Рат који је Аустро-Угарска повела 1914. године, није био само рат против Краљевине Србије, већ и против српског народа у цјелини, а када су у питању Босна и Херцеговина, тај рат веома брзо је добио карактеристике бруталног етничког чишћења српског народа западно од ријеке Дрине. Антисрпске демонстрације у Сарајеву започеле већ у вечерњим часовима истога дана када је Принцип извршио атентат на Фердинанда. Група од око 200-300 демонстраната, из редова Хрвата и муслимана, предвођених франковцима, прво је узвикивала антисрпске пароле, а затим је започела демолирање хотела Европа, који је био у власништву Глигорија Јефтановића и редакције листа Српска ријеч. У току ноћи франковци су, уз помоћ војних, а посебно клерикалних кругова, предвођених надбискупом Јосипом Штадлером, за сутрадан припремили нове рушилачке демонстрације. Током ноћи штампан је као плакат проглас Градског заступства, у коме је позвано грађанство Сарајева да из своје средине „истријеби“ наводне антидржавне елементе, што је у ствари представљало позив на обрачун са Србима. Тако припремљена, руља се ујутро око 8 часова почела окупљати пред католичком катедралом и наоружана сјекирама, моткама, камењем и сличним предметима, носећи пред собом цареву слику и пјевајући пјесму „царевку“, кренула у рушилачки поход. Прво је нападнута и демолирана српска школа, а затим и просторије српских културних и просвјетних друштава, редакције српских листова, фирме, радње и други објекти у српском власништву, а на крају и куће многих угледних сарајевских Срба, па чак и оних сиромашнијих. Демонстрације су пратиле и масовне пљачке српске имовине. Само око 200 српских домаћинстава у Сарајеву претрпило је штету од око пола милиона круна. Полиција и војска нису учиниле конкретније кораке да спријече дивљање демонстраната по Сарајеву, већ су их у неким случајевима и подржавали, а њихова интервенција више је била симболична него стварна. Демонстрације су се тог и наредних дана пренијеле и на друге градове Босне и Херцеговине: Мостар, Добој, Ливно, Травник, Завидовиће, Чапљину, Столац, Маглај, Зеницу, Вареш, Бугојно и друге гдје су муслимани и Хрвати чинили већину становништва. У свим овим мјестима демолирана је имовина српских школа, културно-просвјетних друштава и угледнијих Срба, а у појединим мјестима било је и људских жртава. Само у Стоцу штета причињена Србима износила је око 50.000 круна. У неким мјестима, као на примјер Опличићима и Клепцима, демолиране су и оскрнављене и српске цркве. У Клепцима је православна црква не само демолирана, већ и тешко оскрнављена, одежде и црквене утвари су уништене, а демонстранти су чак и вршили нужду у путиру. На челу демонстраната у свим мјестима били су франковачки елементи, којима би се затим придружили и муслимани. Аустроугарске власти су 29. јуна у Сарајеву, а 2. јула 1914. године у читавој Босни и Херцеговини увеле ванредно стање и прогласиле пријеки војни суд, али не са намјером да кажњавају изгреднике, већ да им те мјере послуже као ново средство кажњавања Срба.

Већ у јулу и августу 1914. године, а и наредних мјесеци, аустроугарске власти су донијеле читав низ закона, прописа, уредби и наредби по којима се земља прилагођавала новом, ратном стању. У основи, сви ти акти су били уперени против Срба. Тако су затворене српске школе, забрањена ћирилица, укинута сва српска друштва, забрањена српска застава, укинута крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче итд. Али, најпогубније су свакако биле наредбе о оснивању пријеких ратних судова по свим гарнизонима и већим војним јединицама, затим наредба о узимању талаца који су својим животима морали да гарантују унутрашњи мир и сигурност стратешких објеката, наредба о искључењу из подаништва свих оних који се без одобрења налазе ван земље, а политички су сумњиви, те о конфискацији њихове имовине и прогону њихових породица итд. Прва масовна хапшења Срба започела су непосредно након Принциповог атентата, па је у наредних 48 часова похапшено око 200 Срба из Сарајева и његове околине, а само до почетка ратних операција ухапшено је око 5000 Срба у Босни и Херцеговини. На удару су прије свих биле соколске старјешине, свештеници, учитељи, трговци и остали угледнији људи, који ће касније служити као таоци и бити безобзирно понижавани, мучени и убијани. Таоци су узимани по унапријед припремљеним списковима, из реда угледнијих представника српског народа у Босни и Херцеговини. Они су држани у нељудским условима у затворима или на разним објектима од војног значаја за Монархију, као што су мостови, пруге, тунели и слично. Они су својим животима гарантовали за те објекте, а били су малтретирани, застрашивани, мучени на разне начине, а често и убијани без икаквог повода. Преживјели таоци касније су највећим дијелом отпремљени у злогласне аустроугарске логоре, а некима је суђено и на велеиздајничким процесима.

Аустроугарски пријеки војни судови били су посебно немилосрдни. На смрт вјешањем или стријељањем осуђено је на стотине људи. Судило се из најбаналнијих, а често и без икаквих разлога. Докази се нису ни тражили нити су били потребни, а пресуде су често изрицане по нечијој, најчешће лажној дојави. У тој психози страха, денунцирање је постало редовна појава и многи невини страдали су због тога што су се неком комшији раније замјерили. Вјешања су била групна, на јавним мјестима, трговима, пред црквом, школом и слично. Највећи број вјешања и стријељања извршен је у Источној Херцеговини и Подрињу. На такав начин објешено је на десетине Срба у Требињу, Автовцу, Фочи, Билећи, али и другим мјестима широм Босне и Херцеговине. Познат је случај котарског судије из Фоче Мате Бошкића, који је сам, за кратко вријеме, на смрт осудио преко 70 потпуно невиних цивила.

Још страшније посљедице од пријеких војних судова, по српско становништво Босне и Херцеговине, имала је наредба из првих дана рата по којој аустроугарске трупе могу поступати „без интервенције ког суца на основу нужне ратне обране“, што је у пракси значило неограничену моћ појединих аустроугарских команданата и унапријед ослобађање од одговорности за почињене злочине над цивилним становништвом. Та самовоља дошла је до изражаја већ првих дана рата када су аустроугарски војници започели масовно претресање српских кућа у потрази за оружјем. Та мјера провођена је уз сваковрсно шиканирање цивилног становништва, а појединци који би били осумњичени да крију оружје морали су исто купити, ако га нису имали, и предати војним властима, након чега им је слиједила казна. Преметачине су често биле праћене и пљачкама. Осим тога, аустроугарски војници, заједно са „шуцкорима“, починили су у току рата бројне злочине над српским становништвом Босне и Херцеговине.

Оснивање чета тзв. „Заштитног корпуса“ (Shutzkorps), који су у народу остали познати као шуцкори, представљало је посебан вид терора над српским народом у Босни и Херцеговини, у току Првог свјетског рата, а њихов творац био је Оскар Потјорек. Ослоњен на поједине муслиманске прваке, прије свих на Адемагу Мешића, Потјорек је првобитно планирао да у шуцкоре ангажује само муслимане, али је то у пракси било нешто другачије. Привучени дневницом од 3 круне и још више могућношћу да не буду мобилисани на фронт, шуцкори су формално имали задатак да одржавају ред у позадини фронта, обезбјеђују пруге, саобраћајнице и важније објекте и да се боре против упада српских комитских чета. А у пракси, основни задатак им је био да тероришу српски живаљ. Од укупно око 11.000 шуцкора, у самој Херцеговини их је било око 5000 или чак 45%. Ужасан терор проводили су у току рата над таоцима и цивилним становништвом шуцкори у Босни и Херцеговини. Вјероватно никада неће бити утврђен тачан број њихових жртава, али су остали запамћени суровост и бестијалност са којом су се обрачунавали са голоруким народом, а често и са првим комшијама. У Источној Босни и Херцеговини су се посебно по суровости истицали шуцкори муслимани, тако да су и саме аустроугарске власти биле принуђене да неке од њих изведу на суд и осуде за почињене злочине. Клање, спаљивање, силовање, одсијецање појединих органа, били су само неки од метода којима су шуцкори чували „унутрашњи ред и поредак“ у Босни и Херцеговини. Први масовни злочин на овим просторима починили су управо шуцкори, у Челебићу код Фоче, када су побили 84 српска таоца. Злочини шуцкора и регуларних аустроугарских трупа посебно су се умножили након повлачења српске и црногорске војске из Источне Босне, када су под оптужбама за шпијунажу или једноставно за радостан дочек српске и црногорске војске, били побијени многи недужни српски цивили. Тако су, на примјер, само на Палама, 20. и 21. октобра 1914. године шуцкори убили 52 српска цивила. У распламсавању вјерског рата у Босни и Херцеговини, Аустро-Угарској је свакако ишло на руку и то што је турски султан, као калифа свих сунитских муслимана свијета, прогласио „свети рат“ или џихад против сила Антанте, а у његовој фетви су поменуте и Србија и Црна Гора. Фетва је прочитана и по свим џамијама у Босни и Херцеговини, а затим упућена свим муслиманским војницима на фронт. Још прије тога, одмах на почетку рата, у свим џамијама у Босни и Херцеговини су „учене дове“ за побједу Централних сила.

 

 

43 гласa