Каква земља, такав и Андреј Вучић. У Америци, светској престоници политичких вашара, Хилари Клинтон их има чак два: мужа Вилијема, познатијег као Бил, бившег председника и доказаног лажова и прељубника, и ћерку Челзи која, не превише окаљана у очима шире јавности, вади породичне флеке када загусти.

У односу на Александра Вучића, дакле, већ на први поглед се види да Хилари располаже разноврснијом породичном менажеријом. Некада јој то помаже, а некада не.

Помаже јој, наравно, када јој треба неко да изазива сажаљење у њено име. Тада јој Челзи добро дође, што се видело недавно, када је Хиларина јединица гостовала код Сета Мајерса, водитеља веома гледане вечерње ТВ емисије и једног од најватренијих подржавалаца Клинтонке. Мајерс ју је, мртав-хладан, упитао како се носи са насртајима на углед и достојанство породице, на шта је Челзи, такође не трепнувши, одговорила да се она „и не сећа времена“ када њена породица није била изложена свирепим нападима.

Она, којој су родитељи приредили свадбу вредну три милиона долара, а да никада нису ни покушали да објасне одакле им толико пара! Она, чији су родитељи кроз злогласну „Клинтон фондацију“ сакупили милијарде долара тобоже за помоћ Хаитију после земљотреса 2010. године и на сам Хаити онда проследили тек неколико процената (што је чак и Челзи признала у једном случајно разоткривеном писму), а да никада нису одговарали за ту проневеру! Она, чији отац није полагао рачуне ни за један од својих небројених злочина, многи међу којима су почињени баш над Србима! Она је нашла да се жали над тиме колико су Клинтонови – незаштићени!

То заиста спада у исти образац понашања као и оно када Андреј Вучић виче на полицију и започиње тучу са њима, али касније, пошто у макљажи извуче дебљи крај, успешно окреће бес јавности према полицајцима (које је, да иронија буде већа, на улицу и то са суровим овлашћењима послао управо његов брат). Или кад, супротно здравом разуму, суд „поверује“ да Андреј Вучић појма није имао да му неко годинама злоупотребљава личне исправе.

ОПЛАКИВАЊЕ САМОГ СЕБЕ

Али, ту се не завршавају сличности између предизборне кампање Хилари Клинтон и непрестане кампање српског председника Владе. Ствари су још огољеније када се сагледа заједнички обичај кукумавкања. То је оно редовно глумљење жртве, оно јадиковање над тобоже силним нападима и наводно најстрашнијим увредама које он/она мора да трпи само зато што обавља посао за опште добро.

Да је Вучић склон оплакивању самог себе познато је још од првих дана његове владавине. То му дође нешто попут „Пинкових“ саопштења или Небојше Стефановића: живцира чак и многе Вучићеве присталице, али он без тога очигледно не може. Увек је он и само он угрожен, односно најугроженији, и сви му раде о глави, и он јадан никада нема мира, иако свима жели само најбоље – заправо, проповеда нам „Информер“, Вучић њима (Мишковићу, тајкунима, Американцима, Федереру, Марсовцима…) баш и смета зато што је толико добронамеран, пожртвован и одмерен.

Тако и Хилари. Не преза од тога да убеђује публику како је она под неким нарочитим притиском и некаквим изузетним критикама, каквих су остали политичари њеног калибра углавном поштеђени. Првенствено игра на карту тога што је жена, што јој се савршено уклапа у галопирајућу „борбу за равноправност полова“, већ годинама најгласнију тему у Америци.

Хилари је у тамошње предизборне обичаје унела обилату количину Вучићевог зачина. Њени најватренији заговорници, на првом месту водитељи ударних вечерњих телевизијских „ток шоу“ програма, не пропуштају да је представе као жртву прљаве кампање Доналда Трампа и његових присталица. То вишегласје иде до трагикомичних нивоа. Тако су Бил Мејер, Џон Оливер и већ поменути Сет Мајерс, сваки у својој емисији (чије се гледаности мере у десетинама милиона), у размаку од свега пар седмица правили скоро истоветне прилоге о томе како злобна гласила и још злобнија јавност вештачки изједначују Хиларине и Трампове скандале, иако би Трампови требало да наилазе на много буднију и оштрију осуду.

Истина је, наравно, посве супротна. Водећа америчка гласила, изузев републиканцима наклоњеног „Фокса“, суштински се и не баве нити једном од запањујућих афера Хилари Клинтон, мада скоро све потичу из времена када је била државна секретарка САД, што ће рећи, Уставом и законима обавезана да не крши прописе, по којима је она пак газила као Ивица Дачић по „Миљацки“. Насупрот томе, Трампу се не прашта ништа, па ни мачо лупетање у приватном ћаскању од пре једанаест година, а што је „испливало“ (сумња се на подметачину из саме Републиканске странке, чији је врх далеко блискији Клинтоновима него Трампу) и преплавило политичке вести баш уочи друге ТВ дебате два председничка каднидата.

МАЊЕ ЗЛО?

Упркос толикој медијској предности, свакако не мањој од оне коју у Србији ужива Вучић, Хилари и њене присталице упорно тврде да је она у подређеном положају. Тачније, кукумавчу. Исто као Вучић и његови јуришници попут Владимира Ђукановића.

Још једна упадљива подударност је очекивана последица ове претходне: док јаучу о томе како су они изложени прљавим нападима, Хилари и Вучић заправо без прекида и без зазора блате своје политичке противнике.

Истина, многи Вучићеви противници уопште нису за жаљење. Нико поштен нема разлога да саосећа са, на пример, Бојаном Пајтићем, Сашом Радуловићем, Сашом Јанковићем, Ољом Бећковић или Душаном Петричићем – све су то следбеници и корисници злочиначке „европске агенде“, која попут канцера изједа живо ткиво српског националног организма; нико од њих никада није устао у одбрану косметских Срба, убедљиво највећих жртава Вучићеве погубне политике; или у одбрану српског Устава; њихови сукоби са Вучићем су лични, а никако идеолошки или морални. Али, остаје чињеница да се Вучић, као и Хилари, не устеже од тога да у политичким, па и личним сукобима, користи све оно за шта оптужује друге.

Пропагандна машинерија Хилари Клинтон бесомучно се руга Трампу, не штедећи ни делић његове приватности, као што се видело управо на примеру напред описаног снимка из 2005. године. У ударним забавним емисијама, Трампу се преко сваке границе доброг укуса исмева васколика телевизијска, па и холивудска врхушка. Не памти се да је иједан председнички кандидат био толико на удару као Трамп, и то баш од стране поклоника Хилари Клинтон – која, да поновимо, упорно глуми жртву Трампове прљаве кампање, иако таква кампања и не постоји.

Још једна, можда и најотужнија сличност између пропагадних стратегија Вучића и Хилари, јесте смишљено одевање у рухо „мањег зла“. Са погубности својих потеза и са испразности сопствених политичких платформи, без стида скрећу пажњу на то што је алтернатива наводно још гора.

Највернији Вучићеви медијски јуришници увек ће признати да је Бриселски споразум био лош, али ће редовно додати да би непотписивање истог водило некаквој катастрофи. Мада та вајна катастрофа никада није уверљиво објашњена, и мада су каснији догађаји показали управо супротно – да је катастофи заправо кумовало потписивање споразума – мудраци попут Драгомира Анђелковића или Жељка Цвијановића не одустају од описаног наратива.

Сетимо се и рекламног спота СНС-а са априлских избора, у којем неодлучан бирач реши да гласа против власти, али онда, прелазећи преко списка опозиционих странака, увиђа да су сви остали још грђи од напредњака, који су урадили „барем нешто“ корисно по Србију.

Буквално исту тактику у Америци спроводи Хилари Клинтон, што се поготово види у борби за гласачко тело Бернија Сандерса. Поменути Бил Мејер сваког петка, у монолозима на почетку своје емисије, само што сузе молитвене не пусти када опомиње Сандерсове присталице да, шта год мислили о Хилари, о Трампу морају да мисле још горе и да им је дужност да гласају за Хилари. Све то упркос обнародованим доказима да је Сандерс летос био покраден на изборима унутар Демократске странке како би номинација припала Хилари Клинтон.

Збиља се не памти да је неки председнички кандидат у Америци толико плашио гласаче алтернативом, као што то раде Хиларини сатрапи. У њиховим наступима постало је опште место да признају да је Хилари Клинтон оваква и онаква, али да би Трамп сигурно био много гори. При чему се, јашта, навелико ослањају на ону негативну пропаганду којом покушавају да огаде Трампа бирачком телу: он је наводно расиста, женомрзац, силеџија и простак, чак и фашиста, па зато ето нема смисла замерати Хилари Клинтон што је свесрдно учествовала у разарању Блиског истока, а нарочито Либије. Ваљда је ратни злочинац попут Хилари Клинтон прихватљивији од једног неотесаног милијардера!

ГЕНИЈЕ АНДРЕЈЕ МЛАДЕНОВИЋА

Процурела преписка врха Демократске странке, коју је недавно објавио Викиликс, наговештава да је Хиларин тим, у договору са корпоративним медијима, због оваквих могућности не само прижељкивао Трампа као коначног противника, већ да су му посредно и помогли да освоји номинацију Републиканске странке, тако што су му испрва поклањали значајан медијски простор. То би такође личило на Вучића, који ужива у томе да из позадине управља унутрашњим изборима у другим странкама (што је иначе, барем на нашим просторима, патентирао Тадић, и то баш на Вучићу и Томиславу Николићу, којима је помогао да се својевремено одвоје од Српске радикалне странке и преотму јој гласачко тело – а све је потврђено налазима и објавама поново Викиликса).

Вучић од те праксе никако не одустаје, чему сведоче и недавни обрачуни унутар Демократске странке Србије, где је победу на крају однео политички геније одавно одсутног Андреје Младеновића. Са удобног положаја заменика београдског градоначелника Синише Малог, Андреја Велики могао је да посматра како у његовој бившој странци превладава његова замисао да се против Вучићевог режима ваља борити сарадњом са Вучићевим режимом. Саркастичног ли обрта, да се на шеснаестогодишњицу Петог октобра ДСС поклони Андреји, а не Војиславу Коштуници, чија је политика овим и коначно сахрањена.

Или није? У чему се, заправо, Коштуничина политика суштински па разликовала од Андрејине? Зар није и Коштуница спајао неспојиво, наводно градећи национално одговорну државу тако што је покушавао да је утопи у гробницу народа звану Европска унија? Зар није био неутралан према војној сарадњи са Русијом, али не и према прављењу владе са Млађаном Динкићем, чудом какво вала ни Американци немају у оном њиховом циркусу, а после и са Тадићем, да би на крају прећутно подржавао и Вучића и Бриселски споразум? Зар се није гнушао Хага тако што му је испоручио више српских официра него ико други?

Иако је имао више државничког достојанства него остали, па и повукао неке неочекивано корисне потезе (нови Устав, куповина Телекома Републике Српске, раскид сарадње са ММФ-ом), Коштуница је ипак итекако допринео одумирању политике. Другачије него Хилари или Вучић, али је ипак допринео.

И то је срж заплета: политика је у једном тренутку била престала да постоји. На глобалном нивоу. Мајстори су наставили да се издају за политичаре, али то више нису били.

СВЕТ ПОСЛЕ ЂУКАНОВИЋА

Мило Ђукановић напросто није политичар још од како је, пре тачно двадесет година, окренуо леђа свему што је дотле заступао. Он није био први који је то пробао; та сумњива почаст припада Вуку Драшковићу, који се од свог заокрета никада није опоравио, мада је успео да нанесе доста штете друштву и нацији; али Мило Ђукановић јесте први којем је пошло за руком да се са политике неприметно пребаци на пуко задовољавање сопствених потреба.

Зоран Ђинђић није схватао значај Ђукановићевог преобраћења и покушао је нешто супротно. Он је у политику и ушао трагајући за остварењем не некаквих идеала, него личних задовољштина. А онда је у једном тренутку, када је достигао сопствени врхунац, пожелео да се ипак бави политиком. И убрзо је убијен. После чега је муњевито издан од стране свих ових који му се отада најгласније заклињу на верност.

Тако пролазе они који би да се баве политиком у свету после Мила Ђукановића и његових класића, од Хилари до Вучића.

Није искључено да би и Трампа могла да снађе судбина слична Ђинђићевој, о чему његове најватреније присталице увелико расправљају. Јер, бура коју је Трамп изазвао у Америци протеклих седмица, недвосмислено указује на то да се са њим на велика врата враћа и – политика. А то владајућа класа постполитичара једноставно не сме да дозволи.

На први поглед, Трамп изгледа као последњи који би у САД могао да врати политички смисао. Плејбој, распусник, лајавац, нарцис… сви ови појмови тачно описују њујоршког милијардера, донедавно познатог првенствено по раскалашном љубавном животу и ласцивним ријалити програмима које је покретао. Испоставило се, међутим, да је испод мире заиста вирило сто ђавола, односно да је Трамп састављен од нешто чвршћег штофа него што је било ко очекивао.

Првенствено то нису очекивали Хилари Клинтон и њен табор, када су, како показују наведене преписке које је објавио Викиликс, навијали за Трампа као најлакшег противника из редова Републиканске странке.

После првог ТВ дуела, одржаног 26. септембра, Трамп је десетак дана био под незапамћеним медијским ударима, закључно са тим фамозним снимком од пре 11 година који је противницима послужио да га представе као окорелог перверзњака, ако не и отвореног силеџију. Уместо, међутим, да се брани и повлачи, као што су противници прижељкивали, Трамп је у други ТВ дуел, протекле недеље, ушао у изузетно борбеном расположењу и просто разнео Хилари.

На свим странама света већ данима се прича о томе како је Трамп суочио Хилари са три жене које тврде да их је њен муж силовао а да му је она помогла у заташкавању злочина; па са женом која је била силована као 12-годишња девојчица, а чијем је силеџији управо Хилари помогла да избегне робију; како јој је рекао да ће да постави специјалног тужиоца који ће да испита њена бројна огрешења о закон; како јој је одбрусио да би она, када би он био задужен за правосуђе, већ била иза решетака.

Један блогер сликовито је приметио да је на ово последње, о Хилари у затвору, широм планете могао да се чује узвик одушевљења, јер је најзад неко тој штићеници естаблишмента у лице скресао оно што јој већина прижељкује.

Био је то и тренутак после којег је тешко веровати у вечите приче о томе како су сви, па и Трамп, део преваре, односно да он само игра улогу у унапред договореној представи. Када ствар дође до оптужби за силовање и позива за хапшењем, и то изречених у лице, нема говора ни о каквој закулисној режији.

ПУТИНОВ ПОТРЧКО

Да за Хилари Клинтон ипак није био предвиђен тако разгоропађен противник, види се и по реакцији корпоративних медија у Америци, јединих који се праве као да њихова миљеница није после дебате остала осрамоћенија него икада. Националне телевизије и дневне новине настављају да разапињу Трампа и његове сексуалне пустоловине, док све бројнијим оптужбама на рачун Хилари не придају никакав значај.

Корпоративни медији игноришу и оне мејлове које Викиликс објављује свакодневно. Те преписке, у којима су учествовали Хиларини најповерљивији људи, јасно показују да се на највишим нивоима одиста праве тајни и недостојни договори. Спрега крупног капитала, најутицајнијих гласила и корумпираних политичких моћника више није само „теорија завере“. После најновијих Викиликсових открића, то је пука чињеница.

Али, када чињенице више не иду на руку корумпираним врхушкама, ко је онда крив? Па наравно – Руси! Ко други?!

Уместо да нуди барем нека објашњења за запањујуће садржаје које објављује Викиликс, раскринкана америчка врхушка углас одговара како иза свега стоје Владимир Путин и Москва. Наводно, Русији је стало да дискредитује Хилари Клинтон како би за председника био изабран Путинов потрчко Доналд Трамп. Зато се, поручују ударни медији хипнотисаној јавности, не сме веровати ни Викиликсу, јер вероватно и Џулијан Асанж ради за Кремљ.

Ништа од свега тога, наравно, нема никакве везе са разумом. Ко год да је доставио Викиликсу спорне мејлове, јавност у САД требало би да им буде захвална на доказима о високој корупцији, а не да у бесу нагађа како су достављачи повезани са званичном Москвом (за шта, дабоме, не постоји ни најмањи доказ). Због свега што је обелоданио о прљавом деловању недодирљивих моћника, Асанж би пре заслужио одликовање него нове и нове оптужбе. Али, уместо тога, на делу је застрашивање америчког гласачког тела Русијом, које је последњих дана достигло сасвим хистеричне нивое.

И у таквом расположењу, опет је највише заблистао онај од кога се тако нешто можда и најмање очекивало – Доналд Трамп. Када га је у ТВ сучељавању Хилари Клинтон очајнички напала да има подршку Москве и руског председника, Трамп не да није устукнуо, него се још јаче залетео у демагогију своје недорасле противнице:

„Лично не познајем Путина, али јесте, волео бих да имамо што боље односе са Русијом“, узвратио је републикански кандидат, а онда осуо паљбу по Хилари и остатку администрације Барака Обаме, оптужујући их да непосредно подржавају Исламску државу и да зато избегавају сарадњу са Русијом. Штавише, Трамп је урадио нешто што се не памти у америчкој историји: суочио је гледаоце са збиљом, у којој је руски нуклерани арсенал чак и јачи од њиховог!

Нико никада није опомињао Американце тако што би им објаснио да су се залетели на некога ко није слабији или рањивији од њих. Нико пре Трампа није „незаменљиву нацију“ погледао у очи и поручио јој да може да буде збрисана са лица Земље ако се не опамети.

То ни неустрашиви Александар Вучић није смео да уради!

КУКАВИЧКО ТУМАРАЊЕ

Вучић је увек спреман да Србији и Србима прети његовом чувеном протестантском реалношћу. Не смемо да се жалимо Уједињеним нацијама због Трепче, не смемо да дирамо плате и пензије док ММФ не одобри, не смемо ни случајно да подржимо референдум у Републици Српској… Нисмо протестанти и тачка! Не смемо!

Али зато председник Владе никада није ни помислио да својим „Западним пријатељима“ упути оштро упозорење о могућим последицама њиховог иживљавања над Србијом и Србима. Пред њиховим претњама, уценама и „ед мемоарима“, Вучић је мањи од нараменица Ангеле Меркел.

Остаће међу вечним срамотама уписано да је премијер Србије у страху од Запада сузбијао извоз на санкцијама упражњено руско тржиште, а да је за то време један председнички кандидат у Америци наглас призивао блискију сарадњу са Русијом и трезнио америчког гласача позивањем на руско нуклеарно оружје. Ововековна српска историја иначе није јуначна, али се, што би рекао Џевад Галијашевић, кукавичко тумарање Вучића кроз државничке изазове који га вишеструко надилазе ипак издваја по неугледности и бесрамности.

Није Вучић морао да иде чак до Америке, нити да чека Трампа, како би нашао узор који би му показао како се води политика. Мађарски премијер Виктор Орбан му је одмах ту, преко границе. Председник Републике Српске Милорад Додик му је још ближи – или би барем требало да му буде, али се код Вучића то, истини за вољу, никад не зна. Могао је на њих двојицу да се угледа, а не на црногорског политичког крупијеа од кога само још санкције Русији није преписао (вероватно зато што му их нико није изричито ни захтевао).

Мада немају ни приближан међународни утицај као планетарна сензација звана Доналд Трамп, и Орбан и Додик испољили су у својим дугогодишњим деловањима многе од особина које су протеклих седмица обрнуле наглавачке америчку политичку позорницу. Пре свега, нису застајали пред „бочним нападима“ и прљавим ударцима испод појаса, него су, ма колико такви ударци били непријатни – а другачији и не бивају! – настављали да грабе ка зацртаним циљевима уверени у њихову исправност. Сигурно није мило Додику да слуша како га морални патуљци попут Теофила Панчића оптужују да изазива нови рат на Балкану, или Орбану да чита како га свака левичарска шуша у Европи назива фашистом, али се очигледно нису ни превише потресали због тих увредљивих будалаштина. Кожа им је ипак била довољно отпорна да отрпи пакосне угризе залудних никоговића.

У том смислу је Вучић могао да се угледа и на Марка Јакшића, уместо што је годинама даљински ратовао против његове струје у ДСС. Јакшић је, сетимо се, у више наврата пролазио кроз „Инсајдерове“ јавне потернице, па су му и кола летела у ваздух, па су му и хапшењем претили због оног фамозног „разбијања кутија“ са којим он иначе није имао никакве везе… Али, као и Орбан или Додик, тако ни Јакшић није попуштао и савијао се.

ГРЕХ ПРЕМА ЉУДСКОСТИ

То је најважнија одлика ретких преосталих политичара на кугли Земаљској – отпорна кожа. Само такви ће моћи да преузимају судбине нација у своје руке, када коначно дође до суноврата паразитске сорте постполитичара која је четврт века дрмала човечанством и иза себе оставила материјалну и духовну пустош.

Новопечени „државници“ са плитком материцом, попут Александра Вучића, очигледно не схватају да их је и време прегазило. И даље се, као пијан плота, држе политичке коректности, те гробнице слободоумља коју су најшири народни слојеви на свим меридијанима с презрењем одбацили. И даље се не усуђују да искораче из скоројевићких хијерархија успостављених после Хладног рата, него послушнички трче да држе говоре на конвенцијама Клинтонових. И даље не увиђају да су починили крајњи грех према основној људскости, када су се опили свим чарима владавине а истовремено избегли све њене обавезе. Зато им је слом неминован, али се не треба заваравати да ће се предати без борбе. Неће се они тек тако одрећи повластица које су платили туђим знојем, туђим сузама и туђом крвљу.

Извесно је да ће бити још пораза, који вребају свуда. Вребају у Србији, у виду локалних коалиција са СНС-ом, али и у виду заједничког кандидата наводно демократске опозиције. Вребају и у САД, где ће гласачима можда ипак више сметати нечије простачко хвалисање заводничким подухватима, него нечија намера да са Русијом ступи у отворени рат.

Можда ће чак и Трампова евентуална победа бити разочарење. За сада не делује да ће он разочарати, и зато је заслужио подршку слободољубивог света, али то што се окружио корумпираним лешинарима попут Рудолфа Ђулијанија или Криса Кристија неминовно изазива опрез. Уосталом, и Војислав Шешељ је био више него заслужио да изађе на слободу из хашке тамнице после 11 и по година, али оно што је касније урадио са том слободом – приклонио се владајућој штеточини – никако не може да му служи на част.

Неће, дакле, слом постполитичких паразита проћи без нових искушења и изазова, али ко је до сада издржао у тој борби, нема више никаквог разлога да посустаје. Промена је неизбежна. У ствари, она је већ почела.

Трамп је њен весник у Америци. Додик и Орбан су њени локални прикази. Али спасоносна промена је, као и толико пута у повести, поново започета у Русији, у нацији која је прва успела да  се врати политици и потуче глобалистички империју.

Најновији руски препород се, не без разлога, најчешће везује за Путинов долазак на власт, али је корен тог освешћивања далеко дубљи а његов замах далеко већи од било ког појединца. То што је руска нација прва збацила са себе окове Новог светског поретка, првенствено је узроковано несаломивошћу руске потребе за слободом, коју је потписник ових редова имао прилике да потанко упозна текуће године.

У протекла три месеца путовао сам диљем руског света, и изблиза сагледао његову широку лепезу. У Москви сам видео урбано срце руске силине. У Придњестровљу сам се уверио колико је благотворна руска победа. У ратом захваћеном Донбасу, где сам се највише и задржавао, могао сам да на делу посматрам непобедивост руског ратничког духа, који се тешко буди али се никако не слама.

Верујем да сада схватам због чега су баш у Русију загледани и Срби западно од Дрине, и прави амерички родољуби, и најхрабрији браниоци Сирије.

Ка томе што сам у руском свету видео, Александар Вучић не сме ни главу да окрене. Исто као и његови „политички аналитичари“. Исто као и његови „Русији наклоњени“ коалициони партнери. Исто као и „демократска“ опозиција. Исто као и „независни“ медији.

Али ви можете тамо да се загледате. Зато ћу наредних дана у наставцима описати нешто од тога што сам доживео, а што ме је као човека променило: тамо сам отишао као русофил, а оданде се вратио као десет пута већи. Надам се да ће и вама користити.

слика http://www.srbijadanas.net/cijim-novcem-ratni-huskac-vucic-finansira-ratnog-zlocinca-klintona-i-njegovu-suprugu-hilari/

65 гласовa