само толико да се одлука Уставног суда формално задржи и ступи на снагу тек десетак дана пошто је овогодишња прослава у Бањалуци већ окончана, тако да ће бити ефективна тек од 9. јануара 2017. Био је то повод да се, као акутно, наметне питање још једног референдума. За разлику од оног првог, посвећеног враћању правосуђа у Српску, из које је измјештено мимо Дејтона, Уставни суд БиХ је записан у Дејтонском споразуму који Српска грчевито брани упркос иностраним и комшијским притисцима.

Зато референдум и не би доводио у питање Уставни суд БиХ као такав, него једино присусутво тројице иностраних судија, који заједно са двојицом бошњачких, перманентно прегласавају српске и хрватске, па је тако било и у конкретном предмету оспореног датума Дана РС. Рок трајања им је, управо по Дејтону, истекао још прије десетак година, али су постали главни механизам централизације и унитаризације БиХ. Док је в.п. своја отимања, наметања и смјене ипак морао, уз притиске, пријетње и уцјене, накнадно да прогура кроз парламент РС, трећа независна грана власти по дефиницији одлучује по праву и закону – стручно, професионално и бирократски непристрасно. Баш онако као што већ годинама ради Хашки трибунал за ратне злочине.

Компромитована Бонска овлашћења су замрзнута и ОХР успаван, а у сјени ауторитета Уставног суда БиХ троје иностраних и двоје бошњачких јавности мало познатих судија систематски и беспризивно мијењају српски идентитет зато што неће да се уклопи у западни концепт јединствене Босне и стално опструише интеграцију БиХ. Српској су већ промијенили химну, заставу, датум рођења Републике, имена Српског Сарајева, Србиња … Ревизијом датума Дана Републике, послије деценијског интермеца, започиње нови циклус ревизије Дејтона који ће се завршити промјеном имена Српске. Ако је Српско Сарајево морало да постане Источно, да не би иритирало грађане несрпске националности, није тешко погодити да ће, по истој логици, и Српска постати Источна Федерација БиХ.

Ризик треба преузети ако га уопште има

Зато би власти Републике Српске морале што прије да организују референдуме о враћању правосуђа у надлежност ентитета и о одласку странаца из Уставног суда БиХ. Пошто обје одлуке имају упориште у изворном Дејтону, парламент у Бањалуци могао би да донесе одговарајуће одлуке и без референдума. У парламенту РС сједе још сасвим свјеже изабрани представници народа са мандатом од безмало три године, али референдум нема само смисао да директно изрази вољу народа о конкретном питању него и да ојача став владајуће посланичке већине.

Истовремено, његова најава је и упозорење другој страни да су намјере озбиљне, не би ли евентуално одустала или попустила, преговарала и тражила компромис. ЕУ је очигледно реаговала – Њемачка преко Србије и Британија преко опозиције у Српској – али оно што је препознатљиво само су притисци да се референдум о правосуђу откаже, а референдум о странцима у Уставном суду и не закаже. Изузетак је изјава Фахрудина Радончића да би “договор о томе да СНСД постане бошњачки партнер и замијени СДС у заједничким органима био могућ тек ако Српска одустане о рефередума”.

С обзиром на то да сигурно није из његове, него из главе његових западних ментора, ова изјава представља озбиљан мамац. Уколико се власт у Бањалуци упеца, то ће утрти пут да се пузајућа деструкција Републике настави. Према оној причи о жаби, Српска се већ сувише дуго кува у босанском лонцу на тихој ватри отетог правосуђа и уставних ино-судија којима је одавно истекао дејтонски рок употребе. Ако овог пута не искочи – биће скувана.

Наравно, не треба занемарити резерве Србије и опозиције, односно дјела власти РС у заједничким органима, које се своде на бојазан да би такве одлуке могле ризично да испровоцирају “међународну заједницу” и бошњачке комшије. Но, хајде да замислимо какве би то тако опасне посљедице могао да изазове референдум или референдуми?

Извјесно је да Вашингтон и Брисел једноставно не би признали резултате референдума. Али санкције (економске, политичке и др.) према Српској, које би је третирале издвојено од БиХ, практично нису изводиве јер би тако индиректно била призната независност ентитета. Власти у Сарајеву би бурно политички реаговале, али исламске земље, заузете сунитско-вехабијско-шиитским подјелама и сукобима, изразиле би им само дипломатску солидарност. Муџахедини су мобилисани на одбрани Исламске државе у Ираку и Сирији. До унутрашњих сукоба у БиХ не би дошло зато што је већ четврт вијека територијално-етнички подијељена и што би свака непромишљена бошњачка акција преко ентитетске границе била третирана у контексту исламског тероризма. Београд и Загреб би били суздржани да не би пореметили регионалну стабилност. Сарајево сасвим сигурно не би по други пут постало повод свјетског рата јер су европске земље заокупљене мигрантима, САД – Сиријом и Украјином

ОХР спроводи налоге САД независно од стања на терену

Најактивнији би био Валентин Инцко, како и приличи високом представнику УН у БиХ. Одлетио би у Њујорк и у Савјет безбједности однио онај увијек исти извјештај о Србима као реметилачком фактору. Америка, која је у изборној години, рутински би га подржала, уз коментар да је Босна ипак европски проблем. Русија би ставила вето. Кина би због тензија са САД на Пацифику у најмању руку била суздржана. Британци не би много опонирали овом свом новом великом економском партнеру. А Французи би, под снажним утиском исламског тероризма у својој кући, предложили версајску конференцију о Босни коју остали, не би ни одбили ни прихватили. А шта би Инцко?

Амбасадори великих сила у малим земљама обавезни су да спроводе политику своје владе без евентуалног приговора да та политика не функционише на терену. Исто је и са “међународним представницима” у односу на администрацију суперсиле, која их поставља.

Послије толико година проведених у БиХ, в.п. Инцко одлично познаје локалну ситуацију, али се стриктно држи правила и не хаје за воx попули у протекторату. Када су се, још прије Украјинске кризе, ЕУ и Русија биле сложиле да је сазрело вријеме да се ОХР укине или бар измјести у Беч, САД су се успротивиле. И, ево, он је још увијек у Сарајеву.

Прочитај без интернета:
17 гласовa