Агенција за приватизацију Републике Србије је скоро пре годину дана, 2014. године, објавила Јавни позив за прикупљање писама о заинтересованости за учешће у приватизацији 11 медија, међу којима је и Јавно предузеће новинска агенција „Танјуг“.

Поред „Танјуга“, на списку за приватизацију нашли су се и Информативно јавно предузеће „Прешево“, Јавно информативно предузеће „Ивањички радио“, Јавно предузеће за информативну делатност „Радио-телевизија Општине Ковачица“, Јавно предузеће „Информативни центар Косјерић“, Јавно предузеће „Радио Ћићевац“, Јавно предузеће „Информативни прес центар Општине Владичин Хан“, Јавно предузеће за информисање „Информативни центар Оџаци“, Јавно предузеће „Штампа, радио и филм, Бор“, „Информативни центар Бачки Петровац“, Јавно предузеће за информисање и маркетинг „ТВ Љиг“,…

Крајњи рок за достављање писама о заинтересованости је био 3. новембар прошле године. Поред података о инвеститору и предузећу за које се исказивало интересовање, писмо је требало да садржи и прецизније информације о намери за приватизацију, као што су оквирни инвестициони програм и план пословања.

Овим јавним позивом Агенције за приватизацију обухваћени су медији и предузећа која се баве информисањем, а за које је покренута иницијатива након ступања на снагу Закона о приватизацији. Претходним јавним позивом за прикупљање писама о заинтересованости за 502 предузећа из портфеља Агенције за приватизацију, била су обухваћена и 74 медија, односно предузећа чија је делатност информисање и комуникација.

Тада је постављен рок за приватизацију медија у Србији, 1. јул 2015. године, а сам поступак је требало да буде усклађен са Законом о јавном информисању, који предвиђа приватизацију медија продајом капитала, али и очување делатности у трајању од пет година након приватизације.

На основу члана 142. „Закона о јавном информисању и медијима“ прописано је да уколико до 1. јула 2015. године не буде продат капитал издавача или медија из става 1. овог члана, поступак продаје капитала се обуставља, а капитал издавача или медија се приватизује преносом акција запослених без накнаде, тј. предвиђен је пренос капитала запосленима у виду бесплатних акција (тзв. „бесплатна подела акција запосленима“).

Ако у случају из става 7. овог члана запослени не прихвате пренос бесплатних акција медиј престаје да постоји и брише се из регистра медија, из Привредног регистра, а одлуку о промени делатности издавача или медија, или укидању издавача или медија доноси оснивач издавача или медија.

На основу члана 143. „Закона о јавном информисању и медијима“ од 1. јула 2015. године је забрањено финансирање издавача или медија из јавних прихода, осим у складу са одредбама 17-28 овог Закона.

Све уређено максимално капиталистички у духу владајуће неолибералне концепције, по принципу не дамо вам паре (држава Србија својим медијима?!), акције узмите или оставите, и онда вас гасимо, као што себе (државу Србију) гасимо или продамо – странцима. Странци су у Србији искључиво Немци или Американци. Руса ни на видику.

Због свог беспоговорног, безалтернативног, јединог и правог пута у ЕУ, Србија једноставно мора да прода своје медије и тако задовољи „услове ЕУ“. Одређене суме које је српска влада утврдила као почетне цене које би желела да добије су битно различите, од величине „џепарца“ (235 евра за „Инфо-центар општине Нови Кнежевац“). Ако у првом позиву нико не буде заинтересован, цена ће бити преполовљена – дакле чак 118 евра!!!. Међу најјефтинијима су такође и РТВ „Пруга“ из Лајковца, РТВ „Блаце“, Радио „Шид“, РТВ „Брус“, Радио „Медвеђа“,…) за мале медије, до десетина, стотина хиљада и милиона евра за велике медије.

Тако су почетне цене 85.000 евра за „Локалну телевизију града Крагујевца“, 528.000 евра за београдски радио и тв медиј „Студио Б“, 761.000 евра за „Новинску агенцију Танјуг“, а за новосадски лист „Дневник“ – 7,3 милиона евра (чак 9.500 квадрата имају СВЕ ПРОСТОРИЈЕ „Дневника“, на плацу од 11.000 квадрата на изузетно атрактивној локацији на „Булевару ослобођења“.).

Агенција за приватизацију, тј. српска влада, је у последњи час огласила јавни позив за приватизацију још 11 медијских кућа. Тако их је на продају доспело 74, а мимо ове процедуре су остале 23 медијске куће. Сада је у Србији у току акција приватизације медија који су основани као јавна предузећа локалних самоуправа.

То што је Регионалном стратегијом Републике Србије било предвиђено постојање 6 регионалних сервиса, „пуј пике, не важи“ јер су сви нестали нечијим инсистирањем и лобирањем из Закона о јавном информисању. Сада је регионално информисање препуштено на милост и немилост тржишту.

За сада, неће бити продавани најважнији медији: радиотелевизија РТС и дневник „Политика“, некада најутицајније новине на Балкану и гласило многих српских и југословенских влада. Ако овоме додамо и већ постојећи удео државе у власништву над утицајним булеварским новинама као што су Новости, које се често користе за кампање против противника владе, онда је јасно да слободе медија у Србији једноставно – нема. Остају само и једино – интернет портали и сајтови чији је утицај, еквивалентан доступности грађанима Србије, релативно ограничен и врло рањив.

Знамо за једноставна и брза гашења интернет активности великих размера у Турској, Саудијској Арабији, Кини, САД, итд., после процена власти да су штетни по интересе државе. Тако су и у Србији страдали, барем привремено неки портали. За време поплава 2014. влада је била поприлично неефикасна и неорганизована на шта је, између осталих указивао и блог „Друга страна“ који је због тога привремено нестао са интернета, баш као и „Телепромптер“, који је објављивао приче о бахатом понашању премијеровог сина, па и „Пешчаник“, какав год да је, јер је открио да је Вучићев министар унутрашњих послова преписао свој докторат.

Иначе током ове апсолутно самоубилачке акције владе Србије да од већ постојећег медијског мрака направи још већи мрак, буквално медијско „помрачење и сунца и месеца“, десиће се да ће сви медији одређени за приватизацију бити угашени. Само што ће једни бити још четири месеца на „вештачком дисању“ – јер им је „милостива“ држава продужила финансирање до краја октобра.

После тога, ако нико не буде преузео управљање, и они би могли да буду избрисани из медијског регистра. На медијском небу Србије, иначе, и даље постоји 1.447 медија, а после октобра могло би да их буде неколико десетина мање.

Зна се да већ сад, важни српски градови, локални центри, као што су Лесковац и Ваљево, остају, после неколико деценија постојања, без локалног јавног (државног) радио програма. Последице оваквих дешавања ће бити доиста друштвено и политички поражавајуће.

Продаја „Студија Б“ је била прво негирана, па недефинисана, па одложена. Подсетићемо само да је директор Агенције за приватизацију Владимир Галић изјавио пролетос: „Још се не зна да ли ће, и на који начин, Студио Б бити приватизован, а ако се донесе таква одлука продаја је могућа у другој половини године„.(1) Галић је рекао још и ово: „Тек кад се утврди да ли постоје заинтересовани купци и ко су они одлучиваће се да ли ће Студио Б бити продат на аукцији или на тендеру, или уопште неће бити приватизован“.(2)

Најновија вест од 13.08.2015. пак говори следеће – да је Агенција за приватизацију условно одобрила понуду за продају имовине и капитала „Јавног радиодифузног предузећа Студио Б“, фирми „Максим медиа“ из Београда. Они су тек посебна прича.

„Танјуг“, за сада нико неће да купи, а Република Србија продаје 100% удела (као и за „Студио Б“) у његовом власништву. У другом кругу цена ове медијске куће биће упола мања и износиће нешто више од 380.000 евра. У продају и цену није укључена зграда у центру Београда у којој се Танјуг налази, јер је у власништву државе.

Ова најновија распродаја српских медија, само употпуњује иначе већ црну медијску сцену – готово сви национали штампани и електронски медији у Србији у власништву су страних компанија. Највеће и најутицајније медијске куће у власништу су немачких, швајцарских а однедавно и америчких компанија, а поједине су сакривене иза грчких.

Медијске компаније са сумњивим власничким структурама имају власништво над готово свим националним медијским кућама. О странцима и да не говорим. А онда се поставља суштинско питање: Ко креира јавно мњење у Србији? Па странци и домаће медијске слуге.

Медији представљају национално добро једне државе. Закон о радиодифузији је написан и осмишљен тако да штити грађанство, између осталог, од јавног пропагирања неморалности, али, што је политички посебно важно, и могуће манипулације јавним мњењем које долази из других држава. Волшебно, закони су далеко од очију јавности на брзину измењени и изгласани.

Ситуација је другачија у сувереним државама, где су национални медији у апсолутном власништву домаћих компанија јер се на тај начин спречава манипулација јавним мњењем. Међутим, захваљујући Савету РРА и сличним институцијама, готово сви национални медији се налазе у власништу страних компанија.

Посебно је алармантно то што је Амерички фонд „ККР инвестмент“, на чијем челу је бивши шеф ЦИА генерал Дејвид Петреус, од октобра 2013. до данас, за непуних годину и по дана, ставио под своју контролу значајан део српских медија.(3)

Американци су прво у октобру 2013. купили СББ, највећу мрежу кабловске телевизије у Србији, за невероватних 1,2 милијарди евра које је ККР платио инвестиционом фонду МЕП.

 Само неколико месеци касније, у фебруару 2014, Петреус и његов „ККР инвестмент“ купују 51 одсто „Гранд продукције“, чиме постају већински власници „Гранд продукције“ преко које остварују контролу и над ТВ Прва. Цена никада није званично објављена, али је у медијима објављено да су власници „Гранда“ Брена, Боба и Саша Поповић добили укупно 15 милиона евра.

 Затим су у октобру 2014. основали и своју ТВ Н1, која ради под окриљем ЦНН.

Е, а онда су у лето прошле године купили акције интернет портала дневног листа „Блиц“. Наиме, ККР је преузео 49 одсто акција у швајцарској компанији „Рингиер дигитал АГ“ која преко повезаних фирми контролише и интернет портал „Блица“ у Србији.

Подсећања ради, „Рингиер Аксел Спрингер“ (РАС) је једна од највећих медијских компанија у Србији. Та компанија издаје „Блиц“, „Ало!“, „24 сата“, „Ауто Билд“, „Блиц Жена“, „Пулс“ и некада неприкосновено најбољи југословенски и српски политички недељник „НИН“. РАС такође има удео од 25% у штампарији „АПМ Принт“ која штампа готово све штампане публикације те компаније.

Од скора су, тврде добро упућени, у највећој тајности договорили и куповину тиражног београдског дневног листа!

Тако су американци, преко ККР-а, исплели паукову мрежу у српским медијима.

Што се Руса тиче, а по информацијама из релевантног регистра АПР-а, ДЕО „Политике“ је својевремено купила „Ист медија група“, чији је власник из Руске Федерације.(4) И то је све.

Да у Србији нема руског медијског присуства кроз „Спутњик“ и „Фонд стратешке културе“ – не би било ничега. Срећа да ТВ „Раша Тудеј“ („Русија данас“, програм на енглеском језику) може некако да се гледа, ко зна како а и ко разуме енглески.

Да ли Руси имају паре да купе било који медиј у Србији – одговор је: да. Да ли држава Русија има интерес да има своје медије у Србији – одговор је такође: да. Да ли грађани Србије, кад већ не могу да сами буду власници својих медија, имају интерес да пре Руси него било ко купује медије у Србији – одговор је опет: да. И тако много пута одговор „да“ на разна безбедносна, политичка, економска, културна, здравствена, научна па и спортска питања у вези са власништвом над медијима у Србији.

Да ли Руси купују медије у Србији – одговор је: не. Зашто? То само они знају.

Не морају, као Американци да троше ни 1,2 милијарде евра, ни 15 милиона евра. За мање од пола милиона евра могу да поседују нпр.„Танјуг“ и на десетине локалних медија и да тако плету своју паукову медијску мрежу у Србији.

Обичном смртнику у Србији је стварно несхватљиво да руска државна фирма „Гаспром“, може да буде генерални спонзор Ф.К.“Црвена Звезда“ из Београда на три године поново,(5) где вредност уговора о спонзорству износи по 4.5 милиoна евра на годишњем нивоу, значи 13,5 милиона евра укупно, а не може да се трајно купи неки медиј у Србији. За фудбал има – за медије нема.

За вредност трогодишњег спонзорства Ф.К.“Црвена Звезда“, Руси могу да купе и „Дневник“, и „Танјуг“, и „Студио Б“, и свашта још.

Јавни сервиси су скупа ствар. Нема препродаје играча и милионских зарада од трансфера, као у фудбалу. У Србији се показало да медијски бизнис који подразумева суштину јавног информисања а то је презентовање „благовремених, потпуних, тачних и прецизних“ информација и није неки бизнис, и да на томе баш и не може да се заради новац.

Али може да се обликује јавно мњење и то свеобухватно, поготово кад постоји потпуна контрола медија. А онда није уопште свеједно хоће ли Србија и даље ка ЕУ или ка Русији. Није свеједно ни Србији, ни Русији.

И још једна важна информација. Наличје медијске сцене Србије су – огласи. Оглашивачи у Србији на телевизијске рекламе годишње потроше скоро 90 милиона евра! Значи, зараде ипак има, и то не мале. То значи да постоји и реалан политички и економски интерес Руса да купују српске медије. Још само да се добије одговор на мистериозно питање зашто то не чине.

Што се нас у Србији тиче, јасно је да ако не знамо ко је власник медија, не знамо одакле и са којом намером долазе информације и у ком правцу може да се обликује јавно мњење у Србији. Ако је већина медија у Србији у власништву странаца из нама ненаклоњених земаља, и под контолом партија на власти које су про-западно послушничке – закључак је јасан. У Србији не постоје српски медији, тј. медији који ће изражавати и бранити интересе државе Србије. У Србији ће постојати само „страни медији“ који ће изражавати и бранити интересе – странаца.

Прочитај без интернета:
39 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ