Напокон се и то десило. Након неколико месеци мрцварења јавности својом притајеном кампањом, Вучић је најзад проценио да је време да објави своју председничку кандитатуру. Учинио је то на себи својствен начин. Он који је лично и кроз своју мрежу муљ-медија жестоко нападао друге кандидате да злоупотребљавају државне и политичке положаје за своје кампање, да је председнички кандидат објавио је са позиције председника владе и у Упитнику, ударној политичкој емисији на државној телевизији, која је трајала колико год је он сматрао да треба, при чему је више десетина пута прекидао несрећну водитељку и жалио се на телевизију која му је све то омогућила, свакако не као председничком кандидату већ као председнику владе. 

Да не бих много објашњавао шта његово понашање значи и колика је злоупотреба политичке и државне функције, подсетићу да је премијер Француске Мануел Валс, предао писмену оставку на ту функцију истог дана када је објавио своју председничку кандидатуру, а већ сутрадан је разрешен и на место председника владе постављен је други човек (Бернар Казнев). (1)  Вучићу, дабоме, тако нешто не пада на памет! Ваљда зато што је паметан, поштен и мисли о будућности наше деце.

Наравно, у тренутку када Вучић и формално постаје председнички кандидат мора се, и формално, поставити питање зашто неко ко је председник владе који, у политичком систему Србије, има сву извршну власт жели да све то напусти и устоличи се на место са много мање уставних овлашћења и моћи, више протоколарно него оперативно?

Став већине нережимских аналитачара да Вучић тиме отпочиње свој покушај апсолутизације власти у Србији, до које ће доћи променом Устава, којом би се поред осталог земља увела у председнички систем, или постављањем свог послушника за председника владе онако како је то чинио Тадић, има своју логику и аргументацију. Али, у том смислу своју логику има и питање – зар му не би било технички лакше да апсолутизацију власти изврши прогуравањем “свог” председничког кандидата (нпр.Вулина), како је то својевремено учинио Милошевић са Лилићем?! Вероватни други круг, у том случају, не би био никакав превелики ризик како нам сугеришу Вучићеви дежурни аналитичари, будући да он апсулутно контролише и медије и све изборне механизме. Бар не већи ризик од тога да, као председник, изгура промену Устава, на коју се обавезао својим западним господарима. Јер, немојмо заборавити да потрошени Тадић није од Николића, у другом кругу, изгубио толико вољом изашлих гласача, колико вољом Ван Ромпеја, тадашњег шефга ЕУ, који је Николићу победу честитао још око 16 часова.  Остало је одрадио ЦЕСИД (пре њих Мики Ракић и МИ-6), као тадашњи инструмент западне контроле изборног механизма у Србији, давањем оквирног задатка ЦИК-у. Остало је историја из страдања у суноврат.

Желим да кажем да никако као Вучићев мотив за кандидатуру не треба одбацивати жељу да себе лагодније и безбедније политички позиционира! Дубоко свестан да његова политика доживљава колапс на свим нивоима животне стварности и да опстаје само на медијској агресивности и бескурпулозности, која грађанима Србије не дозвољава да критички сагледају, или бар да чују, ИСТИНУ о стварним ефектима његове владавине Вучић чини једино што може у овом тренутку. Повлачи се на безбеднији положај, свестан да његове манипулације делују све бесмисленије! 

А права ИСТИНА је да Вучића више не примају радо по европским престоницама, да га Русија принципијелно толерише, али на њега озбиљно не рачуна, да су му Трампова врата затворена још у оном тренутку када је његов штаб објавио колики је прилог Вучић дао за Кампању Клинтонових (не од својих, већ од државних пара), да су његови економски “успеси” само медијске шпекулације, да је укључен у много сумњивих послова као млађи партнер мафијашког режима Мила Ђукановића, да је привредне токове потпуно предао у руке хрватских тајкуна итд. Ништа добро. Ништа што обећава да замајавање Србије може потрајати дуже од годину дана. Посвађан, прво са самим собом, а онда са свима осталима (сем Вулина и Стефановића), он очајнички тражи излаз из зачараног круга политичких узрока и последица, који увек долазе “ex-post” (2), али никада не изостају! 

Председнички избори идеалан су заклон, за бурна политичка времена која неминовно долазе. Коначно признање Косова, атрибути државности Војводине, прекогранична регија “Санџак”, промена Устава која ће све то верификовати, предаја водних ресурса и преостале државне имовине неолибералном капиталу у виду тзв. “инвестиционих фондова”, само су неке од обавеза које је Вучић преузео према својим страним налогодавцима који су га довели на власт, а још увек их није није их испунио. Не што није желео, или хтео, већ што није могао. Његова политичка истрошеност, иако је он прикрива личном и страначком агресивношћу, као и злоупотребом  медија и правосуђа, не гарантује да ће као премијер моћи да испуни обавезе које је преузео. 

Повлачење на политички лагодније место председника државе, бар он тако сматра, отвориће му могућност да кроз страначку инфраструктуру, исконтролише процес постављања премијера по свом укусу, чиме ће Западу одужити дугове за довођење на власт, а себе политички сачувати. Мислим да се прекомбиновао. А сигуран сам да је и Николић тако размишљао када је постављао њега, па му се није баш посрећило.

У сваком случају да би што легитимније урадио то што жели, Вучићу су неопходни и парламентарни избори, па као што сам његову председничку кандидатуру најавио још пре пар месеци сада најављујем да ће уз председничке бити расписани и ванредни парламентарни избори. Готово сигурно. Они су му неопходни да би дао пун легимитет, али и мандат, ономе кога он види као свог наследника на месту премијера. У томе га може спречито једино изричито противљење Запада, но чини се да они немају разлога да га, у актуелном политичком тренутку, у томе спутавају. Тим пре што су и Вучићеви најозбиљнији такмаци (Вук Јеремић и Саша Јанковић) под њиховом пуном контролом.

Дакле, сада када је Вучић објавио кандидатуру, кључна дилема није ко ће бити будући председник, већ ко ће га наследити на месту премијера?! Од тога ће, а не од имена председника, зависити даље кретање Србије у периоду који непосредно предстоји. Да ли Вучић и после Вучића (како он замишља), или …? Да би одговорили на ово питање свакако ваља размотрити ко су његови могући наследници?

МОГУЋИ ВУЧИЋЕВИ НАСЛЕДНИЦИ 

Јасно је да ће у авантуру са беспотребним расписивањем ванредних парламентарних избора Вучић ући са намером да, као апсолутни победник, пружи легитиман мандат премијеру по свом избору. Узимајући у обзир његову апсолутистичку нарав, као и обавезе које оставља свом наследнику, јасно је да ће његов избор бити човек спреман на потпуну послушност и без моралних скурпула да спроведе све што му се нареди без обзира на последице које то може имати по народ и државу. У том контексту свакако се издвајају два имена, Стефановић и Вулин, с тим што ми је овај други извеснији, упркос чињеници да су му зенице далеко шире од времена када се представљао као патриота по Космету. Ваљда му се квари вид. Поменуте критеријуме, истина, задовољавају и многи други СНС прваци, попут Кнежевића, Дрецуна или Бабића, али ипак то би било превише неозбиљно.

Но, Вучићев проблем, биће његови западни ментори, који би на том месту најрадије видели Зорану Михајловић као гаранта својих незајажљивих интереса. Иза ње стоји и лоби српског огранка Трилатерале, што Вучић може да не воли, али ће му бити тешко да пренебрегне. Оно што је Вучићу неприхватљиво код Зоране као могућег премијера јесте вишак амбиција и мањак оданости према било коме изузев према својим западним менторима. Он и сада на њу нема готово никакав утицај и налоге јој преноси преко страних амбасада, тако да она сигурно неће бити његов избор. Али, као што знамо, не пита се само он … 

Наравно, ту је и политички хермафродит, Ивица Дачић, који је напрасно заборавио на своје обећање да ће се кандидовати на председничким изборима, али се досетио да би могао бити премијер, па се отворено препоручује Вучићу кроз медије, а бирачима кроз заоштрену реторику о националним питањима. Човек који је потписао Бриселски споразум и са Тачијем кафенисао у више наврата, понаша се као да није ни чуо за одрицање власти од Космета, или као да никада у власти није ни био, што је најбоља потврда да су парламентарни избори извесна ствар. Иако је познато да Вучић према њему гаји презир који се граничи са гађењем, Дачићева прагманичност и спремност да трпи, али и да припрети, нису му дозволили да га се отресе, па и у овој ситуацији изгледа му мање лоше решење од змијолике Зоране Михајловић. Или бар прихватљивије… 

Наравно, све ће зависити и од резултата избора, али пред Вучићем је свакако тежак период, када ће морати да изнова осваја већину онога што сада има под контролом. Тим пре, што ће, ако жели да продаје себе као председника свих грађана, морати да се повуче са страначких функција. Тамо ће, истина, можда моћи да постави кога год жели, али сигурно је да ће његов избор бити лимитиран на климоглаве политичке пигмеје којима се окружио, а који сигурно неће бити у стању да управљају нагло нараслом и осетљивом страначком структуром у којој има много незадовољних по разним основама. Број распуштених одбора којима Вучић управља кроз поверенике показују да ни сам Вучић није био способан да се са страначким проблемима суочи на прави политички и демократски начин. Овде морамо приметити да стопроцентна подршка председништва странке његовој председничкој кандидатури има много мању политичку тежину него да је његову кандидатуру подржало 70 % страначких одбора. Саопштења подршке која ће уследити након одлуке председништва само су фарса, која има манипулативни карактер, а не стварну политичку вредност. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ ФАКТОР НИКОЛИЋ 

Бура коју је подигла кратка вест агенције „Спутњик“ да ће и се Николић кандидовати за председничке изборе(3) јасан је показатељ колико се Вучић боји ове могућности. Разлог није у чињеници што Николић има озбиљне шансе за победу, већ у томе што би његова кандидатура јасно указала на три ствари:

  • Вучић у странци нема подршку којом се хвалише и сигурно је да би много чланова са дужим стажом у странци свој глас дало Николићу, што би било увод у опасне поделе ровите страначке структуре о чему сам већ говорио.
  • Све манипулације којима Вучић прибегава да би показао како има подршку Русије (кроз својатање заслуга за Путинову одлуку да помогне наоружавање Војске Србије) пале би у воду, јер би руска дипломатија дискретно, али јасно, ставила до знања да Николић ужива далеко веће поверење ове земље. А ако би подршка Русије Николићу била изричита, онаква каква је била Додику, он не би био ни без шанси за победу.
  • Николић најбоље познаје све Вучићеве слабе тачке (од политичких до психичких), а добра Агенција за политички маркетинг могла би од тога да направи чудо.

У сваком случају, кандидатура Николића била би добра вест за читав патриотски дискурс, без обзира што се Николић током свог мандата није прославио патриотизмом. Она би, сама по себи, указала на бројне Вучићеве слабости и помогла сагледавању тешких последица које његов избор може имати по Србију као правословну и словенску земљу. 

Но, нажалост, познајући Николића вероватније је да ће он могућност своје кандидатуре преточити у предмет некакве политичке трговине са Вучићем, па у то не треба полагати неке велике наде.

Иако, и без Николића и са њим, гледано на дужи рок, Вучићеве болесне идеје немају шансу да опстану, сваки дан његове власти додатно подиже цену коју земља и народ морају платити за Слободу од јарма који нам је наметнуо. ИМАЈМО ТО НА УМУ, МИ СРБИ, НАРОД ПРАВОСЛАВЉА И КОСОВСКОГ ЗАВЕТА …

Упутнице:

Прочитај без интернета:
133 гласa