Када 28.маја 1945.године, двојица официра ОЗН-е за град Загреб службено посете Дијану Будисављевић рођену Обексер, почеће загонетка, нерешена већ пуних 70 година.

Зашто су потегли код госпође педесетих година, супруге угледног професора Медицинског факултета, али ипак Србина, који је некако претекао усташким расним законима, који су чистили као гвоздена метла!

Пожурили су, тек три седмице по ослобађању града, још пуног хрватских фашистичких злочинаца, посакриваних „од подрума до тавана“ код својих многобројних обожавалаца!

Чиме је то аустријска Немица толико интригирала власт хрватских комуниста, да је посећују одмах по свом уласку у град Загреб?

Када у априлу 1941. усташки идеолог Миле Будак, јавно објави намеру да се трећина побије, трећина насилно покрсти и трећина протера у Србију, решена је судбина Срба који су живели у „лиепој њиховој“, коју су како то данас тврде хрватски „повиестничари“ тисућу година жељно чекали!

У категорији трећине која се насилно покрштава, наћи ће се невина српска дечица покупљена са мајкама и другом родбином у акцији етничког чишћења Поткозарја, у јулу 1942. године!

Добри хрватски домобрани, договорна партијска резерва за крај рата, када и слепи прогледају ко је победник а они ставе петокраку, поносно ће 1942. године са Козаре терати колоне жена, деце и стараца, у сабирни логор у Дубици па преко тријажног логора у Сиску, до хрватског „опоравилишта за Србе“, званог Јасеновац!

Мушкарце ће усташе директно отерати у Јасеновац, „кућу Максових месара“ о којима данас певају млади Хрвати на стадионима и свечаностима, као већ афирмисани ЕУропејци!

Неколико десетина хиљада деце, узраста од беба до поодрасле, са или без родитеља, нашло се у фашистичким рукама злотвора који немају милости, предвођених својим војним викарима (РКЦ свештеници) који им опраштају сваки „гриех“, само не онај да поштеде Српчад!

Врх РКЦ у НДХ доноси одлуку, да се деца сакупе и упуте у дечији логор, у стари дворац породице Ердеди, код места Јастребарско.

Отимање деце од мајки или старије браће и сестара, вршиле су усташе уз присуство часних сестара, које су задужене за „старање“ о тој српској деци.

За управницу дечјег логора у Јастребарском одређена је часна сестра Барта Пулхерија, свастика усташког идеолога Миле Будака.

Иако часна сестра, она је доказани злочинац и убица (по казивању преживеле деце из логора)!

Смештај мајки са децом у логору Стара Градишка, намерно је немогућих услова, да помру од болести без медицинске неге, иако су часне „хумане“(али не према тој православној дечици)!

Помор беба, које скапавају у дрвеним коритима, послагане ко снопље, без млека и неге, понајбоље казује о католичкој хуманости и старању!

Као анђео спаситељ, појављује се у логору Дијана Будисављевић са групом активиста, снабдевена немачким папирима али и дозволом „Хрватског црвеног крижа“!

Они покушавају да некако помогну, у том пакленом безизлазу за српску децу.

Иако управник логора Јасеновац Макс Лабурић, прети и урла да у Загребу има толико католичке деце која живе у беди, папири су ипак јачи, и Дијана почиње да издваја децу.

Део деце је већ отпремљен у Јастребарско, а тамо Дијана не иде, ту царују часне сестре које су извршиле тријажу на категорије, у договору са душобрижником РКЦ.

Дијана упорно издваја децу из логора Јасеновац, а старање о њима преузима група активисткиња које имају и помоћ усташке државе, али тежиште акције збрињавања ипак подносе добровољци који помажу у храни, лековима, одећи и нези оболелих и немоћних. Дијана је чак успела и да део оболеле деце смести у болницу, али тифус и дизентерија односе те младе животе.

Скоро трећина дечице коју је успела извући из логора, услед исцрпљености и потхрањености умире, али преко 12000 српске деце преживљава први сусрет са неумитном смрћу, која је већ задесила њихове родитеље и рођаке, у усташком присуству.

Акција збрињавања деце наставља се упорним тражењем смештаја у хранитељским породицама, и тада почиње акција усвајања малих Козарчана.

Већину су усвојиле породице без деце или са једним дететом, али искључиво католичке и то верничке, дајући им притом ново име, најчешће Анте и Антонија!

Дозволом хрватских власти, Дијана је спасавала само српску децу, јер је то изричито наглашено у дозволи „Хрватског црвеног крижа!

Јеврејску деци из логора Јасеновац, покушавали су да спасу активисти ЖОЗ („жидовска опћина Загреб“) које чине Јеврејке, удате за Хрвате или друге католике.

Удајом су постале припаднице РКЦ, и нису толико под ударом расних закона, које Хрвати примењују као немачки савезници, у целости.

У своје законске одлуке, уградили су Хрвати члан закона о проглашењу за „почасне аријевце“, штитећи тако породице Јеврејки удатих за усташке функционере, које ће ипак помагати своју заједницу. Током суђења Ајхману у Јерусалуму, о томе је више писала Хана Арент (немачка теоретичарка политке, јеврејског порекла).

Дијана Будисављевић, иако аустријска Немица, није ни могла ни смела да самоиницијативно покрене акцију спасавања српске деце из усташког логора, тим пре што је удата за Србина Јулија Будисављевића, професора медицинског факултета и „прочелника кируршке клинике“, који је био угледни стручњак али и заслужни грађанин у Југославији.

У Балканским ратовима, као добровољац дошао је са екипом из Инсбрука где је студирао и специјализирао хирургију, да ради у хируршкој болници у Београду.

Као вешт перу колико и скалпелу, описивао је ратне ране и повреде од савременог оружја, објављујући прилоге у аустроугарским и немачким стручним часописима.

Све су то усташке власти знале, и ни супруга Немица није те чињенице смела олако пренебрегнути, тим пре што јој ћерке ипак носе српско презиме.

Одузимајући јој документацију о спасеној деци и албум са фотографијама, хрватски комунисти постали су саучесници у злочиначком пројекту покатоличавања мале Српчади, која су одрасла у католичким породицама које им никада нису казале пуну истину о њиховом пореклу.

Да ли је Дијана Будисављевић искоришћена у злочиначком пројекту насилног покатоличавања српске деце, од стране РКЦ ?

Каква је улога врха РКЦ и самог Алојзија Степинца, у том пројекту?

Ко је казао комунистима за документацију Дијане Будисављевић, ако није имала никакав контакт ни помоћ од „јаке партијске организације“ у Загребу („непокореном граду“!), током провођења акције?

Зашто је тек средином педесетих година прошлог века загребачки часопис „Арена“ покренуо акцију проналажења козарачке деце, после одласка Дијане и Јулија Будисављевића у Инсбрук?

Ко је редакцији „Арене“ доставио део документације о усвојеној деци?

Хоће ли држава Србија службено тражити повраћај документације која је одузета Дијани Будисављевић, ако већ брине као матична држава?

Зашто је напрасно оживљена прича о спасавању српске деце из Јаденовца и улози Дијане Будисављевић, управо када је почела прича о „хуманом“ Алојзију Степинцу?

Зашто су напрасно и врх СПЦ и врх државе Србије, постхумно одликовали Дијану Будисавље вић за спасавање више од 12000 српске деце, када је само неколико стотина пронашло своје родитеље или рођаке, и постало оно што етнички јесу — СРБИ!

Зашто у исто време није отворено упитан врх РКЦ о насилном покрштавању више од 12000 српске деце, и каква је улога Алојзија Степинца у том злочину, који се не може и не сме ни опростити ни заборавити!

Хоће ли у разговору између комисије СПЦ и РКЦ бити говора и о овом злочину, и сличним?

Зашто самоиницијативна акција кордунашких партизана Срба, на спасавању деце из лохора у Јастребарском, нема такву медијску пажњу а врх СПЦ није одликовао бригаду која их је спасила (уосталом, већина тих партизана су били верници СПЦ, а не хрватски комунисти), те нису насилно покатоличена?

У прошлом веку СРБЕ су три пута убијали и насилно покрштавали под благословом РКЦ, а после терали да лажу о заједничкој држави „једноименог, троплеменог народа“ па потом о „братству-јединству“ бравара Broza!

Хоће ли сада о годишњици одузимања документације о злочину насилног покрштавања, „фактор стабилности у региону“ и врх СПЦ, заједнички лакирати већ префарбане Србе, у име „ЕУнијатске светле будућности“, а Небески све то види!

Прочитај без интернета:
43 гласa