Након огромног притиска јавности и одобрења Вишег јавног ужилаштва, Министарство одбране је коначно објавило извештаје војних комисија о ванредном догађају – паду хеликоптера Ми-17 са смртним последицама. Извештаји су стручно урађени у складу са упутствима, целовити, детаљни у опису, али на кључним питањима недоречени, односно, у финалним закључцима се уочавају одређене контрадикторности, па чак и замена теза у делу који се односи на тзв. „основне узроке“ и „другостепене узроке“ који су довели до трагедије.

И тако имамо чудну ситуацију и својеврсну контроверзу у извештајима – испада да је примарно крива посада што није успела да приземљи хеликоптер у немогућим метеоролошким и свим другим условима због којих није ни смела да полети, што је основни узрок да слетање буде трагично, а тек након тога су одговорни они који су је свесно гурнули у такву вратоломију, притом кршећи законе, прописе и регулисане процедуре, и особито мењајући маршруту лета у делу који се односио на место приземљења. И то, по свему судећи, из маркетиншких разлога.

И ето простора за новинарске и спинове чувених војних аналитичара, коментатора и самозваних стручњака, који су још колико јуче поподне, након екслузивног увида у садржаје извештаја пре него су исти били доступни јавности, одмах стављени у медијски погон партијске и остале врхушке на власти, са очигледним задатком да ваде кестење из ватре и пеглају евидентне и врло озбиљне брљотине. И притом су, дефинитивно, ухваћени у лажима и циљаном извртању чињеница.

Као што смо и предвидели у претходним текстовима,[i] тешко је било очекивати да ће ови истражно комисијски нивои имати смелости да до краја прозову и означе онога ко је директно и вишеструко одговоран за ову страховиту несрећу, а то је министар одбране, Братислав Гашић, као први човек система, којем су чланови комисије индиректно потчињени.

А министар је одговоран зато што је недвосмислено игнорисао струку и обавезне, тзв. „стандардне оперативне процедуре“, затим, што је заобишао начелника Генералштаба коме је једино могао да наложи евентуално ангажовање летелице и то без било каквих притисака, и зато што је нелегално преузео, практично, извршну команду, за шта није имао овлашћење, и акцију извео са трећим нивоом у ланцу хијерархије – командантом 204.ваздухопловне бригаде, бригадним генералом Бандићем.

Поред недвосмислене субјективне одговорности министра, ту је и његова објективна одговорност као првог човека одбране, зато што су у извештајима једне и друге комисије врло прецизно констатовани тежи пропусти у функционисању војне организације, али је не мања и не значајна морална одговорност због погибије седморо недужних људи.

Јер, како тумачити следеће наводе из извештаја комисије Команде РВ и ПВО из тачке 5. на страни 2., параграф други, који је потписало 14 војних експерата: „Генерал Бандић позива министра одбране у 19:56 часова и саопштава му да постоје технички услови за извршење задатка и упознаје га да на овај начин није испоштована стандардна оперативна процедура (СОП) за употребу снага ТиС за задатке треће мисије. Министар одбране на то одговора да је ургентно и да се крене на задатак“?

Једини прави одговор је да је овакав поступак класична самовоља и флагрантна злоупотреба службеног положаја, односно високе државне функције.

Шта смо све дознали из наведена два извештаја, који се, то је такође уочљиво, разликују управо у делу који се односи на опис детаља ангажовања министра одбране (у извештају комисије Генералштаба то је обрађено незнатно, док је комисија Команде РВ и ПВО у вези са тим била куд и камо прецизнија)?

Дознали смо да су озбиљно прекршене све могуће процедуре, тактика поступања, организација акције и надлежности у извршавању задатка из оквира 3. мисије Војске Србије.

Ево како и којим редоследом:

  • министар одбране је прекршио Закон о одбрани и Закон о војсци, као и најважније прописе (под)система на чијем је челу и директно је инспирисао својим чињењем настајање ванредног догађаја; као министар одбране морао је да зна линије субординације и основе извршења задатака, те је у вези са тим непојмљиво то што је заобишао начелника Генералштаба (или макар његовог заменика) и упустио се у оне послове које му закони не омогућавају;
  • командант ваздухопловне бригаде, бригадни генерал Предраг Бандић, је учинио више прекршаја, тако што је прихватио наредбу министра под очигледним притиском, а затим, као ненадлежни старешина (у време извршења задатка се налазио на годишњем одмору што преступ чини максимално тешким) самовољно преузео ингеренције ни мање ни више него команданта РВ и ПВО и посебно Оперативног дежурног тима Команде РВ и ПВО, извршио припреме лета у неразумно кратком времену, организовао акцију и непосредно издавао задатке посади, дозвољавајући да се врши противправилска замена хеликоптера; игнорисао је, односно свесно потценио изузетно тешке метеоролошке услове у којима није смело да се лети, затим, командовао је посадом директно користећи мобилну телефонију, утицао на маршруту лета, начин извршења задатка и у коначном на место слетања (уместо хелиодром ВМА, аеродром Никола Тесла), што је у супротности са издатим наређењем, као и са упорним и потпуно оправданим захтевима посаде која је инсистирала на почетном, извршном наређењу и стандардном начину тзв. медицинског збрињавања, који је подразумевао слетање на Бањички вис, а као алтернативу матични војни аеродром у Батајници са кога су и полетели;
  • командант РВ и ПВО, генерал-мајор Ранко Живак, није известио начелника Генералштаба о примљеном задатку, није се укључуио у потребној и предвиђеној мери у акцију, дозволио је команданту ваздухопловне бригаде да ненадлежно и мимо прописа командује извршењем задатка, није испољио обавезни утицај на Оперативни дежурни тим Команде на чијем је челу и, према извештају комисије Генералштаба, није предузео мере да се обустави ненадлежно извођење исте, односно да се извршење задатка уведе у легалан ток;
  • Оперативни дежурни тим Оперативног центра система одбране, био је потпуно пасиван током трајања извршења задатка, очигледно је да није израдио у реалном времену почетно наређење за употребу хеликоптера (није ни могао да стигне с обзиром да је касно обавештен о лету, што их у сваком случају не оправдава), препустио је иницијативу команданту ваздухопловне бригаде, није предузео мере у правцу решавања ситуације, и није известио благовремено начелника Генералштаба о догађају, као ни овлашћена лица из Кабинета председника Републике;
  • Оперативни дежурни тим РВ и ПВО је значајно прекршио Стандардне оперативне процедуре, пре свега дозволивши команданту ваздухопловне бригаде да реализује задатке који су у искључивој и стриктној надлежности ОДТ РВ и ПВО; није наредио приправност дежурним снагама за ТиС и пренео им податке за њихово ангажовање, нити је пренео наређење за полетање ваздухоплова, нити је остварио непосредну комуникацију са вођом дежурне екипе за ТиС, није установио стање летелице пре лета, није располагао документом којим је извршена замена хеликоптера, није установио стање посаде, нити је предузео друге обавезне мере;
  • Здружена оперативна команда у чијој је надлежности Оперативни центар система одбране, годинама уназад није израдила и ставила у употребу Стандардну оперативну процедуру Војске Србије за поступак хитног медицинског превожења, нити је исту доставила Кабинету министра одбране; поред наведеног, евидентно је да оперативни дежурни тимови Оперативног центра система одбране, нису адекватно припремани за извршавање редовних задатака из оквира најважнијег оперативног дежурства у Војсци и систему одбране.

И када се све напред наведено пажљиво прочита и здраворазумски анализира, основно питање је – ко је примарно крив за хеликоптерски удес и ко је својим чињењем или нечињењем створио услове да се догађај одигра на трагичан начин – посада (која је такође имала своју одговорност али се у сваком случају није могла самовољно отргнути контроли) или сви остали који су се, на жалост, играли команданата и командовања?

Одговор се из извештаја и налаза једне и друге комисије сам од себе намеће и за тако нешто, након предочавања свих чињеница, није потребно да се буде експерт, како би се дошло до правих закључака и истине. Колико год да је болна и тешка.

У слободним земљама, због оваквих догађаја и упорног скривања и филовања истине, министри подносе оставке и падају владе. Али, тако је у слободним земљама.

*****

И на крају ове мучне и жалосне приче долазимо до онога што је узрок свих узрока, а то је петнаестогодишња „реформа“ Војске и особито „модернизација“ борбених и осталих система, под диригентском палицом НАТО-а. Како су тај процес изводиле све постпетооктобарске гарнитуре, видимо управо на овом случају – од година производње то мало хеликоптера који су преостали још из времена ЈНА и ВЈ, преко опреме и уређаја, до процедура и организације система и начина извршавања задатака.

Е, то су нам НАТО стандарди, које су нам кроз програм „Партнерство за мир“ не само подметнули, већ су нас убедили да управо тако мора да буде. И ми у ту подлост и планско деловање масовно верујемо. Иако нас у оружаној агресији 1999. нису надмашили, иако смо им баш тада доказали да су наши војни стандарди и достигнути нивои свеукупне борбене готовости ненадмашни и за њих недокучиви.

Када будемо разумели да НАТО „партнерима“ није потребна у овом делу света снажна, модернизована, бројчано велика и убојита Српска војска, а посебно не модерно Ратно ваздухопловство и ПВО, већ супротно, малобројна и лака, пешадијска „коњица“ за предстојеће борбене мисије, затим база „Југ“ и можда још неколико локација за обуку и смештај снага (и евентуално за размештај ракетних платформи) за „продор на исток“, као и то мало расположивих АБХО капацитета, онда ћемо имати шансе да размишљамо о стварним оперативним процедурама и посебно о борбеној готовости.

Јер без тога не можемо доћи до слободе.

[i] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/sta-se-ceka-gospodo-generali-helikopter-se-srusio-odavno/

Прочитај без интернета:
61 глас