Недавно саопштење америчке администрације да званични Дамаск припрема напад хемијским оружјем указује да из дубоке државе и даље стижу отрцане фразе и наредбе. У дубини дубоке државе крије се финансијска елита, навикла да још од напада на Ирак и свргавања Садама Хусеина, свет поверује у сваку њену режирану вест о употреби оружја за масовно уништење. Ствари им тако лако пролазе да се нису ни потрудили да буду креативнији и за промену, на пример, упозоре на употребу биолошког оружја. Такав приступ додатно сведочи о ароганцији. Други закључак који би се могао извести је да САД планирају извести нови напад под лажном заставом, како би побољшали свој положај у Сирији. Све, опет, упућује да „подижу улог“. Питање које лебди у ваздуху односи се на руску реакцију. Да ли ће и како реаговати Русија на очиту најаву напада на Асадове трупе? Истина, Лавров је Тилерсона већ упозорио.

Што се тиче ЕУ, тамо ће, као и до сада, поверовати у америчке приче. Овај раштимовани оркестар нема идеју како да ресетује односе у Унији, пре свега одбрамбене и безбедносне. Због америчке комбинаторике ЕУ су до бола понижене. У Немачкој је само у једној ноћи регистровано 80 силовања које су извели мигранти. „Виша политика“ захтева да се подаци крију, а брука гура под тепих. Медији се константно позивају на послушност држави. Тако се „ноћ дугих ножева“ вратила као ноћ „дуге срамоте“. Свему треба додати страх од терористичких напада, присутан не само у Немачкој, већ широм ЕУ. У Торину је након употребе пиротехничког средства и повика „бомба“ настао стампедо навијача Јувентуса који су пратили финале Лиге шампиона на џиновском екрану постављеном на тргу Сан Карло у том граду. Последица је преко 1500 повређених. Нико не зна ко ће, када, кога, и са чим да нападне. САД су успеле да дисциплинују и умире ЕУ, тако да ће прича о Асаду и хемијском оружју наићи на топао пријем.

Дубоку државу, односно банкаре и мултинационалне корпорације, бизнисмен Трамп је тестирао лансирањем ракета томахавк на регуларне сиријске снаге, тј. на војну базу у Сирији. Светски мешетари су добро примили Трампов поступак. Зато сада Трамп размишља о рату у Сирији, што би било значајно „подизање улога“, што ће га одржати на власти. Имајући у виду да се политичка омча око његовог врата све више стеже, Трамп излаз види у рату, и наравно, у рушењу Асада и уништавању снага Сиријске арапске армије. Већ је након обарања сиријског авиона на поклон добио сагласност Врховног суда на одлуку о забрани уласка држављана неколико исламских земаља у САД. Наравно, делимичну. Сенат, већином састављен од америчких држављана јеврејског порекла, утишао је нападе на Трампа, јер је индустрији оружја донео (сукцесивно) приход од 300 милијарди долара од Саудијске Арабије и наговестио напад на Иран. Дубока држава Трампа је додатно наградила и „цурењем снимка“ на којем високи челник CNN признаје да су све вести о Tрамповој вези с Русима биле fake news. Сада Трамп може да одахне. Коми, смењени шеф FBI, више не представља опасност. Трамп се мирно може посветити Сирији и Ирану.

Шта су у том контексту Трампови приоритети? Најважнији је да САД победе у трци на Блиском истоку. Америчка коалиција би, у договору са снагама Исламске државе и Ал каиде, тј. „умереном опозицијом“, синхронизовано запосела „вакум простор“ пре руско – сиријско – иранско – турске коалиције. Американцима на руку иде што је територија под контролом Исламске државе, а коју по договору треба да запоседну, огроман пустињски и ретко насељен простор, испод ког се налазе огромне залихе нафте. То је стратешки циљ, чију реализацију омета што супарници у виду руске коалиције имају иницијативу.

Чак и Њујорк тајмс, лист потпуно наклоњен Демократској партији, аплаудира Трамповим потезима и громогласно подржава „Трампов рат“. У чланку од 19. маја 2017. године под насловом „Трампова доктрина за Блиски исток“ анализира се употреба Soft power i Hard power у циљу стабилизације прилика у Сирији, а тиме и на Блиском истоку, уз најаву политичко-војних планова у Ираку. Рат САД против Исламске државе у пракси се своди на нападе на Асадове снаге и угрожавање сиријске и иранске владе. Стога је оперативни циљ америчке коалиције „резање“ веза иранских и сиријских снага на терену, а не уништавање јединица Исламске државе. Одсецање сиријских снага од иранских, и улазак у Сирију снага „коалиције“ договорене у Ријаду, била би увертира за дестабилизовање Ирана, а потом и његову фрагментацију. У све је дубоко умешан Израел јер планира кориговања граница и заштиту Голанске висоравни. Трампов главни циљ који је имао на уму током посете Ријаду био је управо стварање сунитског савеза против шиита, односно Ирана. Убрзо је уследио први потез – дисциплиновање Катара. Злочин раван геноциду, који Саудијсци чине у Јемену, део је ширег плана о заузимању стратешких тачака у Персијском заливу.

Трампова стратегија се огледа у анимирању Курда, при чему копира Буша старијег који је припремао Курде за поделу Ирака, далеко пре америчке интервенције. Трамп је Курде наоружао и штошта им обећао. У својој борби за опстанак Курди ће, очекивано, прихватити савез са САД. У Ројави је врховно војно-политичко тело Курда. Они верују у Трампово обећање да ће им након уласка у Раку дозволити да изграде државу.

Анализа Трампових планова и циљева указује на слабе тачке. Прво, питање је да ли ће Трамп одржати реч дату Курдима. За леђима Курда налази се Турска, која има властите планове. Како ће Трамп одржати обећање дато Курдима, ако успе да привуче Турску у своју коалицију, на чему упорно ради? Да ли би „решење курдског питања“ био турски удео у цевоводу који би од Катара преко источног дела Сирије (тренутно под контролом ИД) водио крај Алепа према Турској, уместо изградње Турског тока, те део Сирије уз погранични појас Турске, били довољна концесија да Турска поверује Трампу да ће након „поделе Сирије“ одузети Курдима оружје? Америчка комбинаторика је непресушна, подједнако као и неиспуњена обећања. Истина је само у следећем: непријатељи су Асад, Руси и Иран.

Све то значи да Трамп припрема „креативан хаос“ на Блиском истоку. То је стара жеља неокона, који то отворено заговарају још од 2003. године. У преводу – на Блиском истоку припрема се покретање народа, цепање државних граница, масовна убиства. То ће, свакако, омогућити реализацију идеје, сковане у Билдербегу, о другом таласу миграната који би морским путем запљуснуо Балкан, и тако „решио“ православно тј. „руско питање“ на Балкану. Иначе, НАТО на Балкану независно „ради свој посао“. Само неупућени нису разумели изјаву Столтенберга да је НАТО спреман да делује како би заштитио мир на Балкану и спречио веће сукобе. Тако увиђамо да постоје две „трке“, једна у Сирији, а друга на Балкану. Ко ће пре преузети контролу политичара и влада у Македонији, БиХ, и Србији, пре свега?

Из дипломатских кругова долазе информације да Могеринијева често плаче због немоћи и очаја, јер увиђа да ситуација клизи у хаос. А Трамп је званичнике ЕУ додатно престравио Русијом и натоварио им велике политичке и одбрамбене обавезе, док привреда ЕУ због санкција Русији иде надоле. ЕУ је нефункционална због огромног апарата, тромости и несарадње држава чланица. Имате утисак да администрација у Бриселу и не разуме све одлуке које доноси. Уочљиво је да, када је реч о заштити критичне инфраструктуре, не постоје упуства шта се под тим подразумева на заједничком нивоу. Земље чланице имају различите приоритете и начин заштите. Наведена нефункционалност нарочито се огледа по питању Балкана. ЕУ је, наводно, добила одговорност да безбедносно и политички пацификује и интегрише Балкан пре Руса, али амерички агенти вршљају и мешетаре по Балкану искључиво за рачун САД.

Они стварају услове за дисциплиновање Срба, а тиме и ЕУ, јер је сламање кичме Србима немогуће без сукоба, што Вашингтону, опет, одговара. САД су у Македонији потрошиле милионе долара својих пореских обвезника ради дестабилизовања владе Николе Груевског. То је трајало годинама. Амерички амбасадор у Скопљу, Џес Бејли, тајно је користио Сорошеве фондове и финансирао Заева и пад Груевског. Био је то еклатантан пример кршења Бечке конвенције о дипломатским односима. Само за финансирање Сорошових демонстраната, односно „спонтаног догађања народа због криминалне власти“, потрошено је 12,5 милиона долара. Док се руководство Републике Српске отворено супротставља НАТО и покушају Запада да унитаризује БиХ, из Русије још не стижу конкретне финансијске инјекције у привреду, или банку која би финансирала предузетника. Русија је допустила да ситуација у Србији остане статус кво, уз превагу према Западу. НАТО је у Србији порушио објекте и учинио штету у износу од више милијарди долара, али се рат са НАТО заборавља.

Бечка конвенција је кршена од неколико амбасада у БиХ, нарочито од САД. На путу су да уз подршку Сороша и арапског капитала, а уз помоћ поданичке опозиције, озбиљно девастирају Републику Српску. Руски и кинески утицај у православном свету мора бити иницијатор пројеката у Скопљу, Бања Луци и Београду. Највеће противљење НАТО је у Србији и Републици Српској, а донедавно и у Црној Гори, која је живи пример америчких активности у подели друштва на пола. Због руског оклевања Запад већ спекулише са идејом Велике Албаније и дисциплиновањем Републике Српске, која је жртва стандардне замене теза. Москва јесте за Дејтон, али Република Српска једина брани слово и изворни Дејтон, и зато добија „по зубима“. Скопље је стигло до Тиранске платформе, а Београд је на корак до признања Косова и уласку у НАТО. Западне амбасаде и Сорош успели су да мржњу подељених опција на Балкану доведу до тачке када би се ситуација могла запалити. Русија не сме да закасни. Ако закасни у пустињском делу Сирије, долази у питање Турски ток. Ако је Могеринијева рекла да Србима нико не говори истину, значи да је време да Путин скине рукавице.

Блиски исток и Балкан су увод у велику игру за освајање Евроазије. Док САД забављају свет сиријском драматургијом, гледају у Каспијски базен и смишљају балканизацију Ирана. САД су успоставиле политичке и ратне сукобе у неколико регија, уско повезаних, и усмеравају се ка метама, а то су Блиски исток, Арапско полуострво, Кавказ, Балкан. Трамп не губи време већ оживљава тензије у Јужној Америци, припрема сцену у Индији, чиме цео глобус почиње да кључа. Тренутно су приоритети Балкан, и Кавказ, којег САД сматрају природним наставком Блиског истока, у шта рачунају и део северног Ирана, гдје већ постоји јака терористичка ћелија која је извела недавни напад у Техерану. Балкан није само капија Запада према Хартланду, већ је стратешки значајан за даље операције у источној Европи, на Блиском истоку и на Кавказу.

На Балкану је у току нова геостратешка игра. Да ли ће, и када ће се игра претворити у рат, опет зависи од Москве, која као да није дефинисала приоритете. САД никога нису питале за Бондстил, а смета им руски хуманитарни центар у Нишу. Вучић убеђује Србију да је суверена држава, али се САД понашају као да није. Србија, суверена држава, не може заштитити народ на још формално свом Косову, а камоли у Републици Српској. Москва чека одлуку суверене државе и поштује сва међународна правила. САД су у предности, јер крше сва међународна правила, чак и она која су саме успоставиле. Балкан је изузетно, а и тренутно важан.

Прочитај без интернета:
45 гласовa