Током новембра 2016. године, у оквиру Moodle система за учење на даљину, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије изводило је велику онлајн обуку за примену стандарда намењену наставницима општеобразовних предмета у гимназијама. (Сајт је, како се наводи, настао кроз пројекат „Развионица“ који је из предприступних фондова, наравно, финансирала / кредитирала Европска унија.)

Обука је подељена на више Moodle модула, па је предвиђено да се у оквиру првог изучавају “Стандарди постигнућа – карика у осигурању квалитета образовања”.

Сами Американци муку муче са својим актуелним курикулумом у основној школи, који је подбацио на свим пољима, те захтевају промене, промене, промене… “Време је да се преосмисли амерички образовни систем”, упозорава већ извесно време престижни економски магазин Harvard Business Review. Зачуђује, стога, што се у Европи тренутно (пре)продаје стари / преиначени предлог – стандардизација. То је концепт из златног доба индустријског капитализма, односно Фордизма, када је за свемоћно тржиште било довољно произвести две различите марке аутомобила, да би се код узорног и орног купца осигурао привид избора. Производна трака природно изискује и стандардизацију опреме, радног времена… и на крају – самих људи. Стандардизација људи се природно најефикасније постиже кроз стандардно / обавезно образовање у стандардизованој школи.

Данас је тржишна ситуација далеко комплекснија. Размажени потрошач је охрабрен да гаји свој „јединствен укус“ те неизоставно захтева велику диференцијацију робне понуде па је производња (далекоисточна) принуђена да свакодневно ослушкује хировитог купца који за свој новац заправо прижељкује нешто попут аутентичног идентитета који му са друге стране, хвала шареноликим потрошачким небесима, упорно и непрекидно измиче. О стандардизацији било чега, као превазиђеном концепту, више нема ни говора. Сви двовековни стандарди су заправо на дневном реду за систематско урушавање. Свакодневно сведочимо агресивној пропаганди у којој се тврди да више не постоји стандардно радно место, радно време, зарада. „Обављање више послова у исто време и рад у флексибилнијим условима су оно што послодавци траже.“ Свим снагама се разара стандардна структура породице, руши се разлика између слободног и радног времена, између младих и старих, што је честа тема многих истраживања и издања након претварања електронског рачунара у робу широке потрошње. (Један од најуспешнијих / најпродаванијих пионирских модела персоналних рачунара, 5150 PC фирме IBM, лансиран је на тржишту 1981. године, да би већ наредне године признати теоретичар медија, публициста, критичар и истраживач образовања, Нил Постман, објавио књигу симптоматичног наслова “Нестанак детињства”.) Чак се и стандардна природна подела на полове полако али сигурно минира и потире.

Откуд онда стандарди у новој миленијумској школи? Ради ли се о још једној иронији и самовољи властодржаца или је нешто далеко озбиљније у питању? Приметићемо да се истовремено кроз школу заговара концепт “турбо” индивидуализације ученика / ученица. Свако у одељењу има своје сасвим специфичне потребе, јединствен ритам усвајања знања, посебан однос према вршњацима, васпитачима и едукацији… Све то у свакодневном раду мора узимати у обзир сваки наставник / наставница за сваког ученика / ученицу понаособ. Инсистира се чак на ажурном вођењу невероватно детаљне педагошке документације за сваког ђака / (… одговарајући женски род ми није познат).

Налазимо се пред озбиљном дилемом. Да ли је јединственост / непоновљивост (limited edition brand) само привид и шарена глазура а стандардизација још увек неприкосновена скривена суштина савременог / виртуелног друштва? Није, наиме, никаква тајна да се најлакше управља армијом клонова који у одређеним, строго омеђеним границама, негују дозвољени привид јединственог идентитета. Најједноставније за систем власти је да евидентира појединца тако што га преведе у објекат са скоро неприметним варијацијама дозвољених особина. Стога је сасвим логично брисање граница – стар / млад или мушко / женско или црно / бело. Или чак организам / машина. „Иноватор и милијардер Илон Маск оснива фирму Неуралинк, чији ће циљ бити израда уређаја за спајање људских мозгова на рачунаре, јавља Wall Street Journal. Маск је на самиту светских влада у Дубаију рекао да људи, ако желе да преживе на дужи рок, морају да постану киборзи.“ Једноставније је, дакле, једно доба, један пол, једна раса. Један киборг: „Сви смо ми, на крају двадесетог века, у нашем митском времену, постали привиђења: теоризовани и исфабриковани хибриди машине и организма; укратко, постали смо киборзи.“ То што хуманоид задржава привид идентитета за систем није од важности. Напротив, сам механизам власти заправо пружа избор најразличитијих модела понашања укључујући дисидентски. Један од вечито актуелних је “бунтовник без разлога”.

Једно од питања која су постављана нашим наставницима / наставницама током поменуте онлајн обуке за примену стандарда намењену наставницима општеобразовних предмета у гимназијама, гласи: “По Вашем мишљењу, које добити од увођења стандарда могу да имају наставници, ученици и родитељи?”.

Имајући све претходно наведено у виду, пре него брзоплетно одговоримо на понуђено питање, предефинисаћемо за почетак захтев. Тако показујемо иницијативу и покушавамо да се одупремо понуђеном искушењу преписивања тачног одговора који је заправо наведен на претходној интернет страници самог семинара, те га је довољно прекопирати. Али, што је далеко опасније, покушавамо да заобиђемо и опасност давања нетачног одговора који би нас довео у неприлику. Претпоставимо једноставно да се ради само о стилској вежби и запитајмо се “које добити од увођења стандарда може да има систем када су у питању наставници, ученици и родитељи?” Одмах примећујемо да се пред нама отвара једна сасвим другачија димензија резоновања која нуди нову перспективу сагледавања проблема.

Позабавићемо се укратко сваком од наведених категорија јер министарство, као организатор учења на даљину, прецизира захтев: “Одговор треба да садржи најмање 3 реченице у којима ћете навести бар по једну добит за сваку од група.” Да не шкртаримо, посветићемо, ипак, свакој етикетираној групацији више од неопходног минимума – по једне тражене реченице:

Наставници стандардизацијом „добијају“ једноставнији модел контроле и процене ефикасности од стране механизма надзора и бржу могућност поправке или замене у случају „квара“, тј, уколико се не придржавају стандарда, што додатно јача ионако изузетно централизован систем и умањује ионако минорну креативну улогу самог предавача. Можда је најопаснија појава претварање наставе у прилично стерилну трку предавача у бољој припреми ученика за строго формалне завршне тестове или тзв. улазне тестове којима се “стандардизовано” мере и оцењују постигнућа како ученика, тако и наставника. Отићи ћемо и корак даље и запитати се нису ли можда “стандарди постигнућа” заправо “карика у осигурању” укидања стандардне улоге предавача у стандардној зиданој учионици те претакање школовања у “велику онлајн обуку” у великој виртелној учионици каква је и сама Развионица као тест узорак могућег модела обликовања будућности образовања. У том случају, систем логично наставља започето брисање границе организам / машина и планира велику буџетску уштеду након што наставници сами припреме услове за преобликовање сопственог позива у обуку вештинама које могу лако да се измере. Предавачи након тога могу лако да се замене. Рецимо, софтвером.

Ученици стандардизацијом стварају некакву илузију да су „за своје паре“ добили одређену килажу знања која треба да буде гарант такозваног „успеха“ на тржишту. Искрено, у данашњим климавим околностима финансијски успех не може да гарантује ништа и нико, барем не у образовању. Образовање може да формира човека, али не и „успешног“ предузимача, чему се заправо тежи. Оно што је сигурно је да на једној страни полако али сигурно губимо битку у развоју повољнијих услова за формирање људи, а на другој страни не добијамо очекиван број успешних предузимача, барем не са дипломом.

Родитељи добијају још једну „батину“ којом могу до миле воље да клепећу по образовању када се уморни и безвољни врате са свакодневног чишћења Аугијевих штала у свом сектору (као критичари, наставници се у улози родитеља често не разликују од својих суграђана). Уколико им се не допада колега или предмет или комплетна школа, зависно од расположења, добродошли су да сада потегну и неиспуњену стандардизацију као додатни аргумент у борби за напредније друштво, које образовање евидентно кочи… А ситуација је заправо фундаментално другачија. Ни један друштвени сегмент не би функционисао ни приближно тако добро као образовање, да је претрпео и најмањи део савременог доживотног експериментисања без икакве одговорности. Образовање је по многим мерилима најфункционалнији сектор. „Узмимо као објективно мерило индекс просперитета којег је установио чувени британски Legatum институт. (…) Од 142 рангиране земље “чврста” српска економија је на “солидном” 130. месту. Најбоје резултате Србија је забележила (веровали или не) на пољу образовања, где је заузела 55. место!“ Уколико узмемо као критеријум и величину бриге и финансијског улагања од стране државе, залазимо на терен научне фантастике…

Образовање, како на глобалном, тако и на локалном нивоу, још увек очекује или озбиљну и одговорну реформу или коначан дебакл.

22 гласa