Учесници самита Европске уније, одржаног у Бриселу  19. и 20. марта,  донели су одлуку да нити продуже, нити укину економске санкције Русији, већ да их вежу за испуњење Минских споразума. У завршном документу  самита се каже да ситуација око санкција може да се оцени први пут крајем године, мада одговарајућа решења могу да се донесу и раније. Воља вам да  схватите овако, али  ако желите, можете и онако!

А да се схвати може само уколико се антируско слагање  Европе, које се формирало после катастрофе малезијског „Боинга“, уништеног нечијом услужном руком тачно на време, прекрши  и уколико се то кршење закамуфлира искључиво таквим неуспелим формулацијама. Без обзира на све декларације  званичних лица о европском и трансатлантском  јединству, медији отворено дискутују о линијама раскола  због питања санкција Русији. Агенција Блумберг је набројала седам земаља, спремних да се побуне против линије коју води САД, а која представља линију конфронтације против Русије. То су Италија, Аустрија, Шпанија, Кипар, Грчка, Мађарска и Словачка. Односно – четвртина чланица Европске уније није спремна да трпи даље подсмевање здравом разуму  и близу је тога, да се против санкција побуни и званично.

Све је очигледнији апсурд санкција као инструмента  притиска на Кремаљ, не само за европске фармере који своје поврће и воће избацују пред државна здања, већ и за врло поштована  издања за које се не осећа да симпатишу Русију. Већ поменути Блумберг  је 20.марта објавио чланак „Русија се диже  без обзира на санкције“ у коме је стање руске економије окарактерисано као солидно, чак и  обећавајуће. По речима аутора, Метјуа Винклерса, замена увоза функционише и доста је руских компанија које показују такав пораст продаје да западна конкуренција може само да им позавиди. Само  непоправиви и плитки евроатлантски оптимиста  може да очекује да ће се у тој ситуацији Русија сломити и дозволити да „Десни сектор“  опљачка Донбас, каже М.Винклерс, Природно је да у таквим условима не може да буде ни речи ни о каквом јачању санкција, за шта је упорно агитовао председник Европског савета Доналд Туск. Дај боже да се сачувају и оне постојеће! Зато је и донето компромисно решење, чији је смисао да се оставе „за после“ сва несигурна питања  јер – можда ће се решити и сама. Али  не примећује се да се било шта спрема да се само реши, а лето ће доћи брзо, тако да јунски самит ЕУ обећава да ће бити врло компликован.

Наравно, амерички лоби у Европској унији никако није могао да прође без антируских решења. Зато је одлучено да се настави борба против „руске пропаганде“ која постоји у европским медијима, и која досађује својим интерпретацијама догађаја у Украјини и уопште  представља најважнији део руске доктрине хибридног рата. До јуна ће бити припремљен „план деловања по стратешким комуникацијама“ и биће формирана специјална група  која ће пратити рад руских медија и која ће раскринкавати „бајке кремаљске пропаганде“. То, природно, захтева  настављање финансирања, али је Доналд Туск у оно мало времена  што је провео на новом послу  научио да се разбацује новцем тако великодушно, као да је Доналд Трамп. Нема везе што паре нису његове, већ европских пореских обвезника.

За сада је још рано да се говори како се  у политици Европске уније осећа скретање. Међутим, потреба за скретањем постоји, и то не само због економских интереса у вези са пословањем са Русијом. Ту се ради о судбини комплетног европског пројекта. Историјат европских интеграција је пун успеха, који су за свако поштовање. Успело је уједињење земаља које су много векова ратовале једна против друге, па и да се оне увере да је, ради заједничког процвата и безбедности, неопходно да се део сопствених овлашћења делегира на општеевропски ниво. Превазилажење разлика између европских земаља и израда јединственог европског идентитета представљала је изузетно тежак посао и уколико се тај идентитет на крају раствори због неких трансатлантских интереса, једноставно речено – прикључи  некој трансатлантској геостратегији,  милионе Европљана чека врло јако  разочарење.

Шта год   Вашингтон причао, Америка се брине за своје интересе, а не за интересе Европе. Како би сачувале свој доминантан положај САД су одлучиле да се добро снабдеју стратегијом извоза напрегнутости по читавом свету. Што више хаоса буде у овом или оном региону, у тим ће регионима бити све лошија клима за инвестирања, те  ће капитал  тежити  да се одатле премести у сигурну луку, при чему САД за такву рекламирају саме себе: географија им дозвољава да се осећају да су на безбедном одстојању од било ког конфликта у Старом свету. То им даје и могућност да опстану без обзира на њихов колосални држави дуг и дефицит у трговинском билансу.

Зато САД, за разлику од Европе, уопште нису заинтересоване за мир у Украјини. Зато и Викторија Нуланд у разговору са америчким амбасадором у Кијеву саветује „f…EU“. При том Америка намерава да натера Европу да она плати трошкове украјинске кризе. Треба се надати да ће Европљани имати довољно памети да то схвате, али је питање да ли ће имати и довољно политичке воље да опстану пред притиском САД и америчког лобија из Европске уније.

Тенденција која се назире у ЕУ дозвољава уздржани оптимизам, али је она за сада врло нестабилна. Њу може да поколеба сваки срушени авион, свака кућа на коју је бачена бомба или случајно пронађена места сахрањивања. Врло  је вероватно да ће до следећег самита  ЕУ опет бити организовано нешто слично. Али Европљани ипак почињу полако да схватају да се свака операција те врсте чини не само против Русије, већ и против њих самих.

24 гласa