Трудим се да не пишем и не говорим о Србији и њеној политици, дубоко увјерен да је то дужност многих мојих пријатеља у Београду и Србији, и да би моје бављење том отвореном раном колективне стабилности Балкана, а не Србијом као темом, било негирање тих храбрих, патриотских и стручних напора које чине добри људи, интелектуалци и неки политички активисти у Србији.

Ипак ми се понекад омакне, па поменем или напишем понешто о томе, више због потребе да јасно искажем свој став о политичком злочину и кукавичлуку који се чини у име цјеле Србије и српског народа, него што вјерујем да је то моје мишљење значајно или потребно. Иако не сумњам у своје право да изнесем лични став о политици владе Србије, ипак ћу покушати и објаснити изворе тог свога права и прилике које су утицале на моје мишљење.

1. Из неког разлога власт у Србији жели да о односима и политичким приликама у Дејтонској Босни и Херцеговини, својим грађанима, региону, цјелој Европи (прије свега неолибералној Њемачкој) пораженој Америци, говори и понаша се као да је „Босна Швицарска“!

Вучићеву Владу у Србији Република Српска уопште не занима, иако наводно сарађује са својом братском републиком и етничком и вјерском браћом „на највишем нивоу“ – са пуно толеранције и разумијевања. „Србија помаже и штити Републику Српску“ одјекује из Београда, али та помоћ није ни близу сарадње и помоћи коју сарајевске политичке елите добијају свакодневно од „своје вјерске браће“ из Саудијске Арабије и Турске. У рату и миру – обуком војника и официра, оружјем, храном, војним и невојним средствима, тајним службама и свим релевантним информацијама до којих дођу, сталном „размјеном обавјештајних података“, као и у билатералним односима, Уједињеним нацијама и Вијећу за инплементацију мира. Тајно и јавно, увијек и на сваком мјесту, без иједне калкулације, муслиманске владе и државе су подржавале политичко Сарајево, Изетбеговићев режим и његову политику. Није било „санкција на Дрини“, неодлучног или неодређеног става, као „нећемо да се мјешамо“ или још горе; „то се нас не тиче“. Отворена и јасна подршка по цјену кршења ембарга на увоз оружија; увоз милитантних појединаца и група; финансирање радикалних група, паравојски, тајних организација… Финансирање „увоза и извоза“ екстремиста – насељавања БиХ… Наравно и много тога још.

Никада се помоћ коју Србија пружа Републици Српској није приближила, ни нивоу који константно, задњих 25. година, пружају заједно Турци и Саудијци, у савезу са „вјерском полу-браћом“ из шиитске Исламске Републике Иран. Иако су на свим мјестима били у међусобном сукобу или рату – у „Изетбеговићевој Босни“ се нису колебали, били су заједно, одлучни да помажу и кад се не слажу – да подржавају и кад им се не допадају одлуке подстакнуте западним притисцима, а које су Изетбеговићи – старији и млађи, морали понекад доносити. Када би Република Српска из Београда добила ону врсту и количину помоћи и подршке коју је Иран пружао Изетбеговићевој номенклатури и исламистичком наслијеђу (бабе му Алије) – у вријеме, задњих 5. година, док је Иран био под санкцијама заведеним и од стране Босне и Херцеговине (док су тројицу иранских дипломата изгонили из Сарајева, због шпијунаже или нуклеарног програма) – Република Српска би била политички штићена и одбрањена.

Тога нема ни у тој мјери – чак се пропагандистички гради став да у уређеној Босни и Херцеговини, само Додик и Република Српска нешто покрећу и таласају. И то, као, углавном без разлога. Управо је то Александар Вучић хтио доказати својим одласком у Сребреницу (гдје је добио по носу и цјелој глави) али и шаховском партијом са Бакиром Изетбеговићем у Кнез Михајловој улици и каснијим одласком у Сарајево. Кроз ту сценографију заборављене су терористичке акције у БиХ (три у прошлој години – Зворник, Сарајево и Салаковац), заборављен атентат и покушај линчовања премијера Србије. И баш ту и лежи највећи проблем Србије: Србија је приватна политичка својина Александра Вучића, јер Вучић сматра да је то што се њему десило у Сребреници његова приватна ствар која је, само њему, произвела много личних неугодности.

Наравно да је то и глупост и безобразлук. У Сребреници је нападнут премијер Владе Србије а влада није о томе заузела ниједан државнички, па чак ни политички став: Вучић је то приватно рјешио са Бакиром.
Кроз фалсификовани попис становништва, у коме, послије пет вјекова, ислам постаје доминантна религија у БиХ, како није био ни у турско ни у аустро-угарско доба, а једна вјерска заједница, радикализована и изједначена са исламистичким наслијеђем свога вође Алије – која се жели представлити нацијом, постала је већинска у БиХ. Пренос надлежности, кршења и промјене Дејтонског споразума, те фашистички намјесник у БиХ Валентин Инцко и његова антисрпска, усташоидна политика… па хапшење Срба за све и свашта, неовлаштено ухођење и праћење функционера Републике Српске… насилни преврат у тужилаштву БиХ, чињеница да у Сарајеву више нема Срба, ни у промилима. Шта Србија од тога види и гдје је ова Вучићева влада показала вољу да помогне?!

2. Муслимански дио бошњачко-хрватске Федерације Босне и Херцеговине је терористичка база у којој се терористи финансирају, социјално издржавају, у којима се припремају и пролазе борбене и неборбене обуке, из којих организују терористичке акције у Паризу (Шарли Ебдо и Батаклан) и Бриселу; врше логистичку подршку и наоружавање свих исламистичких и терористичких групација у Европи. Из ових кампова одлазе на ратишта у Сирију, Ирак, Авганистан, Либију и Јемен. Преко 64 класична терористичка кампа, антиуставна насеља названа вјерским еуфемизмом „параџемати“ и 400 бораца који су преко ових кампова и из њих, директно, отишли на Блиски и Средњи исток ратовати за идеје и организације Ал каиде и Исламске државе. О томе је у Сједињеним Америчким државама објавила своја запажања и сазнања Лесли С. Лебл, савјетница Команданта мировних снага у БиХ, под насловом „Исламизам и безбједност“, објављену од стране најважнијих безбједносних института, академија и организација.

Када ова квази држава, или Исламска република у покушају, забрани све празнике и оспори Србима право на било какву везу са историјом и одбраном, онда је јасно да неко нешто мора урадити. Вучићева влада би морала одбацити политичке комплексе инфериорности коју имају такви политички полтрони према лидерима Републике Српске и учинити, бар мало, да помогне ову тешку борбу, коју Република Српска води против глобалне идеје исламизма и џихада (на једној страни) али и против обнављања Трећег рајха, под кринком уједињене Европе, који свим својим настојањима чини све да понизи и ослаби српски народ и да му уништи институционални, политички и државотворни потенцијал. Дакле, може ли Вучићева Србија видјети сложене односе у Босни и Херцеговини и стати на праву страну – на ону страну на којој сада видљиво наступају Русија и Кина, и која са запада, из Беча и Париза, добија отворену подршку релевантних политичких фактора?! Може ли Србија бити уз Републику Српску макар толико колико су Штрахе и Хофер из Беча?

3. Бакир Изетбеговић не представља цијелу Босну и Херцеговину – чак ни све Бошњаке, и сулудо је давати му легитимитет, који њему треба само зато да доврши пројекат свога оца, који значи уништавање српског народа, српске историје и српског културног наслијеђа у Босни и Херцеговини. Баш онако како се уништава на Косову и Хрватској, а у задње вријеме, и у бандитској Црној Гори, Ђукановићевој. Ако је влада у Београду братска влада оној у Црној Гори, онда су сви наши напори да дјелујемо на владу у Београду, узалудни.

Оснивач и власник највеће медијске куће у Сарајеву, „АВАЗ“, лидер Савеза за бољу будућност Фахрудин Радончић, рекао је на свједочењу у случају Насера Кељмендија пред Основним судом у Приштини да је за убиство Рамиза Делалића Ћеле, убице српског свата на Башчаршији, одговорна бошњачка државна мафија, а да су га ликвидирали да “не би открио десетак политичких убистава. Познато је свима на која убиства је Радончић мислио: сви команданти бригада и безбједњаци убијени су по налогу Алије Изетбеговића. По налогу Алије Изетбеговића убијени су Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Јука Празина, Неџад Угљен, главни убица и командант бошњачке паравојне формације “Шеве”. – извршен је покушај убиства команданта Армије Р БиХ Сефера Халиловића а убијена његова супруга и њен брат, о чему свакодневно говори Семир Халиловић, син генерала.

Бакир Изетбеговић се доводи у везу и са убиством Јозе Леутара и то након информација из Беча о злоупотреби хуманитарне помоћи, трговини оружјем и крађи новца из хуманитарне помоћи. О томе је увјерљиво писао Криџ Хеџис у Њујорк Тајмсу. Изетбеговићи, Алија и Бакир, стоје и иза првог терористичког напада у БиХ, када је покушано убиство поглавара Исламске заједнице Југославије Јакуба Селимовског. Они су тада то договорили са Мустафом Церићем. Зољама је нападнут Ријасет, а погинуло је четворо лица; убијени су унук и зет бившег реиса Наима Хаџиабдића, погођена је спаваћа соба Јакуба Селимоског, рањен секретар ријасета Мухарем Омердић.

Изетбеговићи су убијали на Маркалама и улици Васе Мискина; постављали су експлозиве гдје год су могли, а њихова убиства муслимана кулминирала су ратом у Цазинској крајини и сукобом са Фикретом Абдићем”. Убиство Рамиза Делалића Ћеле на капији његове куће извршено је по директном налогу Бакира Изетбеговића, а међу извршиоцима су били поједини Албанци и муслимани из Санџака. Оно што је важно код налога за убиство Делалића јесте да се ту сада појављује и судбина шпијунирања, надзора, неовлаштеног праћења и рушења Горана Салиховића, главног тужиоца Тужилаштва БиХ. Ту ће се открити да су Радончић и Салиховић имали информације да је Бакир Изетбеговић издао налог за убиство Рамиза Делалића Ћеле и да је тај налог издао управо данашњем директору Обавјештајно-безбједносне агенције, Осману Мехмедагићу Осмици, који је тај налог пренио на Делалићевог безбједњака Муриса Друшкића, који данас води одјел за провјере у Обавјештајно-безбједносној агенцији. Обавјештајно-безбједносна агенција је криминална агенција која, са Агенцијом за истраге и заштиту „СИПА“, представља класичну муслиманску милицију, а са министром безбједности у Савјету министара БиХ Драганом Мектићем прикрива везе са терористичким организацијама и масовне злочине династије Изетбеговић и СДА.

Бивши високи функционер Странке демократске акције Мухамед Ченгић тврди да је референдум о независности који је одржан 1. марта 1992. године одвео БиХ у рат. „Референдум није био законит нити уставан према тадашњим прописима СР БиХ… Изетбеговићу је рат био неопходан да се наметне као бошњачки месија, уништи кредибилитет умјеренијих муслиманских вођа и међу муслимане усади трајно непријатељство према околним народима. За рат у БиХ је крив Алија Изетбеговић. Да није било илегалног референдума, не би било ни рата“, каже Ченгић.

Какав је био третман Срба у ратном “опкољеном“ Сарајеву види се из интервјуа Мирка Пејановића, Изетбеговићевим властима ‘лојалног Србина“, члана ратног Председништва БиХ, који је за сарајевски лист БХ Дани рекао да је у Сарајеву побијено само у првим месецима рата двије до три хиљаде Срба. Иако су први мјесеци рата према његовим рјечима били најгори за сарајевске Србе, злочина је било и касније током 1993. и 1994. Срби су убијани на улицама, у својим становима, на радним местима, у многим мучилиштима. На Требевићу су бацали Србе у пећину „Казани“, пре тога их ритуално убијали фанатици, а главе закланих Срба излагали су у Основној школи на Бистрику.

Бивши припадник Унпрофора и подофицир канадске војске Џејмс Дејвис у књизи “Канадски војник у југорату”, издатој у Ванкуверу 1997. описује безброј случајева злочина Армије Р БиХ над цивилима у Сарајеву, почињених с циљем да се за злочин оптуже Срби. Дејвис, који се у Сарајеву свега нагледао, не крије гађење према војницима тзв. Армије Р БиХ, дословно их назива животињама јер су убијали сопствени народ ради медијске пропаганде. 

О томе говори и бивши оперативац Изетбеговићеве тајне полиције АИД – Един Гараплија.

Слично је за сарајевске медије говорио и Зоран Чегар, припадник МУП-а БиХ, хрватске националности, који је рат провео у Сарајеву: ”Имамо ми наше ратне злочинце. По граду су убијали људе без обзира на националност, силовали дјевојчице, иживљавали се над њима, па су их бацали на улицу и говорили да их је убио српски снајпериста. Имамо ми наше који су нас убијали. Зашто њих не затворе?“

У документацији коју је тадашњи потпредсједник Федерације БиХ Мирсад Кебо доставио Тужилаштву БиХ, налази се и списак муслиманске тајне службе АИД за ликвидацију Бошњака који су наводно били чланови организације за “рушење Републике БиХ”. У том повјерљивом документу, од 5. новембра 1994. год. наводе се имена десетина бошњачких политичара и привредника, међу којима су: Нијаз Дураковић, Мухамед Ченгић, Алија Делимустафић, Хајра Балорда, Адил Зулфикарпашић… У „Кебиној документацији“ налазе се бројни докази о повезаности највишег бошњачког војног и политичког врха са радикалним исламистима, наредбе команде муслиманске војске за нападе на хрватска мјеста у централној Босни, као и списак муџахедина којима су бошњачке власти прије почетка рата у БиХ дале држављанство БиХ. У тој документацији се види да је Шефик Џаферовић у периоду послије рата, док је био члан АИД-а, уништио велики дио доказа о злочинима почињеним над Србима у Возући, Зеници и Завидовићима. Ту су и информације о убиствима одсјецањем глава Момиру Митровићу, Предрагу Кнежевићу и Гојку Вучићу, као и окрутном поступању према 12 заробљених војника ВРС у селу Ливаде и муџахединском логору Каменица код Завидовића пре напада на Возућу у септембру 1995. године.

Међу некажњеним злочинима над Србима је и злочин над 64 заробљена српска војника и цивила у септембру 1995. године приликом пада Возуће. У документацији се налази и извјештај Мисије ОЕБС/КЕБС/ за БиХ, из септембра 1992. године, у којем се наводи да је дио српских логораша заробљених у Казнено-поправном заводу /КПЗ/ Зеница спаљен у високим пећима зеничке Жељезаре. У истом извјештају се напомиње да је у ратном логору у КПЗ Зеница било око двије хиљаде Срба. Исто тако, видљиво је, како су „Босанске банке“, Вакуфска и Депозитна, основали Саудијци повезани с тероризмом и како су обезбиједиле финансијску помоћ за неколико организација које служе као фасада “Ал-Каиде” у БиХ (“Muwafak Foundation”, “Al-Haramain Islamic Foundation” и “Саудијски високи комитет”). Неке од њих Влада САД већ је означила као специјалне глобалне терористичке организације. Директор Вакуфске банке Амир Ризвановић у марту 2002. године признао је да “Al-Haramain” представља активног клијента банке, а да ју је ранији директор Нурудин Кустурица, након девет година управљања банком, напустио кад је откривено да је већински власник Вакуфске и Депозитне банке Yasin al-Qadi, на листи глобалних терориста. И тако у бескрај, о идеалној држави и једноставним погледима на рат и данашњицу, унутар муслиманске популације која се трудила да пружи отпор Изетбеговићевој политици.

Вучићева влада и он лично, рехабилитацијом Изетбеговића као „босанског владара“, те споља осмишљеном политичком агресијом на Републику Српску уништавао је тај дух отпора и међу Бошњацима, чинио га бесмисленим „кад Србија прихвата Бакира“ и све што он симболизује. Под теретом те и такве политике, посебно је угрожена Република Српска.

4. План да се инкриминише слободно размишљање о неколико истина о босанско-херцеговачком рату и да се кроз законска рјешења наметне Србији и српском народу теза о геноцидности у суштини руши Републику Српску више него британски покушај доношења резолуције о Сребреници. Правна квалификација која санкционише „негирање геноцида“ фактички брани једну срамну политичку категорију геноцида која оправдава сво политичко насиље према Србима, а посебно према Републици Српској, представља у правном и политичком смислу акт издаје једне уцјењене политичке структуре у Србији.

Као Бошњак и као муслиман, свједок сам многих злочина почињених у име Бошњака; оних према Србима као и према Хрватима – због тога сам цјелу ратну 1992. годину провео у муслиманском логору у Казнено-поправном заводу Зеница – који је носио ознаку „Пети павиљон“. Многи Срби из Биљешева, Дривуше и саме Зенице били су мучени и убијани у том логору још док сам ја тамо био. Био сам и 18 дана у муслиманском логору, на фудбалском стадиону „ТОШК-а“ у Тешњу, четири дана у подруму Штаба Територијалне одбране…

Плаћеници попут лажљиве и огавне Наташе Кандић не могу са својим скромним познавањем социологије свједочити о проживљеној историји, тумачити закон и креирати сулуда законска рјешења. На срамоту, али у Србији хуманитарно право тумачи површни социолог Наташа Кандић, прехлађени глумац Чедомир Јовановић и бивши музичар Ненад Чанак. Угађа се таквим особама и тој друштвеној појави, иза које не стоји ништа повезано са Србијом, српским народом и Балканом уопште – само прљави Сорошев и НАТО новац, којим је гомила бјесних паса напујдана на Србе, окупљена око фашистичког Фонда за хуманитарно право, са само једним циљем: да сваког дана пљују по Србији и Републици Српској – да рат који су водили Срби представе другачијим, да одбрану народа идентификују са „удруженим злочиначким подухватом“, представе посебним, одвојеним од суштине и сврхе рата који је вођен од стране Бошњака и Хрвата. Зато траже хапшења и кажњавања часних официра и генерала војске Србије и Републике Српске. Некада су прогонили генерала Диковића, данас већ часног човјека и војника, као и лажно оптуженог генерала Ђукића за злочин на Тузланској капији, иза кога су стајали Изетбеговићеви људи и тајне полиције. 

Откуда влада Александра Вучића у тој позицији, да овој антидржавној структури Кандићеве, која отворено и агресивно дјелује антисрпски на тлу саме Србије и цјелог српског етничког простора, испуњава жеље и релизује у парламенту сулуде замисли у сфери права, геополитике и посипања пепелом по глави властитог народа?

Како ће Вучић било кога увјерити да он не припада „енглеској стратегији сламања Балкана“ кроз слабљење српског народа, и да има икакве позитивне додирне тачке са српским народом ако су му идеје Наташе Кандић блиске и ако их реализује парламентарном већином коју лично он контролише. Истовремено, нико у Београду није покушао санкционисати извргавање руглу жртава холокауста и страдања јевреја у другом свјетском рату. То страдање се свакодневно у сарајевској штампи и електронским медијима минимизира и исмијава. У листу исламистичких организација „Сафф“, кога предводе два официра Одреда ел муџахедин, као и на порталу „Бошњаци Нет“, објављен је ауторски рад религиозног фанатика и фундменталисте Фатмира Алиспахића из Тузле, под насловом „Маркетинг трагедије“ у коме се наводи: „…да су “гасне коморе” направљене за туристе који обилазе Аушвиц и да нико није пронашао хемијске трагове гасова за масовну егзекуцију у њима. Аушвиц је лажна изложба и климава туристичка замка”.

У „Маркетингу трагедије“ наводи се и ово: „Крематорији су посебна прича. Званична хисторија тврди да су нацисти у року од десет минута кремирали тијела убијених, а наука тврди да је за тај процес потребно два сата. Наводи се и да нигдје није пронађена депонија пепела, а од шест милиона кремираних Јевреја би се створило макар једно брдо шљаке. Ови научници сматрају да је податак о шест милиона убијених Јевреја обична лаж, јер је на територијама под нацистичком контролом било четири милиона Јевреја, од којих су два милиона побјегла у Русију. Наводно је страдало тек 300.000 Јевреја, и то од посљедица тифуса и исцрпљености у конц-логорима. Кључни аргумент је наводни споразум циониста и нациста о пресељењу Јевреја из Њемачке, с циљем формирања Израела, а зашта су биле заинтересиране обје стране. Све друго је представа….“

А тек Јасеновац, Јадовно и друге јаме, њихово минимизирање и негирање геноцида према српском народу – јер ниједан суд у хагу није о томе донијео пресуду… па злочини 13. СС-Ханџар дивизије, давање улица у Сарајеву по именима усташа и њихова отворена рехабилитација… Не морам о томе говорити ја, који живим у највећем кантону муслиманско-хрватске федерације, али истичем: Република Српска значи мир, једини је извор баланса и равнотеже, посљедња брана пред агресивним исламизмом и терористичким организацијама. Свакако је Република Српска и брана пред агресивном НАТО алијансом.

Зашто Александар Вучић жели срушити ту брану кад то не одговара никоме у Босни и Херцеговини – упркос непостојању заједничког разумијевања друштвених односа, политика и циљева?! Можда Вучић више воли и поштује Бакира Изетбеговића него милион и по Срба Републике Српске, или можда једноставно зато што мора ићи у НАТО, што је преузео ту обавезу у име Србије па Републику Српску доживљава и као брану за реализацију своје политике. Како може прешутити традиционалну мржњу Њемачке, или хиљаду километара границе са усташком хрватском државом, која концентрационим логорима, мучењима и насилном кроатизацијом проводи њемачке тежње на Балкану, а којој отпор пружа Република Српска. Срамота и издаја – кукавичлук јадника, случајно залуталог у сфере државне политике. Када оде, треба пљунути на све што је радио и изградити све што је уништио.
Најбитнија чињеница је да истина о рату и миру, о Дејтону, заједничком животу и стабилности, о Федерацији и Републици Српској, Бошњацима и Србима, не станује у Сарајеву – као што је далеко и од политике која се води у Немањиној. Истина припада свим сукобљеним народима: њено суочавање и компромис, који мора бити резултат тог суочавања, представља мали дио правилне скице протеклог рата и Дејтонског мира у земљи. Упркос свему, потребно је послати јасну и неопходну поруку кукавној влади у Београду, да законска одредба о „забрани негирања геноцида“ представља жуту траку на руци цјеле Републике Српске док се бори, храбро и јуначки, да спречи план коначног одстрела од стране западних злочинаца и мајке Србије. У ствари себичне и зле маћехе – Вучићеве Србије!

 

 

слика https://zokstersomething.com/2015/07/11/

Прочитај без интернета:
337 гласовa