ДЕО ПРВИ: МАШТАРИЈА И СТВАРНОСТ

 Србија мора да буде искључена из европског развоја

Александар Вучић ових дана парадира са идејом царинске уније која би обухватала оне земље Западног Балкана које нису чланице ЕУ, али су укључене у Процес стабилизације и придруживања, јер су са ЕУ закључиле појединачне Споразуме о стабилизацији и придруживању. То су: Србија, Црна Гора, Босна и Херецговина, тзв. Косово, Македонија и Албанија. Овакав пројекат западнобалканске царинске и економске интеграције (заједничка царинско подручје према трећим земљама, заједничко тржиште радне снаге и капитала, једнообразна законска регулатива у наведеним областима) није изворна балканска идеје, већ део општег плана о институционалној реорганизацији ЕУ и земаља обухваћених Процесом стабилизације и придруживања, који је познат под синтагмом «Европа у више брзина». И овај план је први пут званично објављен од стране европске четворке (Немачка, Француска, Италија и Шпанија) на почетку 2017. године.

Вучићеви сеизи и трбухозборци међународног канибалистичког (пардон: капиталистичког) поретка одмах су кренули да трубе о «генијалној» идеји вође, коју је, наравно, добио по наређењу ЕУ врхушке.(1)

Озбиљни аналитичари, попут Душана Пророковића, одмах су показали због чега је ова идеја по нас крајње штетна, и чије намере стоје иза ње.(2)

Дакле, царинску унију намећу нам «стари пријатељи» Германи, с циљем да нас потчине Великој Албанији, због које се и гради пут од Ниша до Приштине (а градиће се и према албанској обали Јадрана), и коме кличе стара «трилатералка» Зорана Михајловић(3), спремна да се докаже својим «евроатлантским» газдама.

А иза свега стоје лумени попут «билдербергера» Карла Билта, који Балкану прети ЕУ војском и привиђа Гаврила Принципа (који је то, још пре сто година знао, и забележио: «Наше ће сјени лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу»), вриштећи како се Русија мора спречити да утиче на Балкан. (4)

Уместо да се нађемо у загрљају с Бриселом, ми ћемо, ако се ово настави, ускоро грлити Тирану, рече Пророковић.

ПИСМО ВИЛИЈА ВИМЕРА ГЕРХАРДУ ШРЕДЕРУ

О томе се причало одавно: пошто тзв. «Западни Балкан» никад неће ући у ЕУ, треба га приморати да робује Бриселу у некој другој форми (при чему, наравно, иза тога пре свега стоји Вашингтон, који неће дозволити да се Русија врати на Балкан).      

О томе је Вили Вимер, својевремено потпредседник Скупштине ОЕБС-а, још 2000. године  писао немачком премијеру Герхарду Шредеру: „Веома цењени г. канцелару, крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО. Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне: организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово; организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија; европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи; рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945; европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступа. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја. (подвукао В.Д.) Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора. Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити. Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима, Вили Вимер“

На овом скупу, била су и три човека из Србије, који су, наравно, као сатрудници НАТО Европе одбили да о истом обавесте сународнике. Али, сазнало се. (5)   

СКУП 1998. ГОДИНЕ У БЕРЛИНУ

А ко је хтео да зна, знао је и пре тога. У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)

Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“.(6)

Тако је ЕУРОПА, ударајући на Србе, опет посегнула за Балканом, не дозвољавајући му да сам себи одреди пут у живот.

ДЕО ДРУГИ: БАЛКАН НА УДАРУ ЗАПАДА 

КАКО СУ НАС ТУМАЧИЛИ?

Балкан је, увек, требало спречити да оствари независност. Уосталом, Балкан није самог себе ни именовао: учинила је то Европа, преко немачког географа Јохана Аугуста Цојнеа 1808. Он је први пут употребио име „Балкан“ да би избегао уобичајени назив „европска Турска“. Промене имена значила је промену у структурама европске моћи: Отоманска империја је полако постајала „болесник са Босфора“, а Западна Европа се спремала да крене у борбу за „свој“ Југоисток. Лозинку „Балкан балканским народима“ уобличио је француски министар спољних послова Де Брољи, говорећи у својој Скупштини 1833. Та парола није била плод панхуманизма и идеологије „људских права“ зачете у револуцији 1789, него чињенице да се ослабљена Француска супротстављала жељама Русије и Хабзбуршке монархије да, после слома Турске, Балкан поделе по своме. Затим долази 1878, када Берлински конгрес показује да Европа дотични простор неће препустити самом себи; за њим Париска мировна конференција 1919, када Запад обликује балканске просторе у складу са политичком заштитом од могућег обновљеног немачког утицаја. Како вели Иштван Бибо у својој књизи „Беда малих источноевропских држава“: „Ово подручје није у стању да се консолидује не због тога што је исконски варварско, него се оно варваризовало услед низа несрећних историјских догађаја који су га потисли с пута европске консолидације, тако да се на тај пут није могло ни вратити. Нажалост, нису му много ни помогли да се врати, штавише, у неким случајевима су га и изравно и спречили у томе“.

КАКО СУ НАС „БАЛКАНИЗОВАЛИ“?

У западноевропским речницима се јасно виде предрасуде о овом простору: код Европљана, израз „балканизација“ („подела једне области на мање међусобно непријатељске државе“) супротан је изразу „скандинавизација“, који је вредносно неутралан. Бити „балкански“ унапред значи нешто негативно. Како је истакла Марија Тодорова у својој врсној студији „Имагинарни Балкан“, Западу је исти послужио као „згодна замена за емоционално пражњење“, пошто оријентализам више није „политички коректан“ (због могућности оптужби за евроцентризам, расизам, колонијализам и хришћанску нетрпељивост према исламу). Јер: „Балкан се налази у Европи, Балканци су белци, углавном су хришћани, па се зато пројектовањем фрустрација на њих могу заобићи уобичајене расно или верски обојене инсинуације“ (Тодорова).                                                                                           

СТЕРЕОТИПИ О БАЛКАНУ

Стереотипи о Балкану функционишу крајње практично-политички: Балкан је такав какав јесте (ружан, прљав, зао, посвађан), па се подразумева да „цивилизовани“ Запад на њему мора стално интервенисати, да би га „просветлио“, „уразумио“, увео у „међународну заједницу“. Балкан је „европско буре барута“ („при чему се прећуткује најзанимљивије: ко то буре пуни барутом, ко производи фитиљ, у чијој је руци упаљач“ (Богољуб Шијаковић). Балканци су традиционалисти и патријархалци, људи поданичког менталитета, дрски, сурови, подмукли Византинци, склони превари и пљачки, нераду и привилегијама.

Нарочито је важна улога колонизатора као цивилизатора, то јест: не желе они нас да потчине, него да нас преобразе; не желе наш простор, него наше просвећивање; није им стало до балканских саобраћајница, него до „људских права“; не требају им војне базе, него „мултикултуралност и мултиетничност“. Насиље и манипулација не дозвољавају колонизованом да каже како он јесте на начин на који јесте: то му је онемогућено зато што је колонизовани „ниже биће“, припадник другоразредне, византијске цивилизације. Све је већ виђено: Аустро-Угарска је Босну и Херцеговину окупирала да би их „цивилизовала“, спречавајући византијску Русију да оствари своје „агресивне циљеве“ на Балкану. Бењамин Калај је већ радио на стварању босанске нације и босанског језика; Беч је већ имао своју „Комисију за балканска истраживања“ која је производила знање чији је циљ био потчињавање.  

НИЈЕ НЕГО!

Сетимо се само да је пљачка грчког националног блага, Микене, Кнососа, Партенона, итд. на Западу правдана тиме да садашњи Грци не могу бити потомци старих Грка, и да Софокле и Фидија више приличе цивилизованом Западу него прљавом Леванту!  Стално нас обмањују, тврдећи, јавно или прикривено, између осталог, и ово: за ратове и злочине на Балкану није крива политика великих сила, него „чињеница“ да су Балканци „генетски злочинци“; нису Турци на Балкану, док су владали, расељавали и прогањали читаве заједнице, нису вршили присилну исламизацију, нису узимали данак у крви – него су Балканци такви какви јесу, свагда с ножем у зубима и спремни на клање; није Хитлер желео да са Дунава протера Србе, као „неспособне да буду носиоци једне независне државе“, нити је усташама дао право да мењају „етничку слику“ Хрватске – него су Срби, својим трибализмом, главни и једини кривци за оно што се дешавало на Балкану крајем XX века; није Нови светски поредак сличан Хитлеровом „новом поретку“, него су Балканци неспособни да сами решавају конфликте.  

ЗБОГ ЧЕГА СЕ МОРАМО БОРИТИ?

Ако се не будемо борили, нестаћемо. Јер, ако Балкан остане отпад европског „колективног несвесног“, може му се опет десити да постане отпад осиромашеног уранијума баченог путем „цивилизаторских“ бомби. „Балкан је постао складиште негативних карактеристика, депонија непожељних ствари, – и буквално: депонија радиоактивног отпада пристиглог у виду 31 000 бомби (само ових бомби!) са осиромашеним уранијумом колико су авиони НАТО, по изричитом признању генералног секретара НАТО Џорџа Робертсона, разасули по Србији и Црној Гори у недавном рату“, каже Богољуб Шијаковић у својој „Критици балканистичког дискурса“. Срби морају да знају шта значи то да су проглашени за „непоправиве Балканце“. Сетимо се само речи Анте Павелића изречених у интервју у шпанском фашистичком листу „Арриба“ 26. маја 1943: „Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до граница Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе“.  

Балканофобија као надасве србофобија, ваплоћена у аустријско-немачку инвазију и окупацију Србије и Црне Горе 1914-1918, у нацистичко-фашистичку окупацију и усташку каму 1941-1945, као и у бомбе НАТО-пакта 1995. и 1999. коштала је Србе, у 20. веку, преко три милиона људских живота.

ДЕО ТРЕЋИ: БАЛКАН БАЛКАНСКИМ НАРОДИМА, АЛИ СТВАРНО

ИДЕЈЕ КНЕЗА МИХАИЛА

Историјски посматрано, Блканац који је идеју Балкан балканским народима први пут на историјску позорницу изнео и остварио кроз институције био је србски кнез Михаило Обреновић. Он је закључио, од 1866. до 1868, уговоре о савезу са балканским православним земљама – Црном Гором, Грчком и Румунијом, као и са бугарским национално-ослободилачким покретом. Формирањем Балканског савеза са Кнежевином Србијом као стожером, балкански православни народи су се активно укључили у решење Источног питања. У 2017. години навршава се 150 година од закључења два кључна кнез Михаилова споразума за формирање Балканског савеза – уговора са Грчком и споразума са Тајним бугарским централним комитетом. Улога руског амбасадора у Цариграду, Игњатијева, била је незаобилазна у формирању Балканског савеза шездесетих година 19. века.

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ

Идеја Балкан балкански народима поново је оживела пред Први балкански рат, у коме су православне балканске земље требале да ликвидирају последње остатке турске државе на Балкану, те последично окончају у 19. веку започети процес националног ослобођења и уједињења. У Краљевини Србији главни носиоци идеја свесрбског ослобођења и уједињења и балканске сарадње били су, поред Народне радикалне странке Николе Пашића, и елитни официри организовани у оквиру полутајне национално-патриотске организације «Црна рука».

У овој 2017. години навршава се сто година од судског процеса, који је на Солунском фронту вођен против водећих „црнорукаца”, у коме је стрељан њихов вођ Драгутин Димитријевић Апис.  

Обрачун са „црнорукцима” у тзв. Солунском процесу је морао, због њиховог претходног утицаја, одлучујуће да доведе до коначног одустајања Владе Краљевине Србије од српског ратног циља и његову замену југословенским ратним циљем, као једним од модела делимичне реализације идеје Балкан балканским народима

ТРАГЕДИЈА ЈУГОСЛОВЕНСТВА

За победу идеје југословенског уместо свесрпског уједињења била је кључна 1917. година, када је у јулу месецу на конференцији одржаној на острву Крфу издата заједничка Декларација (Крфска декларација) Владе Краљевине Србије и Југословенског одбора (као представништва аустро-угарских Југословена) о основним принципима уређења будуће заједничке, југословенске државе. Коначни тријумф идеје југословенског уместо свесрпског уједињења у 2017. години, као модел делимичне реализације идеје Балкан балканским народима, неразумљив је ван контекста Фебруарске револуције у Русији и свргнућа цара Николаја II. Традиционални србски непријатељи, Енглези, настојали су да спрече србске интеграције и да их претворе у југословенске. Чак и они који су нам били «пријатељи», сматрали су Србе представницима «прљавог Оријента» и наслањали се на своје Еуропејце, Хрвате. Викам Стид је, на рачун Николе Пашића, 1924. године објавио, у напису «После тридесет година»: „Србији као и свуда наше симпатије и помоћ биће указани не  у циљу подржавања оријенталних тежњи, које су већ нагнуте свом паду, него оним новим и демократски оријентисаним елементима у чијим ће рукама да лежи будућност Југославије.»(8)

Под тим елементима, наравно, терба подразумевати оне који су беспоговорно одани британским интересима.

БАЛКАН БАЛКАНЦИМА УОЧИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Идеја Балкан балкански народима поново је актуелизована пред Други светски рат (1934. г.), формирањем Балканског пакта (Југославија, Румунија, Грчка, Турска), као институционалног покушаја да се обезбеди мир на Балкану. Као део плана да се обезбеди мир на Балкану, реализацијом идеје Балкан балканским народима, пре тачно сто двадесет година, 1937. године, закључен је уговор о ненападању између Југославије и Бугарске. Као један од стожера балканског окупљања уочи Другог светског рата, Краљевина Југославије, на иницијативу краља Александра, 1934. године формира Балкански институт који је требао да пружи научну подршку развитку идеје Балкан балканским народима. Сходно таквом циљу, овај Институт је 1937. године издао, као другу своју публикацију, монографију најчувенијег међуратног историчара Владимира Ћоровића «Борба за независност Балкана». До данас ће то остати незаобилазна студија за проучавање идеје Балкан балкански народима у различитим историјским периодима и односа великих сила према овој идеји.

ПОКУШАЈ ПОД КОМУНИЗМОМ

После Другог светског рата поново оживљује идеја Балкан балканским народима, у виду подстицаја званичне Москве да дође до формирања југословенско-бугарске уније. Планови за реализацију ове идеје доживљавају свој врхунац 1947. године, да би 1948. године она представљала један од разлога за размимоилажење и сукоб између Броза и Стаљина. У 2017. години обележавамо седамдесет година од послератног неуспеха да се кроз форму југословенско-бугарске уније реализује стара идеја Балкан балканским народима.

И овде су Британци имали улогу подметача клипова у точкове. Врло брзо су Тита пребацили на своју страну, тако да је постигнут договор да, у случају рата НАТО-а и Варшавског уговора, Југославија буде на страни НАТО-а.

ЗНАЧАЈ РУСИЈЕ НА БАЛКАНУ

Велики руски научник, Евгеније Спекторски, који је  у Краљевину Југославију пред бољшевицима, у свом значајном огледу «Принципи европске политике Русије у 19. и 20. веку» истиче да је руска политика на Балкану често била проглашавана себичном. Међутим, није тако: мировни споразуми које је Русија потписивала после ратова с Турском јасно указују да је ова велика држава заиста желела да Балкан припадне балканским народима. Споразум у Једрену 1829. године био је, како је говорио Некљудов, «један од споменика руске политичке великодушности који највише запањују»: Русија је обезбедила независност Грчкој, аутономију Србији, као и Молдавији и Влашкој, при чему је одбила да предлог француског министра Полињака који је Петрограду нудио да присаједини те области под условом да не спречава Француску да заузме Белгију и Луксембург. Париски мир, склопљен 1856. године, Русији је одузео право стечено још Кучук-кајнарџијским миром, да пружа „чврсту заштиту хришћанском закону и храмовима његовим“. Спекторски каже: “Та мисија (заштите балканских хришћана, нап. В.Д.) је прешла на западноевропске државе, које су то схватиле крајње самосвојно, јер, када су седамдесетих година (19. века, нап. В.Д.) почела тзв. турска зверства, западне симпатије нису биле на страни угњетаваних хришћана, него на страни Турака. Русија није издржала, и устала је у одбрану хришћана. Цар Александар Други изјавио да нема претензије према Цариграду. После победе над Турцима, по Сан-Стефанском споразуму, Бугарска, Румунија, Србија и Црна Гора проглашене су независним државама. Русија је добила само Кулџу, коју је дала Румунији у замену за део Бесарабије који јој је одузет по Париском уговору. Па ипак, Русија је оптужена за освајачку политику, и судили су јој на Берлинском конгресу (1878) упркос правилу да се „победнику не суди“.“(9) По Спекторском, судије које су Русији судиле због „освајачке политике“ на Балкану, у Берлину су се понашале крајње лицемерно: Енглези су Турцима отели Кипар, а Беч је окупирао, уз војну интервенцију, Босну и Херцеговину. Зато је Иван Аксаков приметио да, чим се у Европи дигне бука због руске агресије, знајте да се западноевропска држава спрема да, без имало гриже савести, освоји нечију земљу. 

За време Првог светског рата, покренуто је питање Цариграда. Русија, која је до тада само тражила неутрализацију истог и слободан пролаз кроз мореузе, видела је да се Константинопољ нуди час Бугарима, час Грцима, и први пут је објавила своје претензије према граду на Босфору, што је, по Спекторском, код Енглеза изазвало повратак на доктрину Дизраелија о Русији као вечном непријатељу Енглеске на Истоку. А онда је дошла револуција, у којој је Запад желео да дојучерашњу царску савезницу искида на комаде, и приграби делове за себе. Тако је Балкан (пре свега православни Балкан) на дуго времена остао без своје покровитељке.

Ако све ово знамо (а знамо, наравно, ако то желимо, и ако нас не плаћају „фондови за отворено друштво“& сличне „удруге“), обнове савезништво, на опште добро и зарад успостављања истинске глобалне равнотеже.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ниједно земно царство није трајало вечно, па неће ни вашингтонско–бриселско. Задатак је свих људи који знају истину и воле слободу да се боре за истину и слободу. И Балкан мора бити ослобођен, и враћен балканским народима. Зато је прави час да сведочимо да лаж „царинске уније“, која од Балкана треба да прави депонију Запада, не може собом заклонити правичност оне старе крилатице: “Балкан балканским народима!

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 25. марта 2017):

1.www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2635899/ljajic-carinska-unija-bi-povecala-izvoz-celog-regiona.html;http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/bjelic-carinska-unija-stvara-zajednicko-trziste-radne-snage-regiona/dqy71ws; www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2017&mm=03&dd=18&nav_id=1241329;

2.www.strateskealternative.rs/prorokovic-balkanska-carinska-unija-i-losa-i-tesko-ostvariva/

3.www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/zorana-mihajlovic-autoput-nis-pristina-kostace-800-miliona-evra-ovo-je-prvi-projekat-na-kojem-srbi-i-albanci-rade-zajedno/

4. www.nspm.rs/hronika/karl-bilt-polako-ali-sigurno-balkan-postaje-zapaljiv-setimo-se-sta-je-gavrilo-princip-pokrenuo.html?alphabet=l                                                                                           5.www.scribd.com/doc/2442732/Evropska-Unija-niti-nas-je-ikada-htela-niti-nas-hoće.

6.www.nspm.rs/crkva-i-politika/covek-koga-je-trebalo-ucutkati/stampa.html

7.www.rastko.rs/filosofija/bsijakovic-balkanistika_c.html

8. Вукашин Р. Перовић: Енциклопедиски и политички коментар «геносида», Прва четничка енцикопледија, књига 1, свеска 3, Издање писца, Минхен, 1973, стр. 96.

9. Елена Бондарева: Pax Rossica. Русская государственность в трудах историков зарубежья, Вече, Москва, 2012, стр. 425.

10. Добрица Гајић: Обнова демократије ( Изабрани интервјуи 1992-2007), ЦУПС, Скупштина општине Сопот, Центар за културу дијалога, Београд, 2012, стр. 149.

34 гласa