Није да сам равнодушан према судбини српског премијера, нити да су професионални атентатори који заборављају зољу и читав арсенал оружја и муниције на могућем месту злочина свакидашња вест, али некако ми се не пише о томе. Прво, зато што ми се не гута Бебећа удица за сомове, а друго, што ми је радња тог смешног заплета, а и каснијег расплета, позната. Да, позната ми је! Читао сам је пре неких четрдесетак година у свом омиљеном стрипу „Алан Форд“ (епизода „Сумњив посао“, чини ми се). И тамо, као и овде, главни негативни лик, познат под именом Џо Базука, атентатор је који жали што хицима из базуке буши нова одела својих мета, а своје оружје затура чим некуда мало пожури.

И јунаку Бебине варијације на тему базуке се, нема сумње, журило. Беби се, изгледа, журило још више, па расејаност његовог јунака не делује забавно, већ злобно и морбидно. То је зато што креативност оних који су створили сатиричну, антиглобалистичку, сагу о легендарној групи ТНТ долази из маште, а креативност Бебе Поповића из моралне искварености, односно непоштовања било каквог моралног кодекса.

Но, да се вратимо журби. Сва је прилика да се највише журило самом Вучићу, који је толико огрезао у балкански политички муљ да више и не бира у какве се манипулативне пројекте упушта. „Дај, шта даш – узимај шта се нуди!“ – постао је мото у Вучићевом покушају да спиновањем стварности себи обезбеди још који дан власти. Но, узалуд. Цена је све већа, ефекти све мањи, а трагови све видљивији. Уосталом, ангажовање Тонија Блера и Бебе Поповића, да о некоме поправљају слику у јавности, подсећа на покушај да оперете руке у канализацији. И тако, све почиње да личи на пирамидалне приче које увек имају исти крај… 

Али, зашто се и куда Вучићу толико жури када је пристао да од прокаженог Бебе „купи“ расејаног јунака из стрипа, који сеје зоље по Београду, а који ће се, према потреби, у следећој фази појавити да све призна, покаје се и нагоди са тужилаштвом?! Баш као и у стрипу. Е, то је тема ове анализе.

ВУЧИЋЕВ БЕГ …

За нестрпљиве, одмах ћу решити загонетку, а даље у тексту елаборирати како, зашто и остала питања. А решење је: 

Вучић бежи! Не из земље, већ из приче. Милове приче. У њу је укопан до грла, са све Бебом и оним криминалцем који то није, јер му је предмет, у Вучићевом правосуђу, застарео. Са све авионима  и оружјем. Са сумњивим Арапима који су прво постали Црногорци, па после и Срби.(1) Са погубним односом према мигрантима. И ко зна са киме и чиме још. И зато је, Вучић, МОРАО да јавно подржи ЛАЖНУ причу антисрпског црногорског апсолутисте Ђукановића, о некаквом удару из Србије. Он зна шта је тиме одрадио, али и шта је урадио својој земљи и васколиком српском народу! Свестан је колико ће то продубити поделе у српском националном бићу. И зато грозничаво бежи од сопствених речи. Сви ови шпијуни, постојећи амерички и непостојећи руски, са све идејом о заборавном атентатору, преузетој из сатиричног стрипа, све се дешава у пар дана након његове срамне изјаве у којој подржава диктатора Мила Ђукановића, датој после одлуке црногорске опозиције да не призна резултате избора, због атмосфере ванредног стања.

То вам је ТО. А сада да образложимо. Почећу једним питањем.

Знате ли шта је заједничко црногорском диктатору Милу Ђукановићу, српском диктатору у покушају Александру Вучићу и наводном вођи „пуча“ у Црној Гори на дан избора, полицијском генералу Братиславу Дикићу?

Ако не знате, ја ћу Вам помоћи. Сви се међусобно познају и сви су пријатељи Бебе Поповића. Треба ли, уопште, настављати даље? Али, хајде да појаснимо.

Смисао наводног покушаја државног удара, у јутарњим часовима, на дан избора у Црној Гори је јасан. Стварање психозе ванредног стања, који неопредељене, али и многе опредељене бираче, логично упућује на постојећу власт, каква год да јесте. Наравно, прича је бесмислена, јер како да нешто више од десетак људи без оружја, веза и логистике, могу направити тако нешто. Али, Беба и не прави смислене приче. Једнократна употреба, бацање у канализацију и брзо пуштање воде, то је смисао његовог прљавог „спин-мајсторства“.

А ко боље да то спроведе од Братислава Дикића, Вељовићевог оперативца за све и свашта, који је ономад у Косовској Митровици, водећи људе са фантомкама, полупао бирачке кутије и направио екцесе како би се обесмислио успели бојкот Срба, чиме је условио понављање избора и омогућио Вучићевом режиму да невиђеним притиском натера Србе на биралишта и тако омогући имплементацију погубних одредби Бриселског споразума. 

И све је текло како су замислили, док се црногорска опозиција није сложила око тога да не призна резултате избора због психозе „ванредног стања“ у коме су одржани, а која је не само посредно и непосредно утицала на бираче, већ и инспирисала низ значајних неправилности на бирачким местима, почев од појачаног присуства полиције до отворених екцеса. Њихов јединствен наступ по том питању мора да је опасно узнемирио власт и њену Бебећу концепцију, која је као аксиом узимала да се разједињена опозиција неће сагласити ни око једног питања. И Мило је, немајући куд зграбио телефон у руке.

Тек, неколико сати после саопштења опозиције о непризнавању резултата избора, огласио се српски премијер да нам каже како резултати истраге у Србији, спроведени у сарадњи са црногорским органима, показују да су одређена лица пратила путању кретања премијера Црне Горе и то на дневном нивоу сваке секунде и обавештавала друга лица“.(2) И све тако, намерно користећи неодређене термине, премијер је склепао причу из које се јасно може исконструисати да је територија Србије коришћена за активности против Ђукановића, уз очекивану ограду: „Добра је вест да у свему нисмо наишли на умешаност било ког политичара из Србије, а ни из Црне Горе…“(3). Поменуо је и страни фактор и све то уваљао у општу причу о шпијунима. Таман колико треба да се Ђукановићу у невољи да неопходни ветар у леђа, а нико конкретно не окриви.

Шта му је то требало? Ништа. Али, морао је. Његов и Милов режим су балкански сијамски близанци и од самог почетка Вучићевог устоличења чврсто су ослоњени један на други. Имају исту оперативну матрицу, исту антисрпску суштину, исте налогодавце. А сам Вучић много тога дугује Ђукановићу. Почев од препоруке газдама, до увођења у свет арапског новца сумњивог порекла. Мило је тај који га је упознао са Шеиком Заједом, али и Мухамедом Дахланом палестинским Црногорцем(4) који је, захваљујући Вучићу, сада и држављанин Србије, а захваљујући Николићу носи и њен орден. И ето нама Уједињених Арапских Емирата као „инвеститора“ у производњи наоружања. О свим тим везама тек ће се причати након одласка актуелних режима у Србији и Црној Гори, односно барем једног од њих. Без обзира ко оде први, отвориће се Пандорина кутија, прорадити принцип спојених судова. И тада ће се, поред осталог, сазнати колико је заправо ресурса Србије служило сивој профитној зони Мила Ђукановића уз Вучићеву, директну или индиректну, сагласност. Као и да то није било „баш за бадава“. И много тога другог ће се сазнати што Вучић не би волео да се зна. 

И зато је он, вероватно бирајући најмање лошу опцију, био приморан да својом изјавом практично „легализује“ Милову изборну превару, да заигра на музику Бебе Поповића. А када се коло превише завртело пожелео је да из њега изађе…

… АЛИ, КУДА?

Одлука опозиције у Црној Гори да не призна изборне резултате, ако би се на њој истрајало, била би глогогов колац у срце једног вампирског режима, који обитава на корупцији и анти-српству. Она би му обесмислила легалитет и одузела легимитет и отуда се морала дезавуисати у самом зачетку.

У том смислу, подржавши Милову лоше изрежирану представу о покушају државног удара са територије Србије, Вучић се није само директно умешао у изборни процес друге државе, подржавајући једну страну, већ је и опасно продубио поделе у српском националном бићу и директно угрозио статус ионако обесправљене српске мањине у Црној Гори.

Да ствар буде гора, желевши да приликом враћања личних дугова Милу звучи што уверљивије, Вучић је у причу, прилично нетактично, умешао и грађане других земаља, па је све добило прилично скандалозан ток. И амерички амбасадор Скот и шеф руских безбедносних служби, Николај Петрушев, имали су шта да му кажу на ту тему.

При томе, ни мало им није скренула пажњу, нити их дирнула, траги-комична прича о расејаном атентатору који сеје зоље по Београду. И плачљиво-бесна Вучићева фаца. Давно су они апсорвирали разне Бебе и активности  „Министарстава за истраживање руда и губљење времена“.(5) 

А, ти Вучићу, сада види куда ћеш…

Упутнице:

Прочитај без интернета:
115 гласовa