Често се питамо шта је култура, односно шта она може, а шта и због чега не може. Један од одговора добили смо од Ивана Миленковића, чији је текст „Политичка култура као култура заборава“ објављен у часопису Култура, први у оквиру темата[1]. Тај аутор текст почиње реченицом: „Сећање је садржина културе, а култура је облик сећања“ (11) и готово одмах наставља: „Прошлост је најјача временска димензија културе“ (12), да би на следећој страни текста повезао културу и стварање модерног грађанина:

„Модерни грађанин је форма чија садржина није унапред одређена, те одговорност за садржину сноси сам појединац. (…) Однос грађанина и културе није више напросто дат, већ је динамичан, подложан постављању питања. Грађанин би, утолико, био несвојствена својственост, оно што се одређује одсуством културалне садржине (национално одређење, рецимо, пре одлуке самога грађанина). (…) Несвојствена својственост огледа се у слободном обликовању погледа на свет, у суочавању са његовом мноштвеношћу, а не у повлачењу у један разумљиви свет. Образовање таквог грађанина циљ је модерне културе“ (13).

Досад се мислило да су култура, као и национално одређење, карактеристични по познатој својствености, те да оне не могу имати ништа са „несвојственом својственошћу“ која је, заправо, код Миленковића национална несвојственост. Наиме, Миленковић модерног грађанина, каквог, наводно, треба да ствара модерна култура, види као националну tabula rasa. Он нам не објашњава како „несвојственост“ може одређивати „својственост“ и о њој одлучивати. Одлука „несвојствене својствености“ о сопственом националном одређењу, по мишљењу Миленковића треба да буде детерминисана „одсуством културне садржине“, што је парадокс, уколико се вратимо уводним реченицама текста о сећању и о прошлости.

Он инсистира на томе да „образовати активног, дакле самосвесног, сувереног појединца, грађанина, значи научити га да се одупре колективном сећању“ (22). То је апсурдан захтев, јер је готово цела култура колективно сећање, па ако говоримо о плурализму култура, онда је реч о плурализму колективних сећања. Захтевати да „модерни грађанин“ у себи не носи и колективно сећање свога друштва, свога краја, своје породице, подразумева амбицију да се мишљења, вредновања и сензитивност грађана униформишу. Питање је да ли би такав – „модерни грађанин“ – уопште био интегрална личност, јер би био створен као пројекат који је нужно у функцији свога „створитеља“, а у некој другој не може ни бити – јер је лишен специфичног колективног сећања. Такав производ не може имати никакво утемељење, осим, евентуално, утемељење у апсолутном незнању и самозамишљању. С обзиром на то да би то биле његове карактеристике, „модерни грађанин“ практично би био неспособан за било који озбиљнији или самосвојнији вид културног делања.

На основу до сада наведеног чини нам се да је готово сувишно размотрити предлог презентован у тексту: „Не сећати се онога чега се сви сећају, цара Константина, косовске битке, Гаврила Принципа, јуначког ратног похода на цивиле – непристајање на склоп (agencement) који нас увек већ унапред одређује, па дакле ни на сећање, већ на делотворни заборав“ (22), но, хајде, ипак, и да о томе нешто кажемо.

Свет у коме би, поучени Миленковићевим предлогом, Турци заборавили Косовску битку или пак освајање Константинопоља, Немци бомбардовање Дрездена и Берлина или пак бомбардовање Београда, 6. априла 1941. године, као и све логоре које су по Европи основали и у оквиру њих дисциплиновано делали, а Хрвати државу коју су добили захваљујући Јасеновцу, Бљеску и Олуји, био би свет без историје, свет без догађаја, пука садашњост у којој пребивају „модерни грађани“ као укалупљене хуманоидне љуштуре, не-личности којима је лако манипулисати и владати. Зар је то култура?

Остало је још да констатујемо постојање данашње културе кризе[2], а још горе, кризе науке, уколико узмемо у обзир чињеницу да је текст Ивана Миленковића објављен у Часопису за теорију и социологију културе и културну политику – Култура – чије публиковање финансира Министарство културе (а у којем објављени текст, по одлуци Министарства за просвету и науку, доноси аутору три поена – три пута више него у Летопису Матице српске), те да је текст о којем је у овом раду реч настао у оквиру пројекта „Родна равноправност и култура грађанског статуса: историјска и теоријска утемељења у Србији (број 47021)“, који такође финансира Министарство за просвету и науку.

Зар је то наука?

[1] Иван Миленковић, „Политичка култура као култура заборава“ у: Култура бр. 149, 2015, стр. 11‒25.

[2] „Криза културе доводи у питање не само одређену културу, већ и сам образац културе као стварности изграђене у човековом самопотврђивању насупрот природи. (…) Криза је својеврсна не-култура, обележена губљењем значаја дотадашњих вредности. Морала и институција“ (Бојан Јовановић, Антропологија зла,  Београд : Herаedu, 2016, стр. 153; 149).

28 гласовa