Виктор ЧЕРНИШЕВ

 

У једној од својих лекција у Информативно-просветитељском центру “Нада” у Кијевско-Печерској лаври, професор богословља Виктор Михаилович Чернишев, филолог по првобитном образовању, поново се вратио актуелној теми слободе, то јест, праву да се доносе одлуке полазећи од унутрашњих побуда.

Нека сам и убога, али ја сам код Бога!

Марина Цветајева

 

Сам Христос је рекао: “Ја сам хлеб живота који је сишао с Небеса” (Јован 6: 48). Не живи човек само од хлеба него од сваке речи која излази из уста Божијих. Пошто је реч – једно од имена Божијих, онда реч садржи у себи стваралачки аспект. Њом се може стварати, али на жалост, може се и погубити. Реч Божија, растворена вером, доноси нам истинску слободу.

Да би сте искористили своје право на слободу – неопходна је одређена култура како том слободом не би увредили ближњег. Јер пријатељство са светом је непријатељство са Богом. Човек је зато роб страсти јер страсти нису његове. Оне су стране Духу. Као неки паразити који су се прикачили и сисају нас. Грех нас “закуцава” и постаје господарем душе.

Као што смо већ говорили, либерализам под слободом сматра оправдање страсти и због тога нас неизбежно доводи до сведозвољености. А у самој суштини истинско ослобођење човека почиње са његовим сазнањем да је он раб Божији! То се догађа када роб греха, који живи страстима, постаје раб Божији и самим тим стиче слободу. Јер је слобода нераздељива од Истине. Није случајно сам Христос рекао: “Познајте истину и истина ће вас учинити слободним”. Рабство Божије је искупљење човека од ропства греха како би му се даровала истинска слобода, а онда и синовство Божије. Слобода је ослобођење срца од свега туђег. То је светлост која се излива из вечности. То је излазак из материјалног, опредмећеног страсног стања и приобшћење Божијем савршенству.

Киници, стоици, будисти различито се односе према слободи. Киници – кроз подсмех, стоици – кроз гордо презрење, будисти – кроз уништење сваке жеље. Но, то је слобода… смрти. Киници су разрушавали традицију, етику, дозволили су човеку делатност срамних ствари. Када је Диоген оболео од грознице, уместо куражности цоктао је зубима – схватио је да је душа повезана са плоти.

Стоици су у себи оваплотили безумље гордих и осудили су свет као недостојан њих. Они су се забаракидирали у “кули од слонове кости” презирући људе и живот. Они не одговарају на увреде јер сматрају понижавајућим лајање на чопор паса. Божанство за стоике не постоји јер тако скверну слику као што је тај свет, није могао нацртати велики уметник. Они се користе учењем о неким вишим духовима – логосима и о енергетским елементима који генеришу наш материјални, у суштини никоме потребни живот. Епикурејска слобода – “Наслађујем се јечменим гулашом”, то јест малим. Но, тражење насладе у свему није се могло задовољити затворским следовањем, па су се претворили у хедонисте, где жеља одузима слободу човеку и претвара га у роба.

У будизму ми примећујемо слободу од свих менталних садржаја, то јест, видимо уништење сваке жеље. “Танха” – жеља – представља узрок свих наших патњи. Ми патимо због нереализованих жеља, а на смену испуњеним жељама долазе нове. У својо суштини будизам представља – унутрашњу емиграцију. Нирвана представља завршно стање коме треба да тежи будист. То је уметност стварања психичког вакуума и гашења свести у себи, како би се упало у празнину без дна. То је слобода од самог себе, као индивидуе.

О револуционарној слободи смо већ говорили – то је слобода ђавола. У резултату прве револуције на небесима дошло је до васељенске катастрофе. Грех представља унутрашњу револуцију против сопствене савести, жеља да се од ње одвоји, да је уништи и згази. Погледајте реч “бездан” – без дна! Пад сатанин је такође лет… У књизи о Јову је речено “пао је деница, син зоре, на Север”. Север нас асоцира на хладноћу, таму, унутраши неред.

Разноврсност порочне слободе је и сквернословље које загађује наше улице, куће, попту канализације која се пробије на површину. То је интелектуални смрад који личи на жиг – покушај нижих душа да се изједначе са оним који су изнад њих. Убити у себи сопствено духовно достојанство које се огледа у умећу да се уважава други човек. Често се у скверној бици помиње име Божије. У сквернословљењу се човек ослобађа од стида и он у томе види слободу…

А као што смо већ рекли – Реч је један од Имена Бога. Реч искуство (искуство на црквенословенском и руском језику значи уметност – примедба преводиоца) подсећа стваралачке људе на то да се они као нико други налазе близу искушења. Из тога следи да уметници треба да пребивају у духовној трезвености.

Реч надахнуће. Господ као да је дунуо дахом, дунуо је и “човек је постао жива душа”. (Постање 2: 7). Звук, реч, глина – не могу нас одушевљавати без учешћа Творца, Духа Светог. Отуда надахнуће.

Узмимо реч призвање – то је призив: не покушавајте да радите шта било, него само оно на шта вас призива Бог.

Управитељ (владар) – то јест онај који је призван да води поверени му народ по правилном спасоносном путу. Из тог проистиче да код нас нису сви “управитељи” него чешће “укривитељи”.

Собитије (догађај) – нешто што се десило а што се по свом значају и размерама разликује од сивила свакодневнице. То је учешће у нечему што је тај догађај учинило знаменитим, то јест са битисањем.

Убогост није неадекватност с православне тачке гледања, па тако ни физичка. “Ја нисам од овога света” (Јован 8: 23) – рекао је Господ. То што је у свету жигосано – пред очима Божијим је – виша врлина. “Јер је мудрост овога света пред Богом безумље” (1 Коринћанима 3: 19). “Не бој се грмљавине богатога, него суза убогога” – каже пословица. Или да се присетимо стихова Марине Цветајеве: “Нека сам и убога, али ја сам код Бога!”

Словени – то су људи обдарени посебним даром речи (слова). Ни један други народ на свету нема тако велику и богату књижевност као што је руска словесност: језик Пушкина, Гогоља, Достојевског, Толстоја. Код нас се књижевност назива словесношћу, од слова (речи), а не од литера (слова).

Образовање – од образа – иконе. Ми смо прва икона, јер смо ми – образ Божији.

Безобразлук – губитак образа Божијег. Образ тежи ка томе првом праобразу какав је он био у Едемском врту.

Наказаније (кажњавање) – издавање казне. Због тога нас такви људи попут Стаљина или Наполеона асоцирају на “личности”. У то време као личности се јављају носитељи Лика. То су светитељи!

Реч бомж (бескућник) највероватније у њеној суштини не треба тако изговарати. Постоје добре речи бедолага, горемика (јадник, несрећник). Јер у народу се каже “не заричи се просјачком торбом и затвором”.

Скверне речи – то су израслине на језику које мењају нашу слободу. Унакажење језика – то је срамно сведочанство отпадија руског човека од Бога. То је боравак у неслободи. После преврата 1917. године додељивали су таква исконструисана имена попут Вилен (В.И. Лен – ин), Марлен (Мар – кс и Лен – ин), Дазрдраперва (Да здра – вствует перв – ое маја), Ујурвкос (У-ра! Јур – а в кос – мосе).

То је новоговор нашег времена: бабки, байк, башлять, бойфренд, гейклуб, ксимник, ништяк, лейбл, пиарить, пофигист. То су и речи наказе: «кофехаус» уместо чајџиница, «фейсконтроль», «дрескод», «топ-менеджер» (куда он топће?), «спонсор» је увек био добротвор. Људи сада не разговарају него “четују” на “нету”… Не иду у продавницу него у “шопинг”. И свој образ стварају уз помоћ “имиџмејкера”. Све те речи су – Смердјакови језика. То је када трпељивост називамо “толеранцијом”, преимућство – “преференцијом”, разногласје (неслагање) – “плурализмом”, сагласност – “консензусом”. Тестирање куражности по данашњем је – “драјв”. Музика за филм је “саундтрак”. А филмови више уопште нису кинематографија него “блокбастери” или “римејки”. Наравно, јер су филмске пробе одавно замењене “кастинзима”. То силно подсећа на улизивање!

Псовке – нецензурисани изрази – изазивају мутације које доводе до дегенерације човека. Научници тврде да свако изговарање речи није ништа друго него таласни генетички програм који утиче не само на нас него и на живот наших потомака. Узмите реч псовку “сволоч” (то је када смеће сабијају у гомилу а затим се избацује изван кућног прага). За верујућег човека духовна кућа је – храм. А вечна кућа је – Царство Небеско. Зато је реч “сволоч” у ствари жеља другом човеку да он буде лишен своје куће, избачен из вечне куће, као смеће и подеротина. Као у Јеванђелској причи када је домаћин наредио слугама да избаце недостојног госта иза прага, у ноћну таму. Дакле, у мистичном плану “сволоч” значи – недостојан спасења, протеран или избачен ван. Или на пример, друга реч “подлац”, ниски, пузећи, који се налази под ногама. То је образ демона из преисподње (пакла) – он је “испод свих”. То је образ змије која је “подлегла” нашим праоцима и довела их до искушења. Том речју ми желимо да уподобимо таквог човека змији, како би се он налазио у дубини преисподњој, тако је подлегао да би био испод свих.

Нису случајно у црквено-словенском језику речи “језик” и “народ” једно те исто. Какав језик, такав и народ. Грешници којима је близак увредљиви псеудојезик, постају псеудољуди. То је то заједништво са првим револуционаром и поклоњење псеудоспаситељу – антихиристу. Апостол Павле је рекао: “Искупљени сте скупом ценом – не будите робови”.

Превод са руског: ruskline.ru/special_opinion/2015/12/esli_eto_svoboda_to_ot_chego/

11 гласовa