Када је госпођа Нуланд из пуних уста послала Европску унију тамо где ју је послала, Европљани су се увредили. Није лепо да функционер који баш има утицаја у Обаминој администрацији, који има и значајне везе међу клановима и гради велике планове за своју будућу каријеру, Бака-Европу  не поштује ни за грош иако се она, та поменута Бака труди да угоди великој Америци тако рећи, колико год јој је снаге остало.

А шта ако, пошто прогутају увреду, Европљани помисле: да није можда неправедно Нуландова нешто учинила? Таман посла! Она је само гласно изговорила оно што сви знају, али неће гласно да кажу. Јер Америка ради све што сматра за потребно, те и европске сателите користи у оној мери у којој јој они требају.

Европљани су навикли на то. Америчке противракете у Европи? Добро нам дошле! Да непријатељима покажемо мало демократије? А где би вам одговарало? Трансатлантско партнерство? Наравно, само, молимо Вас, дозволите Французима да сниме филм; и тако Французи не могу да буду конкуренција великом и предивном Холивуду. Да прихватимо избеглице? Наравно, само реците колико треба.

Викторија Нуланд као невино дете из Андерсенове бајке, једноставно је изговорила да је краљ го, и затим је оно што је рекла потврдила препоруком како се треба понашати према Европској унији.

Наравно да за европске политичаре изјаве америчке леди нису биле новост. Политички механизам у Европи ради тако да  онај, ко речју и делом не докаже своју верност Америци, може да сматра за себе да је отписан. Ко то правило прекрши аутоматски се избацује из игре. Штајнмајер, немачки министар иностраних послова, на конференцији за штампу, одржаној 11.09 говорио је да „није добро да свако у Сирији ради шта хоће“ „Свако“ – он је мислио на Русију, али привилегију да свако „ради шта хоће“, тако су бар Европљани разумели, важи само за Америку. Чак и кад је Либија бомбардована, и када су се обрачунавали са Гадафијем, ни Енглези, ни Французи нису мрднули прстом док за то нису добили благонаклону дозволу Американаца.

Па где онда европски политичари добијају инструктажу о политички писменом понашању? Нигде! Уопште им не треба инструктажа када се све своди на једно једино правило: „Само гледај шта ради Америка, и нећеш погрешити“. Уколико и затребају конкретније инструкције, оне се увек могу добити у таквим организацијама, каква је, на пример, Атлантски савет. Тамо саветују, и што је посебно пикантно, наплаћују савете. Наравно да плаћају порески обвезници. Према званичним подацима та „невладина организација“ (Атлантски савет) добија прилоге од 31 земље. Међу познатим немачким политичарима који су у Атлантском савету су и Ангела Меркел, Франк-Валтер Штајнмајер, Урсула фон дер Лајен… једноставније је да се каже ко није у њему.

Али Викторија Нуланд је Европљане ипак нечему научила и они су потпуно усвојили лекцију коју су од ње добили. Светски познато FUCK the EU постало је парола под којом су немачке социјалне мреже позивале људе да  учествују на демонстрацијама у Хамбургу. Текст позива је гласио: „Наше јединство је наша снага. Дан немачки патриота – јаки смо само кад смо заједно. Ликвидација Немачке почиње у главама. Немачка мора да умре – то је политички налог. 12.09 2015. немачки патриотски покрет отпора и патриотски расположених фудбалских навијача позивају да се учествује у заједничким демонстрацијама у Хамбургу“.

Наравно, демонстрације су одмах забрањене, прво локалне власти, па чак и Уставни суд. Немци који нису пожелели да ликују када су видели лица избеглица како јуре према њиховој земљи, добили су жиг десних екстремиста, а навијачи – хулигана. Ових дана је без непотребне помпе (није им до тога) прослављено 25 година од уједињења Немачке, и то под паролом јединства немачког народа. Сада о немачком народу не треба много да се прича: њега разређују  изабрани  представници афро-азијских народа и таква политика не сме  не само да се осуди, већ ни да се критикује.

Пре пар недеља Немачка је дочекала нов рекорд – 40.000 новодошлих миграната. Уз њих ће арапски говор све јаче да се чује, а језик Шилера и Гетеа ће њим бити пресецан. Па Немци нису успели ни да асимилују, ни да интегришу ни турске мигранте. Успут, политичку одлуку да се далеких педесетих година двадесетог века позову гастарбајтери, немачка влада је донела под притиском Американаца.

Сада „врх“ храни „приземље“ бајкама да ће мигранти ојачати немачку економију. Још мало, па ће аутохтоним становницима морати да се доказује да бити Немац не значи ништа ружно. Власти шаљу смешна обећања да ће се број радних места у Немачкој повећати за рачун нових социјалних радника. Па шта, ако се сачува постојећа норма по којој на 20 миграната долази 1 социјални радник, ове године ће буџет миграционе службе порасти за 40.000. А даље? Како то виде они у федералној влади? Немци „социјално“ опслужују мигранте, а мигранти праве додату вредност? Или окружење Ангеле Меркел мисли да од свих може да праве мајмуне? Па људи виде шта се дешава. 90% избеглица су млади мушкарци. Они би могли да раде и у својој отаџбини, али – не, Немачка је већ издвојила новац баш за њих. Јадна Немачка! … „Они спасавају своје задњице, а где су им породице?“ – ето шта по социјалним мрежама пишу Немци.

Стварно, чини се да је све јасније да је Немачкој време да формира покрет отпора. Истина, праћење „непоузданих“ је много ефикасније него у време нациста. Истина је и да се вође не бацају међу зидине, али они, један за другим,  са политичке сцене нестају без трага. Да ли то значи да је Европа спремна да покорно ишчекује свој крај, пошто је због добровољно-принудне равнодушности својих власти постала талац америчких интереса?

Прочитај без интернета:
23 гласa