Председник Владе Србије Александар Вучић је 09.јула ове године, након сусрета са председником Европске комисије Жан Клод Јункером, у Бриселу, на питање тамошњих новинара поводом предстојеће посете Сребреници, изјавио, између осталог, следеће: „Безбедносне процене ме никад нису занимале (…) Безбедносни разлози никада неће бити повод за одустанак од онога што сам рекао (…)“ Он је (Вучић) казао да га не занимају ни поједине увредљиве изјаве на рачун Србије [i].

Већ сутрадан, у поподневним сатима 10. јула, дакле, непун дан уочи пута у Поточаре, Вучић је у телефонском разговору са британским министром спољних послова (!), Филипом Хамондом, рекао да је његова обавеза да оде у Сребреницу и да се поклони невиним жртвама (…). Шеф дипломатије те острвске, империјалне силе (у чијој је надлежности између осталог, руковођење „Сикрет интелиџенс сервисом“, колоквијално МИ-6), је истакао – да веома цени то што ће Србију на комеморацији у Поточарима представљати премијер Вучић и да жели да политика добросуседства у региону буде основ деловања у наредном периоду (…).[ii]

Када се пажљиво и из експертског угла изанализирају само ове две изјаве (у мору сличних последњих месец дана а особито након тужне бежаније са мезарја у Поточару), али тако да се узме у обзир тајминг дешавања и све то провуче кроз призму невиђених понижења која су претходила „одлуци“ српске Владе, да њен челник отпутује на обележавање „20 година од геноцида у Сребреници“ (како је гласио званични назив), онда ствари у вези са такозваним атентатом и још такозванијим линчом, постају сасвим јасне. Наравно, „за онога ко има очи да види и уши да чује“.

(За оне друге који су одавно затворили та и остала чула, спаса више нема. За оне треће, које дефинишемо као пета и шеста колона, ово ионако нема никаквог смисла – њихова чула и центри у кори великог мозга су поодавно препарирани у испоставама западних обавештајних служби, према чијим инструктажама ревносно аутошовинистички делају. А руке су им, подразумева се, дубоко завучене у џепове пуне зелених и других новчаница.)

Нема никакве сумње да је педантно организовани „топли зец“ кроз који је провучен Александар Вучић у Сребреници овога јула, имао два основна циља:

(1) помпезно понизити Србију, Републику Српску и Србе у целини, управо преко председника Владе као симбола државности, који је морао да оде на сагињање главе, одакле је, на нашу и његову несрећу, ту исту главу, јадно и бедно, трчећи спасавао, и

(2) скренути, односно потпуно одвући пажњу од главног питања – директно признавање тзв. геноцида, уз одавање поште неколицини хиљада изгинулих бораца 28. дивизије Армије БиХ од којих је немали број злочинаца; и то у друштву најмање два српска вишеструка крволока из прошлости – Била Клинтона и Медлин Олбрајт, али и оних осталих, као што су Теодор Мерон, председник Хашког трибунала и Серж Брамерц, главни тужилац те модерне инквизиције.

Речником коалиције западних обавештајних служби и тзв. кризног менаџмента, изведена је класична, тајна „џокер“ акција у склопу шире, тзв. „хенг аут“ операције – задати ударац противнику тако што се промени визура догађања и тежиште удара, ради постизања главног циља, реализује преко једног или више споредних.

Народски речено – уместо да се дрвље и камење усмерава на невиђену бруку због појављивања на истом месту са Клинтоном, Олбрајтовом… и да се осуђује признање геноцида, као озбиљан гаф и својеврсна државна капитуалиција (трећи пут, након два Тадићева ударца на истом месту и истим поводом) са несагледивим последицама, српска јавност се данима забавља „јунаштвом“ премијера, страдањем у непостојећем атентату и неодустајањем од „пружене руке“. И после свега.

Најбољи доказ је управо чињеница да се сви тзв. српски медији (особито они са националним фреквенцијама), непрекидно, ево пуну недељу, из дана у дан, еуфорично баве исључиво нападом на премијера и последицама тог чина. Нема дискусија нити осврта на оно најважније, које се може сублимирати кроз једно до два питања – шта ће он тамо „мечки на рупу“, коме се то поклањао, у име кога и у име чега?

И зашто је дрско игнорисао и противзаконито одбацио јасна безбедносна упозорења и обавезне процедуре у поступању, чиме нам је хиљадити пут ставио до знања да је изнад закона и да дејствује потпуно приватно, према властитом нахођењу?

Онако како је минимизирао нескривени заштитнички однос Руске Федерације и сва њена прегнућа у чувању националног и свако другог достојанства од западне немани. Вето на британску резолуцију је најбољи могући доказ.

Која је улога Александра Вучића (ревносног, дводеценијског британског кадета још из доба школовања у елитном краљевском летовалишту Брајтону, када је прошао обавезни и стандардни „третман“), у наведном догађају – догађајима?

У сваком случају улога је главна, одлучујућа, јер, без њега лично, оваквог какав је, ништа од свега наведеног не би било могуће, нити би пројектовани ефекти били постигнути. Дакле, није он био пасивни посматрач, необавештени „објекат операције“, „сеоска млада“ којој није јасно шта ју је снашло и томе слично, нити је трпео притиске, већ управо супротно – одиграо је улогу квалитетно припремљеног глумца. Тачно онако како ради на свим осталим пољима – од предаје Космета и продаје Телекома, ЕПС-а…, преко тзв. Београда на води и азиланата које уредно гомила у земљи Србији, све у складу са империјалистичком „Агендом 21“.

Добро, вероватно му нису саопштили (као што се иначе поступа са марионетама, тачније, агентима од утицаја – прецизности ради) комплетан сценарио, а то је, да ће наелектрисана маса на мезарју у Поточару бити тако бројна и хистерична, упорна, мотивисана, запаљена, да ће потегнути камење, нешто више ципела и пластичних флаша и сличне приручне реквизите. Заварали су га и збунили. Управо у стилу чувеног британског шефа МИ-6 за Балкан 90-тих, Џ.Базбија[iii], онога који је заврбовао гомилу тадашњих „интелектуалаца“ – (контра)револуционара петог октобра. И, гле чуда, баш је он и баш сада, однекуд, поново „васкрсао“ и појавио се у земљи Србији па скокнуо до Босне.

Нема говора да је био припремљен атентат нити да је било покушаја убиства, односно „спонтаног“ линча. Јер, да је јесте, Вучић се отуда жив не би извукао (наравно, драго ми је да се није догодило тако нешто) и поред пожртвованости обезбеђења и припадника полиције Р.Српске. Или је неко и даље убеђен у супротно?

Зашто?

Атентати се не изводе ципелама и флашама, а још мање се то чини голим рукама, усред бела дана, пред домаћом и иностраном публиком, пред укљученим камерама и фотоапаратима. Атентате не изводи руља, нити се у тако нешто петља онај ко није претходно квалитетно обучен и организован. Таква најтежа кривична дела се обично изводе снајперским (или другим) пушкама, пиштољима, бомбама, експлозивним направама, специјалним минама и другим ефикасним средствима. Брзо, тихо и ефектно.

Да су планирали атентат, рецимо, Насер Орић и њему слични екстремисти (макар и као личну освету), сигурно би га извели или бар све учинили да успе. Међутим, основно питање у том случају је – коме би тако нешто одговарало и то баш на тај дан и баш на том месту? Извршити атентат на српског премијера на територији БиХ, свакако не би ишло на руку муслиманској страни, а о западним силама сувишно је било шта расправљати и процењивати. Па макар циљ био отпочињање новог грађанског рата. Било би сувише очигледно ко је у том случају кривац за почетак новог крвопролића, зар не? А да ли су они тако наивни и могу ли наћи друге, такође озбиљне поводе за оно што свакако следи? Одговори су, надам се, на дохват руке.

Да је све велика, прљава субверзивна игра, недвосмилено упућују, поред већ изнетог, бројни други потези неприкосновеног српског „вође“. И то још пре сребреничке бруке и понижења – од млаког, скорог непостојећег супростављања срамној британској резолуцији у Савету безбедности, преко игнорисања пресудне одбране части и достојанства овог народа од стране Русије, до нескривеног мимоилажења са руководством Републике Српске управо у погледу третирања самог догађаја и (не) присуствовања истом.

С тим у вези, да ли је нормално да председник Владе Републике Србије одлази да изјављује саучешће и извињава се у име државе (СРЈ) за коју никада, ни на једном међународном суду (а има их два), па чак ни у обавезним трачевима западних силника, није утврђено да је на било који начин учествовала у операцији „Криваја 95“? Наравно да није нормално, наравно да то није плод незнања и несналажења, већ резултат учешћа у озбиљним субверзивним радњама. При здравој памети и чистој свести, што би се народски рекло.

Да ли је нормално и да ли је дипломатски уобичајено, одмах након до сада незабележене бруке, позивати на „помирење“ оног истог (Бакира Изетбеговића) који је брзопотезно осумњичен (с пуним правом) као организатор или бар саучесник напред описане операције? И како ће се провидни перформанс према процедурама Блерових и Кембелових „деливери јунита“, под називом – „измирење и пружена рука“, одиграти на београдском асфалту, када су управо уследиле нове салве оптуживања, правдања, вађења, пребацивања кривице, условљавања, притискања, најава сукоба?

О каквом помирењу и љубави говори премијер (и пратећа колаборационистичка клика), које се граде на лажима, преварама као што је тзв. геноцид, на непремостивим различитостима, супростављеним интересима, циљевима, плановима…? И све то док истрага којој се (као што је и уобичајено протекле две деценије) ни изблиза не назире излазни вектор.

И за крај, да ли је у складу са Уставом да председник Владе Србије позива чланове Председништва БиХ у званичну посету, када је према државном и дипломатском протоколу тако нешто у искључивој надлежности председника Републике Србије? Наравно да није. Његов (премијеров) ранг јесте председник Савета министара Босне и Херцеговине. Баш као што је у тој равни и председник Владе а не председник Републике Српске. Кога, иначе, позива кад год му се прохте. То јест, када му се наложи од стране западних ментора у циљу притискања и мењања тамошње државотворне политике.

*

Све је велика игра. И више од игре. Истовремено и једноставно и компликовано. Апсурд над апсурдима, али је тако. Када то буде разумео овај народ, ненавикнут да државни апарат (који се бира и устоличава на унапред покраденим изборима и на великим преварама) организовано ради у корист окупатора, појавиће се шанса и светло на крају тунела.

До тада, нека нам је Бог у помоћи.

[i] www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucuc-definitivno-cu-ici-na-komemoraciju-u-potcare-uprkos-losim-bezbednosnim-procenama.html

[ii] www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-filipu-hamondu-moja-obaveza-je-da-odem-u-srebrenicu-i-da-se-poklonim-nevinim-zrtvama.html

[iii] fakti.org/serbian-point/alo-napad-na-vucica-u-potocarima-organizovao-britanski-agent-dzordz-bazbi

55 гласовa