Без обзира што је престолонаследник који најдуже чека круну у дугој историји британске монархије и што је извесно да никада неће постати краљ (чак и да којим чудом надживи своју мајку Елизабету II, која као да пркоси биолошким законима, нови монарх ће постати његов син Вилијем) посета принца Чарлса некој земљи представља много више од пуког протокола и прворазредни је дипломатски, па ако хоћете и политичко-ритуални догађај. Јер, Виндзорови су све, само не владари без власти, или моћници без моћи. Тајанствена мрежа наследних права, крвних веза и фининансијског утицаја чини их једном од најутицајних породица на планети, физичким власником више од две трећине америчке територије и центром црног племства које креира и усмерава савремене глобалистичке процесе трасирајући мапу униполарног света.

Отуда, пренебрегавати политички значај и садржај посете Принца од Велса и сводити је на пуко церемонијално шеткање може само онај ко не разуме шта се у свету дешава, или се због нечега прави да то не разуме. Баш као и онај ко принца Чарлса назива „пријатељем Срба“.

Но, да кренемо редом.

БРИТАНСКА КРУНА И БРИТАНСКА ПОЛИТИКА У ОДНОСУ НА СРБИЈУ

Уврежено мишљење да је британска краљевска породица само неми посматрач политике своје Владе нема превише утемељења у стварности, посебно када су у питању дипломатске активности (спољна политика). Британски монарх (краљица Елизабета II) и престолонаследник (принц Чарлс) добијају на дневном нивоу све важне државне папире и поверљиве извештаје и потпуно су у току са плановима и активностима британске политике, на коју свакако врше дискретни утицај. При томе, подразумева се, британска политика служи британској Круни, а не обрнуто.

Конкретно, принц Чарлс, иако вероватно никада неће засести на престо, обавља отприлике половину државничких дужности британског монарха (своје мајке), у шта спадају и посете другим државама, на које се, превасходно због времешности, Краљица ретко одлучује. У том контексту давно су прошле године када је принц Чарлс путовао туристички, јурећи за хировима своје екстравагантне супруге, леди Дијане.  Данас су путовања Принца од Велса(1) обично државничка и у функцији стратешких (глобалних) интереса Лондона, за који никада не смемемо заборавити да представља не само центар оронуле британске империје већ и мозак савременог глобализма. У том смислу, државне посете принца Чарлса су  “у крајњој надлежности Форин офиса, односно британске владе и без њиховог одобрења и осмишљености – у преводу на стварни језик – без јасног политичког и државног циља, Принц од Велса више нигде и не путује”(2). У том смислу, његова прва посета Србији, од када је постала самостална држава, није изузетак, тим пре када се узме у обзир да је она само део његове балканске турнеје, на којој ће посетити још Хрватску, Црну Гору и Косово.

Дакле, шта год да јесу конкретни циљеви посете Принца од Велса Србији (о томе више у наставку текста), не можемо их посматрати другачије него у контексту опште политике бритакске Круне на овим просторима која има свој континуитет и конзистентност. При томе битно је да се схвати како нема, није било, нити може бити, стварне дисхармоније у интересима британске Круне и политике њене владе.

Ово наглашавам с тога што је манипулативни Вучићев режим, јаком медијском кампањом, покушао да принца Чарлса представи као пријатеља Србије, српског народа и српске вере, са јасном намером да поправи негативни имиџ Британије у српском јавном мњењу. Наиме, једна од последица дебакла британске анти-српске иницијативе о Сребреници у ОУН, за који је заслужна Русија, била је разоткривање подмукле анти-српске политике коју је ова земља водила не само у ратовима деведесетих, већ и кроз читаву историју Србије као државе. То је свакако имало веома негативан одјек у српској јавности, а неадекватно понашање британског амбасадора у Београду, Дениса Кифа, том приликом створило је имиџу Британије додатне проблеме. Отуда је медијско представљање принца Чарлса као пријатеља Србије манипулативни покушај Алистера Кембела, шефа Вучићевог спин-штаба, да поправи општи имиџ земље из које потиче.

Али, принц Чарлс није пријатељ Србије! Он је наш непријатељ!! Историјски. Политички. Биолошки. Он је представник британске Круне, а од Берлинског конгреса 1878, када је Србија призната за независну државу, до дана данашњег, када се Србија разбија и окупира, анти-српска конотација британске политике не би могла постојати да на томе није инсистирала британска Круна. У погледу крајњих циљева, у односу на Србе и Србију, нема разлике између крвавих руку Тонија Блера и донације Хиландару принца Чарлса (што ћемо даље у тексту посебно појаснити).

ЦИЉЕВИ ПОСЕТЕ ПРИНЦА ЧАРЛСА СРБИЈИ

Наравно, поправљање пољуљаног имиџа Британије у Србији, мада није неважно, свакако није примарни циљ посете престолонаследника са најдужим стажом у историји британске Круне, посебно када се узме у обзир његова балканска рута. Нажалост, историја нас учи да праве циљеве британске политике обично спознамо тек када нас лупе по глави, па слично треба очекивати и овога пута. Но, ипак, зашто не покушати мало завирити иза вела густих лондонских магли…?

Почећемо од тога да је посета принца Чарлса (њен ток и протокол) договарана директно између Форин офиса и Београда, без икаквог протоколарног учешћа наше амбасаде у Лондону, што је свакако веома неуобичајено. Могуће је како је то последица већ много пута показане Вучићеве дипломатске неотесаности и жеље за солирањем, али могуће је и да у томе има дубљег смисла. У сваком случају добро је да се зна како је ова „неуобичајеност“ регистрована.

Следеће што ћемо запазити јесте да Принц од Велса, први пут протоколарно посећује Косово као независну државу (његова прва посета јужној српској покрајини била је 1999. када је посетио британски контигент у саставу КФОР-а и тиме практично дао подршку нелегитимном и злочиначком бомбардовању СР Југославије). А мудро је уочити и чињеницу да протокол посете Војводини указује да је и северну српску покрајину третирао као посебну територију, мада не директно.

Лако је регистровати и да су све земље на балканској турнеји Принца од Велса (Хрватска, Србија, Црна Гора и Косово), заправо федералне јединице бивше СФРЈ, за чији је нестанак у крви најодговорнија управо Британија, односно њена дипломатија (процес је усмеравао директно Лорд Карингтон). Али, где је Македонија? Спрема ли нам подмукла британска круна нови тајни пројекат који ће нам узети све оно што Југославија није?

Могуће. Тешко да ће Британија икада имати бољу прилику за тако нешто него данас. Иако се дубоко клањају Америци, и Вучић и Еди Рама продукти су британске службе МИ-6, имају сличне каријере, усмерава их исти „саветник“ Тони Блер, медијски спинује исти човек Алистер Кембел. Уосталом, не гради Вучић аутопут за Тирану, о нашем трошку, тек онако.

Да, сасвим је могуће, да је то део Чарлсове мисије. Уосталом, принц Чарлс удостојио је првог гласноговорника те идеје са ових простора, Игора Лукшића, црногорског министра спољних послова, да баш он буде домаћин пријема у његову част (а не рецимо председник државе или владе). Али, нека о томе размишљи српска патриотска опозиција, ако је уопште има. А ова анализа кренуће у другом смеру. Опипљивијем а занимљивијем. Кренуће у одговор на једно сасвим логично питање – постоји ли неки заједнички именитељ који повезује све четири посете Принца од Велса на његовој балканској турнеји?!

Постоји. Али, њега нећемо наћи ни у дипломатији, ни у тајним политичким пројектима. Наћи ћемо га тамо где га најмање очекујете. У вери! О, како мало познајемо Виндзорове!

ПРИНЦ ЧАРЛС И СТВАРАЊЕ ЈЕДИНСТВЕНЕ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ

Започећемо овај део текста са по једним цитатом из сваке федералне јединице бивше СФРЈ коју је на својој балканској турнеји посетио Принц од Велса:

  • ХРВАТСКА – Kако је раније најављено из британске амбасаде у Загребу, принц од Велса, који већ годинама ради на охрабривању међурелигијског дијалога и већег разумевања међу различитим религијама, у Осијеку ће присуствовати састанку представника различитих религијских и етничких локалних заједница. Састанак организује осјечки Центар за мир и ненасиље, уз подршку британске амбасаде.(3)

  • СРБИЈА – Британски престолонаследник принц Чарлс, у пратњи амбасадор Велике Британије у Београду Дениса Кифа, у Конаку кнегиње Љубице учествовао је у међурелигијском дијалогу представника хришћанских, исламске и јеврејске заједнице у Србији. Састанку су присуствовали и патријарх српски Иринеј, муфтија Мухамед Јусуфспахић, рабин Исак Асијел, Ивица Дамјановић као представник београдског надбискупа и велечасни Роберт Фокс у име англиканске цркве.(4)

  • ЦРНА ГОРА – Принц Чарлс ће у Владином дому обићи неке од најпознатијих, хришћанских реликвија, попут иконе богородице Филармосе и разговарати са локалним иконописцима. (5)

  • Принц Чарлс ће отпутовати у Призрен, где ће с Јахјагом присуствовати међуверској конференцији која се организује у сарадњи са Владом Косова.(6)

 

Дакле, међуверске конференције су тачка која спаја сва одредишта на балканској рути Принца од Велса. Одржао их је свуда где је боравио, осим Црне Горе (очигледно избегавајући могуће конфликтне ситуације које прате деловање расколничке тзв. Црногорске Православне Цркве), а моћна пропагандна машинерија која га је пратила упорно је истицала његову наводну посвећеност миру, верској толеранцији и бољем разумевању међу људима различитих конфесија. Према потреби, лансиране су и приче о његовим православним коренима, новчаном прилогу Хиландару, занимање за истоветну суштину различитих религија. Све у форми тачно, све у суштини лажно! (Посебно желим да истакнем да његово интересовање за српске реликвије и манастире долази са нивоа црног иницијанта који их посматра као места моћи чију божанску снагу жели да упије, што се наравно не може десити. У том смислу треба посматрати и његов прилог Хиландару – као покушај трговине са Богом).

Принц Чарлс рођен је као британски престолонаследник. Виндзор. Као такав, он је по рођењу припадник Црног племства, као дечак учесник породичних сатанистичких ритуала, као младић иницијант неколико окултних ложа а као зрео човек један од владара из сенке, без обзира да ли ће икада формално постати носилац британске Круне. Његово интересовање за религију може бити на нивоу врхунског образовања које поседује, искуства окултних иницијација које има и литературе, а произилази из оквира пројекта који му је поверен. Тај пројекат једна је од најважнијих фаза у коначном уобличавању Новог светског поретка – СТВАРАЊЕ ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ која ће заменити (асимиловати) све остале.

Пројекат је формално обелодањен септембра 2014. године када је приликом сусрета са Папом Фрањом, бивши израелски премијер и председник Шимон Перес, предложио формирање Организације уједињених религија или „ОУН религија“, као нове глобалне структуре која би допринела окончању свих ратова, а којој би на челу био управо Папа, као највећи религијски ауторитет. Наравно, идеја није Пересова већ је он био само “гласник” пројекта за који се, као баш тако уобличен, логистика припрема већ преко две деценије.

Примера ради, многи, не знају да је Тони Блер, након напуштања премијерске функције 2007. године, прешао у католичанство (!) а само две године касније (2009-те) покренуо организацију под називом “Верска фондација Тонија Блера” која је као своју делатност најавила изучавање религија и промовисање верске толеранције.(7) Замислите! Тај баш не губи време, у стратешком престројавању. Или је војник Империје који не оклева у извршавању наређења. Одаберите како вам драго, суштина је иста.

И где је сада он, Тони Блер? Овде, наравно. Већ две године саветује Вучића! А ето нам, сада, и Принца од Велса, да нас учи разумевању и верској толеранцији! Којекуде!

Но, да се са ове кратке дигресије, вратимо на суштину, на реализацију пројекта стварања Организације уједињених религија и улоге коју у томе има британска Круна. У тренутку када је “гласник” (Шимон Перес) наводно објавио “идеју” пројекат је већ био у пуном замаху. Буквално пучем над Бенедиктом XVI, управљање Ватиканом преузели су Језуити, познати као ред тзв. “борбене и практичне цркве” којима се приписује максима “Циљ оправдава средство”, што је и једно од основних начела савременог глобализма. Нови Папа Фрања одмах је прокламовао екуменистичку отвореност, односно спремност на дијалoг са другим религијама, на платформи да им се гарантује непромењивост учења под условом да признају првенство Папе. И то иде убрзано. Сведоци смо низа сусрета које иницира Папа са представницима других хришћанских цркава и осталих конфесија. “Појављује се јасна конструкција. Папа ће бити морални ауторитет за све конфесије. Сходно томе, ниче религијска основа за нови глобални поредак. Свима ће бити речено да је са таквом конструкцијом могуће учинити крај ратовима и хаосу.”(8) А ратове и хаос управо стварају творци овог пројекта! На тај начин и формално се потврђује оно што антиглобалисти говоре већ најмање две деценије – да Нови светски поредак има главу у Лондону, веру у Ватикану а мач у Вашингтону!

У том смислу веома је битно идеју о верској толеранцији промовисати на одговарајући начин и припремити разнолику верску популацију за „пријем“ ове идеје пре него што примат Папе буде испостављен свету као једина опција. Они са којима се принц Чарлс сусретао на својим сесијама међурелигијског дијалога биће носиоци те промоције у времену које долази. Чињеница да се њиховом „мобилизацијом“ бавио он, а не неко други указује на значај који пројекат успостављања јединствене религије има за савремени глобализам, након свих геополитичких пораза које му је Путинова Русија нанела претходних година.

Јер, Принц од Велса, чак и ако није сама лондонска глава Новог светског поретка, свакако јесте њен директни опуномоћеник.

Зато, у пост и молитву Срби. Долазе тешка времена и још тежа искушења. Ђаволи нам земљу походе. Окрените се Лазару, а не Вучићу, Николају а не Иринеју, Русији а не Британији. То је пут нашег спаса и васкрсења. И запамтите – НИШТА није готово, док није готово СВЕ!

_________________________________

 

Упутнице:

Прочитај без интернета:
80 гласовa