Иако је за злочине Одреда Ел Муџахедин командант Главног штаба Армије РБиХ Расим Делић осуђен на три године затвора, ипак ни један нижерангирани командант и ни један брутални убица из ове јединице нису процесуирани а камоли кажњени. Штавише – главни свједок Хашког тужилаштва у предмету против Расима Делића био је главни обавјештајац Одреда Ел Муџахедин, Аиман Авад, који се из Сарајева обратио видео линком и свједочио да је Одред био потпуно под командом политичког и војног врха и да је извршавао њихове наредбе. Расим Делић је умро од стида и инфаркта а Аиман Абад, припадник муслиманског братства из Сирије, вођа „Енсарија“ (тзв. Помагача) некажњено живи у БиХ, између Зенице и Сарајева.

У изводу из пресуде команданту Армије Р БИХ, Генералу Расиму Делићу наведено је сљедеће: „Између 21. и 23. јула 1995. припадници одреда Ел Муџахид везали су 12 заробљених из ВРС-а у неугодним положајима и извргли их различитим облицима злостављања, укључујући батинање и показивање тек одрубљених глава Момира Митровића и Предрага Кнежевића. Претресно вијеће је утврдило да је такво поступање код заробљеника произвело тешку душевну и физичку патњу, као и повреду, те да представља и тешки напад на људско достојанство. Дана 23. јула 1995. муџахедини су 12 заробљених припадника ВРС-а из Ливада пребацили у логор Каменица, гдје су их заробљене држали у једној напуштеној кући. У ноћи тог дана један муџахедин је хладнокрвно испалио хитац у једног од заробљених – Гојка Вујичића. Глава Гојка Вујичића потом је одрубљена и стављена на његов стомак. Касније су заробљени Срби били присиљавани да љубе одрубљену главу”;

Доказана серија злочина, која се догодила у септембру 1995. године: „Послијеподне 11. септембра 1995, један дан након покретања операција Ураган и Фарз, војници 328. бригаде 5. батаљона Армије БиХ и муџахедини заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пјешице крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника – Миленко Станић и Живинко Тодоровић – убијени из ватреног оружја. У логору Каменица неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући и доказе добивене ексхумацијом, слиједи да су та 52 заточеника на крају убијена. У свјетлу цјелокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно вијеће у процесу против Генерала Расима Делића се увјерило да су сву 52 мушкараца Срба, наведених у прилогу Ц Оптужници, намјерно лишили живота припадници одреда Ел Муџахедин у логору Каменица, у периоду од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године“.

Због ових злочина МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ поднијео Извјештај о почињеном кривичном дјелу Ратног злочина против више лица: Генерала Сеада Делића (командант Другог корпуса АРБиХ), Генерала Сакиба Махмуљина (командант Трећег корпуса АРБиХ), Фаила Хасанагића (командант 35. дивизије АРБиХ), Халила Брзине (командант Седме муслиманске бригаде), Рефика Ленде (командант оперативне групе Босна Завидовићи-Жепче), Фуада Зилкића (командант 328. бригаде АРБиХ), Абу Малија (право име – Абдел Кадеер Мокхтари, командант Одреда Ел Муџахедин), Аимана Авада (главни безбједњак и обавјештајац Одреда Ел Муџахедин) те Абу Хамза (Имад ал Хусин, члан команде Одреда Ел Муџахедин – вођа муџахединске заједнице у Бочињи).

У евиденцији Тужилаштва Босне и Херцеговине, по налогу из Хашког трибунала, предмет Сакиб Махмуљин и други заведен је, од 2012. године, под правном квалификацијом „Ратни злочин геноцид“. О томе су у Хагу свједочили: Др. Бранко Шиканић, Србин из Прњавора који је прошао пакао муџахединског логора, те један Хрват, Лука Бабић, уз свједочења безбједњака, аналитичара и официра Бошњака, од којих су посебно битни: Изет Карахасановић, Закир Алиспахић, Салих Спахић, Ферид Буљубашић, Месуд Шадинлија, Сеад Жерић, Мухамед Омерашевић, Фадил Алихоџић, Џемал Вучковић… и други.

Брутални и масовни злочини Одреда Ел Муџахедин почињени су на подручју дјеловања и одговорности Центра служби безбједности Зеница током 1994. и 1995. године, у вријеме када је тим Центром управљао Шефик Џаферовић. Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас изазивају згражавање и страх цијелог свијета јер представљају јединствени начин дјеловања Исламске Државе и Ал Каиде, Џаферовић никада није позван на одговорност. У јавности Федерације БиХ ова тема се углавном избјегава, док у јавности Републике Српске поједине политичке странке врло често износе дилему колико је Џаферовић о томе уопште знао, да ли је могао урадити било шта и колико је заиста одговоран, као и да ће се то утврдити у судском процесу. Важно је рећи да тог процеса и неће бити ако се настави овакав благи однос појединих медија и појединих политичких странака према ратним злочинима муџахедина. Непобитно је Шефик Џаферовић највећи кривац што су се ти злочини уопште десили и највећи кривац што су остали некажњени, јер је он у сваком трену знао шта се дешава у Одреду Ел Муџахедин.

Објекат у коме су се налазили муџахедини, Сектор Државне безбједности ЦСБ Зеница, водио се под оперативним именом „Киншаса“ још од почетка 1993. године. У „синтези Службених докумената и оперативних мјера“, ЦСБ Зеница од 21.04.1995. године, који покрива 1994. годину, Одред „Ел Муџахедин“ се повезује са увозом великих количина оружија, са везама и контактима према страним обавјештајним службама, са контраобавјештајном заштитом коју за њих проводи Аиман Авад, са везама и контактима са радикалним исламистичким групама у Пакистану, Египту, Саудијској Арабији, те са штампањем радикалне вјерске литературе која одступа од схватања и практицирања ислама међу босанским муслиманима!

У „синтези службених докумената“ Сектора Државне безбједности ЦСБ Зеница од 22. 04.1995. године, наведено је сљедеће: „Анализирајући до сада сачињену документацију са објекта „Киншаса“ дошло се до одређених безбједносно интересантних сазнања која указују на везе јединице „Ел Муџахид“ са починиоцима неких терористичких аката. Терористичке активности односе се углавном на киднаповање и убиство енглеских хуманитараца Пола Годала, рањавање Сајмона Кинга и Дејвида Курта, затим убиство једног египатског генерала, отмицу Живка Тотића – официра ХВО, те отмице припадника јединице „Ел Муџахид“ из Зеничке болнице односно Казнено-поправног Дома Зеница“!
Већ 27.04. 1995 године Шефик Џаферовић у име Центра Служби безбједности потписује документ – „Пресјек обрађених предмета који указују на терористичку дјелатност“!

Истина је да појам тероризам и терористичка активност у Босни и Херцеговини никада нико није употребио као дефиницију активности Одреда Ел Муџахедин до 2001. године и 11. септембра – а да је Џаферовић већ тада имао све информације о дјелима терористичке природе, док данас он и његова странка и даље штите терористе, експлицитно и прикривено. Они су у суштини и 1994. године знали да су ова лица извори терористичке претње и носиоци терористичких активности.

Надзор који је ЦСБ Зеница имао над Одредом „Ел Муџахедин“ у мају се проширио на заједничку оперативну акцију Војне безбједности и ЦСБ Зеница –Сектор Државне безбједности. Та Оперативна акција названа је „Врандук“, и покренута је 12.5.1995. год. а значила је потпуни оперативно-технички и сваки други надзор над цијелим Одредом а посебно над командом Одреда („Оперативна акција „Везир“), командантом Одреда Абу Маалијем (Оперативна акција „Вазал“), главног обавјештајца и безбједњака Аиман Авада (Оперативна акција „Дервиш“) и на крају свих припадника Одреда, свих њихових веза и контаката, од стране војно-безбједносних и полицијских органа – Управе војне безбједности Трећег корпуса и Сектора Државне безбједности у Центру Служби безбједности Зеница.

Операцију Оперативног обухвата „Врандук“ одобрили су Ккомандант Армије РБиХ Генерал Расим Делић и Министар унутрашњих послова РБиХ Бакир Алиспахић, а план и реализацију водили су: помоћник Шефика Џаферовића, начелник Сектора Државне безбједности у ЦСБ Зеница Февзија Бабић, и начелник Војне безбједности Трећег корпуса пуковник Екрем Алихоџа.

Циљ ове акције (како пише у Плану реализације ОА Врандук) био је:
„Предузимање мјера и радњи на документовању и пресјецању субверзивне и друге против-уставне и против-законске дјелатности, једног броја припадника Одреда „Ел Муџахедин“ и њихових веза“.

Већ 13. маја 1995. године начелник Управе безбједности у Генералштабу Армије БиХ генерал Јусуф Јашаревић, „… у циљу праћења, документовања и пресјецања обавјештајне дјелатности, као и расвјетљавања свих активности припадника Одреда „Ел Муџахедин“ а на основу тачке 10 и 23 Правила за рад Службе војне безбједности предлаже а командант Армије РБиХ Расим Делић одобрава, наредбу о провођењу сљедећих оперативних мјера: Тајно слушање и снимање (ТСС), тајно праћење и осматрање (ТПиО), тајни претрес (ТП), тајна контрола поштанских пошиљки (ТКПП).

Оперативна акција „Врандук“ вођена је све до краја рата и обезбјеђивала је пуну информисаност Центра Служби безбједности Зеница и команде Трећег корпуса о сваком и тренутном кретању и активности било ког припадника Одреда „Ел Муџахедин“ а посебно чланова команде тог одреда.

Шефик Џаферовић и Сакиб Махмуљин су имали информацију о заробљавању 53 цивила и војника Војске Републике Српске и послали су војног полицајца Изета Карахасановића да обиђе заробљенике у Кестену као што су били информисани и о заробљавању 11 војника Лаке Прњаворске бригаде од војног безбједњака и Закира Алиспахића зв. “Дуги“, као и безбједњака из Аналитичког одјела Управе за безбједност Трећег корпуса Салиха Спахића. Иако су знали све о њховом заробљавању истог тренутка када се заробљавање десило – они су дозволили да заробљеници пуна три мјесеца, од 11.септембра до 14. децембра1995. буду ритуално убијани, мучени и масакрирани, на начин како то својим заробљеницима, раде ИСИЛ-ДАЕШ и Ал каида.

Ипак, ни Шефик Џаферовић ни Сакиб Махмуљин нису урадили ништа у септембру за вријеме и послије Операције „Фарз 1995“ и злочина почињених у Возућој и на Озрену а операцију праћења и надзора над Аиманом Авадом (ОА „Дервиш“) окончали су 31.01.1996. године са образложењем да је тај дан напустио земљу и отишао, мада је Авад и данас ту, у Зеници. Видљиво је како је Џаферовић о сваком злочину био информисан у тренутку планирања а посебно у току извршења. Био је дужан спречити извршења злочина али није. Знао је ко су извршиоци злочина и није подузео ни једну мјеру санкционисања злочина над српским народом на Озрену. Био је упознат и са начином на који су ови злочини вршени, ритуалном сјечом глава те мучењима која су претходила овим убиствима.

Знао је за примарне гробнице убијених цивила и војника српске националности и знао је за премјештање гробница – нити их је спречио нити их је казнио. Жалосно је водити разговор о минимуму политичке одговорности човјека који је у ствари био свједок и саучесник ових страшних злочина и који је учинио све да посљедице ових недјела и њихови актери данас постану претња европском миру и безбједности. Већ у 2001. години Агенција за Истраге и Заштиту (Директор Мунир Алибабић) обавјештава све државне органе о повезаности Абу Маалија са тероризмом али и са његовим идентитетима добијеним у БиХ и документима БиХ које користи.

Данас није ријеч само о Одреду „Ел Муџахедин“ него о армији и бригадама терориста и убица које је овај Одред за двије деценије активног дјеловања обучио и произвео. За тај степен безбједносне прјетње данас највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић али и једина личност која је могла наредити Расиму Делићу и његовим генералима да прешуте злочине и да заврше са Операцијом „Врандук“ а да сазнања из те акције и документа униште. Ријеч је наравно о Алији Изетбеговићу и његовој одговорности за заташкавање тих злочина и скретање Бошњака са пута европског ислама на пут екстремизма! И о људима попут Инцка, Грегоријана, Хила, Кормакове, Фергусона и сличних партнера терористичким групама и организацијама и њиховој политици разорној по мир у БиХ.

ДОДАТАК:

Генерал Сакиб Махмуљин је ухапшен 8. децембра 2015. године, а Суд БиХ је 31. децембра потврдио оптужницу која га терети да је починио кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника, ратни злочин против рањеника и болесника и ратни злочин против цивилног становништва. У оптужници се наводи да у току рата у Босни и Херцеговини, односно оружаног сукоба између Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске на подручју општине Завидовићи, оптужени Сакиб Махмуљин, у својству команданта 3. корпуса Армије РБиХ, у чијем саставу је дјеловао и одред Ел Муџахид, у току 1995. године, док је трајала војна операција Армије РБиХ на ширем подручју Завидовића и Возуће, у оквиру које су припадници одреда Ел Муџахид починили ратне злочине над ратним заробљеницима и цивилима српске националности, није ништа предузео како би спријечио наведени злочин, иако је имао информације да се припадници овог одреда спремају починити злочин, те да након почињеног злочина није предузео ништа како би казнио починиоце злочина.

224 гласa