Да би се оспорила победа Вучића у првом кругу, потребно је да се докаже да је на његовом конту неосновано додато око 300.000 гласова. Укупно има 49 приговора и ако би сви били основани и ако би сви ти гласови припали другима а ниједан Вучићу, опет би то било само око 30.000 гласова.

Од укупно гласалих на Косову и Метохији Вучић је добио мање од 40.000 гласова. Од тога нека је половина неистинита, а није, али нека буде за потребе ове анализе, то је са претходних 30.000, укупно сада 50.000.

И у Рашкој области нека је убачено и 10.000 гласова за Вучића, то је у збиру 60.000. И на сваком другом месту у Србији, буквално нека буде на сваком преосталом месту, без изузетка, по 3-4 гласа, то је још 30.000. Свеукупно максимална замислива крађа на овим изборима је могла да буде, теоријски, 90.000 глсова. А треба његов резултат аргументовано смањити за 300.000. Дакле, ни близу. Вучић је победио. И као сваком победнику треба му честитати.

Да ли то значи да је све што је претходило дану за гласање добро или прихватљиво? Никако. Не само да је веома лоше, него је у појединим елементима и незаконито. Тако да сада заиста треба извршити притисак да се за прве наредне изборе обезбеде знатно бољи услови. Не може се тражити Вучићева оставка, мислим може, али је сасвим неосновано и друштвено штетно, али се итекако мора захтевати бољи изборни оквир. До кога се опет мора доћи на начин који гарантује најшири консензус, далеко изнад владајуће групације и уз учешће шире стручне и заинтересоване јавности, изван партија уопште.

Тачна је била процена да је излазност од око 60% кључна за други круг, односно да без толике излазности други круг председничких избора није вероватан. Готово целу разлику између остварене излазности од око 54,5% и пожељних око 60% чине гласачи Шешеља и СПС који за разлику од парламентраних избора сада нису изашли на гласање. Подршка Путина Вучићу је за њих била одлучујућа. Не подржавају Вучића, али ако га Путин подржава, онда неће ни да гласају против Вучића. 

Вучић победу у првом кругу буквално дугује Путину. И одмах му се захвалио. Примио је Мекејна, архинепријатеља Русије, Путина и Србије. И уз најљубазнију атмосферу је Вучић омогућио Мекејну да истакне како Путин трује децу гасовима у Сирији, како су ове области изазивачи светских ратова и како је Русија покушала државни удар у Црној Гори. Једва чекам да чујем да ли ће Вучић приликом прве званичне посете неког из Русије све те инвентивне идеје Мекејна умети да правилно акцентује саговорницима на руском језику. Мекејн је радикална Хилари Клинтон без половине њене интелигенције, који недостатак замењује спектакуларним лажима које изговара. Па добро, ми кажемо како сејеш тако ћеш и жњети. Али и ко с ђаволом тикве сади о главу му се олупају. 

Над Вучићем се отворила „озонска рупа“ у виду великог пораза у Београду и Новом Саду. Цела владајућа коалиција је поражена у две, по броју гласача највеће, а по утицају најважније целине. Вучић је остварио резултат од око 44-45%. Што опет значи да је у остатку Србије његов резултат преко 60%. Таква разлика никада није постојала. Обично се резултат на нивоу Београда разликује за 1-2% од резултата јужно од Саве и Дунава, а резултат у Новом Саду за 1-2% од резултата у остатку Војводине. Сада је та разлика 15%! Како је до тога дошло? Три су фактора:

А) У Београду и Новом Саду се највише користи интернет и одмах је утицај РТС и Пинка на бираче мањи,

Б) у та два града живи највећи број пензионера са пензијама преко 24.000 динара месечно, који у значајном делу не гласају за Вучића и

В) то су велики развијени градови за српске критеријуме и ту људи верују да је могуће зарадити и ако ниси у СНС. У остатку Србије је тако лоше да грађани стварно верују да морају да гласају за СНС да би неки новац Вучић усмерио у њихово обданиште или да би се неки пут асфалтирао. И имају разлога што тако верују. Локални СНС-овци им кажу отприлике: „Сад је прилика да се истакнемо у Србији као неко ко подржава Вучића и онда ја могу да идем у Београд да му се ‘хватам за кваку’ и молим да нам нешто да. Ако гласате за друге, како да идем да молим“. У Београду и Новом Саду то има утицаја, али знатно мањег.

Кад се та два града покрену, а покренула су се, онда је крај свакој власти, па и Вучићевој близу. Али не зато што су то гласови пристојних људи, много су ми дражи пензионери који преживљавају некако са 24.000 динара месечно и гласају за Вучића од „пристојних“. Гласачи Вучића су такође пристојни људи, осим наравно партијске камариле, али сви остали су итекако пристојан свет.

Питање је шта треба урадити како се грађани „и овог пута“ не би разочарали. А према развоју ситуације сва је прилика да ће им се управо разочарење догодити. Једини лек је да се схвати против кога се треба борити. А то је страни колонизатор са запада. Нормално је зато бити против Вучића, али не треба гајити илузије да ће се у положају нас као колонизованих, читај модерних робова и Србије као колоније нешто променити ако се не промени спољна политика Србије. Актере на политичкој сцени који су против Вучића, али нису против колонизатора, једноставно препознајемо када упоредимо њихове ставове са Вучићевим око Косова и Метохије, НАТО, ЕУ, ратовима у бившој Југославији. Типични представници такве политке су Јанковић и Јеремић (ту се ја не слажем са Антонићем – онога ко је био власт не тумачиш према изјавама у предизборној кампањи него према ономе што је и како је радио док је био власт).

За њих ја не бринем. Бринем за знатан део грађана који то данас не разумеју. Оно што недостаје је добар избор на страни суштински ослободилачке политике у Србији. Пре две године сам пробао да објасним да се мора ићи са новим, али су ми рекли да немам појма и да је све већ присутно довољно добро. И шта сад? Хоћемо изгубити још две године и дозволити да колонизатор као алтернативу Вучићу представи своје следеће фантастично-окрепљујуће-исцељујуће издање страних интереса? Ја се надам да нећемо.

Прочитај без интернета:
60 гласовa