Ни седамнаест година после преврата (5.октобра 2000.), када су његови актери надмено и громогласно објавили успостављање демократије, хармоничног, брзог и стабилног развоја, Србија се није стабилизовала. Бројни су разлози томе, а пре свега комотна неодговорност и некомптетентност њене политичке елите да спозна и схвати значај стања оптималне националне безбедности, које се, како је познато, успоставља и одржава доследним поштовањем референтног става – “императив: опстанак и одрживи развој матичне државе“. У лаконском смислу, такво стање се постиже систематским предузимањем планских и организованих мера и активности у свим областима друштвеног живота с циљем обезбеђивања да свака генерација грађана Србије живи боље и квалитетније, и буде безбеднија од претходне.

Насупрот томе, ангажованост политичке елите Србије у поменутом периоду карактерише константа “Србија почиње да постоји од мене, Брисел је приоритетна алтернатива, стране инвестиције ће омогућити да Србија постане развијена, сами ништа не можемо да учинимо“, и слично. Негативне последице су евидентне. То потврђује тренутна политичка ситуација у држави, независно од спорења између “позиције“ и “опозиције“ око идентификације њеног главног узрока: унутрашњи или спољашњи. Заправо реч је о односу између “гневне“ опозиције и самозадовољне позиције, који се константно своди на тежњу незадовољних грађана у смислу “да ови (актуелна власт) оду, а да се они (претходна власт) не врате“.

Губљењем из вида кључног геополитичког узрока који негативно утиче на стање националне безбедности Републике Србије, између осталог, има за последицу то да “позиција“ стално квалификује опозицију као стране плаћенике, а опозиција сматра позицију диктаторском. Стога, све док и код позиције и опозиције у Србији не превлада схватање да су геополитички интереси англосаксонских и исламистичких хегемона према Србији константни: привредно неразвијена, политички нестабилна, одбрамбено слаба, трајно “одговорна “ за одбрамбене ратове које је водила у пролости и кажњена (покушајем отимања Косова и Метохије), тешко је чак и замислити успостављање и одржавање стабилног-неконфликтног стања националне безбедености.

Да би проверили колико смо безбедни, односно да ли је национална безбедност наше државе извесна и одржива, осврнућемо се на нека карактеристична догађања у првој половини априла месеца ове године. Редослед њиховог разматрања не подразумева њихово рангирање према степену утицаја на функционисање националне безбедности, већ их треба посматрати према моделу спојених судова.

Иако нико није оспорила демократску процедуру избора за председника Србије 2. априла, када је кандидат позиције освојио више од половине гласова грађана, опозиција одбија да прихвати резултате. Ексклузивно демонстрирање дотичног одбијања су “спонтани протести“ наводно само студената у више градова Србије и ултимативни захтеви ради поништавања спроведених председничких избора. Без обзира на то што се позиција апсолутно коректно односи спрам “спонтаних протеста“, евидентне су и мање инсинуације о иностраном посредовању у њиховој организацији.

Резултати Бриселских преговора о Косову и Метохији представљају посебну непознаницу за одрживу националну безбедност Србије. Њихово опречно тумачење – према изјавама највишег руководства Србије обезбеђен је опстанак покрајинских Срба, међутим, пракса то учестало демантује, док према изјавама представника квазидржаве “Косово“ и њихових Вашингтонских и Бриселских покровитеља реч је о процесу потпуне нормализације односа између осакаћене Србије и квазидржаве “Косова“, као услова пријема такве Србије у ЕУ. То је потврдио немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел на заједничкој конференцији за новинаре са премијером Србије 12. априла. Габријел је нагласио да “брзина окончања приступног процеса Србије ЕУ зависи од завршетка реформског процеса и нормализације односа са Косовом“, а пренела је београдска Политика 13. Априла 2017.

За комплексније схватање специфичног стања националне безбедности Србије, осим поменутих стратегијских безбедносних проблема, поменућемо и неке тактичке. Скандал “Гоша“ у Смедеревској Паланци директно упире прст у надлежне државне органе који нису приметили или нису хтели да примете да инострани (Словачки) инвеститор радницима “Гоше“ радни стаж, односно доприносе и привилегије, није уплаћивао од 2014. године и није исплатио 15 месечних личних доходака радницима. Поставља се питање зашто је у овом случају (да ли само овом) неко некоме омогућио да не поштује српске законе. Заправо, искрсава питање ко има право да урушавањем економске базе и егзистенције грађана Србије урушава њену националну безбедност?

Евидентном саботажом у правосуђу Србије, која се огледа у томе што “непостојање казне за тужиоце који у року 30 дана нису одлучили да ли покрећу истрагу, довело до тога да предистражни поступак траје годинама“ (Политика, 13.4.2017.), вишеструко се урушава национална безбедност Србије и наравно, лична и имовинска сигурност свих грађана.

Могуће је претпоставити да велику штету грађанима и одрживој националној безбедности Србије наноси сива економија, на шта указује министар за државну управу и локалну самоуправу Ана Брнабић изјавом од 12. априла, да сива економија дневно нанесе штету буџету републике у износу од осам милиона евра дневно, односно три милијарде евра на годишњем нивоу (да ли је иједан страни инвеститор уложио три милијарде евра током било које године?). Имајући на уму наведено треба се запитати зашто баук сиромаштва прети сваком четвртом грађанину Србије. Према анализи Републичког завода за статистику, ризику од сиромаштва изложена је свака друга незапослена особа, свака друга породица са троје и више деце и 40 процената једночланих домаћинстава (Политика, 5.4.2107).

Случај мигранта наоружаног секиром који је 7. априла увече упао у куће породице Штимац у Шиду и престравио две девојчице представља само врх леденог брега мигранстког проблема у Србији. С тим у вези логично је запитати се да ли је допустиво да неко (мигрант) за кога надлежни државни органи имају само она сазнања која им је он усмено дао након илегалног уласка на територију Србије, има слободу кретања као сви други грађани Србије и страни држављани који поседују уредне путне исправе.

Осим скромно размотреног узорка безбедносних проблема познатих јавности који ипак упозоравају о нивоу (не)безбедности, комплекснији одговор на то питање могуће је дати обухватом квалитетног узорка из дужег временског периода, на пример, једногодишњег. Претпостављамо да овај задатак ревносно извршава надлежни државни орган, Савет за националну безбедност Републике Србије.

Прочитај без интернета:
27 гласовa