Саговорници често подвлаче  просвећеност и цивилизованост Запада, при чему га упоређују са непросвећеном и примитивном – варварском Русијом (стварно, не шалим се – баш тако говоре). Али при том они што говоре тако  врло често не знају ни своју историју, а ни историју  Запада, или, можда знају тек само понешто: „Ово се чита, а у ово се увија риба!“

Колико је на Западу све „супер“ не прича само онај ко је нем! Толико је „супер“ да само нова „реконкиста“ може да му помогне.

Али премало   се говори још о нечем. Не треба заборавити једну мало познату епизоду (у ствари – табу за причу) историје тог тако „цивилизованог“  Запада.

Много људи зна да је западно „благостање“ стечено на најразличитије начине. Између осталог и освајањем других континената, њиховом пљачком и уништавањем локалних цивилизација које су освајачима сметале да наставе освајање нових простора.

Да се „посао“ ограничавао само на друге континенте (колоније)  – то би се можда могло и прогледати „кроз прсте“. Али Запад се није либио ни „суседа“.

Не морамо при том да мислимо на нож, који су „савезници“ забили у леђа Византији… Да погледамо њихове „послове“ који су нам  ближи и који су чињени не тако давно…

Не зна баш много њих да је Америка знала и за беле робове. Они су преко својих леђа поднели сву тежину изградње првих колонија Новог света (црнци су се појавили нешто доцније). Ти бели робови, то су били Ирци.

То су били мученици: роба коју су сачињавали живи људи, и који су британским бродовима превожени на обале обе Америке. Превожене су стотине хиљада мушкараца, жена, па и мале деце.

Уколико би показали да се не слажу или не би извршили наређење, кажњавани су на најстрашније начине. Газда је могао роба да окачи за руке и да му запали руке или ноге – као казну. Неки су живи спаљивани, а њихове главе, набијане на колац – стављане су на тргове како би сви видели шта их чека у случају непослушности.

Уопште не треба да се удубљујемо у све те невероватне појединости, зар не? Добро су нам познати сви ужаси трговине афричким робовима.

Али – да ли се ту радило о афричким робовима? Па и краљеви Џемс Шести  и Чарлс Први су се такође доста трудили да поробе што више Ираца.  А Оливер Кромвел је само наставио  праксу  одузимања статуса човека чак и најближим суседима.

Трговина Ирцима као робовима је почела када је Џемс Шести продао Новом свету 30.000 ирских затвореника као робове. Његова прокламација из 1625. је обавезивала  да политички затвореници морају да се шаљу у изгнанство преко мора, и тамо  да се продају енглеским насељеницима Вест-Индије.

Средином 1600. Ирци су чинили основну масу робова који су продавани у Антигви и Монтсерату. До тада су 70% укупног становништва Монтсерата били  ирски робови.

Ирска је врло брзо претворена у највећи извор људске робе за енглеске купце. Први робови Новог света су у огромној већини били – бели.

Од 1641. до 1652. Енглези су поубијали преко 500.000 Ираца, а 300.000 су продати као робови. Ирска популација се са 1,500.000 људи смањила на 600.000,  и то само у једној деценији.

Разбијане су породице јер Британци нису „главама породице“ дозвољавали да на пут преко Атлантског океана поведу децу и жене. То је довело до појаве читаве популације незаштићених жена и деце. Британска одлука је била да се и они продају на трговима.

„Научни“ расизам из Harper‘s Weekly, 1899:

Иберијци по пореклу припадају афричкој раси која се хиљадама година ширила преко Шпаније по  читавој Западној Европи. Њихови остаци су налажени на бреговима или местима где су сахрањивани, по  различитим тачкама тих земаља. Лобање припадају ниском типу људи. Стигли су у Ирску и помешали се са локалним становницима Југа и Запада који су, са своје стране,  по свој прилици такође припадали  ниском типу, представљајући потомке дивљака  каменог доба који, зато што су били изоловани од спољног света, нису у здравој борби за живот могли да опстану тако што би се развили, те су зато уступили место, према законима природе, вишим расама.

Само средином 17.века преко 100.000  ирске деце у узрасту од 10 до 14 година је одвојено од родитеља и продато као робови у Вест-Индији, Вирџинији и Новој Енглеској. У тој деценији је 52.000 Ираца (углавном жена и деце) продато на Барбадосу и Вирџинији.

Осталих 30.000 ирских мушкараца и жена је такође извезено и продато купцима који су нудили највише новца. 1656. године 2.000 ирске деце је по Кромвеловом наређењу извезено на  Јамајку и тамо продато у робове енглеским досељеницима.

Многи избегавају да ирске робове називају правим именом: робови. Како би се описало оно што се догодило с Ирцима предлажу се термини типа „радници по уговору“: у 17. и 18. веку ирски робови су били у највећем броју само роба за продају у људском облику.

На пример, трговина афричким робовима је у то време тек почињала. По многобројним доказима који су документовани, са афричким робовима који нису били умрљани оданошћу омрзнутој католичкој доктрини често се понашало боље него са ирским друговима по несрећи.

Афрички робови су крајем1600.године били врло скупи (50 фунти стерлинга). Ирски су били много јефтинији (највише 5 фунти). Није се сматрало за злочин уколико је власник плантаже шибао, окивао или бичевао  до смрти ирског роба. Смрт је значила финансијски губитак, али много мањи него убиство скупог африканца.

Енглески робовласници су се врло брзо позабавили размножавањем ирских жена, како због сопственог задовољства, тако и из користи. Јер деца робова су такође представљала робове, што је повећавало бесплатну радну снагу газде.

Чак и уколико би на неки невероватан начин  ирска жена успевала да добије слободу, њена деца су остајала код газде као робови. Тако ирске мајке без обзира на стечену слободу нису могле да оставе децу и често су остајале као слуге.

Временом су Енглези нашли најбољи начин за коришћење тих жена како би побољшали сопствену позицију на тржишту: како би се добили робови одређеног изгледа  почели су да укрштају ирске жене и девојчице (у већини не старије од 12 година)  са африканским мушкарцима. Нови робови, који су добили назив „мулати“ су доносили већу добит од Ираца, шта више – исељеницима су штедели новац који би потрошили за куповину нових афричких робова.

Пракса укрштања ирских жена и афричких мушкараца је трајала неколико деценија и постала је толико распрострањена да је 1681.године донет закон који је „забрањивао спаривање ирских жена са афричким мушкарцима  чија би сврха била производња робова за продају“. Укратко, та забрана је уведена искључиво  зато што је онемогућивала добит једној великој компанији-превознику робова.

Енглеска је више од једног века наставила да превози десетине хиљада поробљених Ираца. Сведочанства кажу да је после ирског устанка 1798.године хиљаде  заробљених Ираца продато и у Америци, и у Аустралији.

Уопште се не сумња да су током читавог 17.века Ирци на својој кожи  осетили ужасе ропства у истој мери, ако не и већој,  као и Африканци. Исто тако, нико не сумња да тамнопути  локални становници који се срећу на путовањима по Вест-Индији са великом вероватноћом имају и ирске, и афричке претке.

  1. Британија је најзад одлучила да се помери са ђавољег пута и тада је прекинула испоруке робова. И мада та одлука није имала никакве везе са гусарима, нови закон је постепено почео да ублажује причу о патњама Ираца. Али ако би било ко, црне или беле расе, сматрао да је ропство било резервисано само за африканце, дубоко би погрешио. Ирско ропство не би смело да се изгуби ни из чијег сећања.

Али – зашто се о тој теми, онда, тако мало говори? Зар успомене стотина хиљада ирских жртава нису достојне нечег већег од повременог присећања неког непознатог писца?

Или са историјом треба да се догоди оно што су толико желеле газде-робовласници: потпуни нестанак. Као да се никада ништа није ни догодило?

Ни један од настрадалих Ираца није могао да се врати рођеним обалама како би испричао о патњама које је доживео. То су робови који су ишчезли, који су згодно заборављени у времену, а у историјским књигама брижљиво избрисани.

————————–

Оригинал: www.globalresearch.ca/the-irish-slave-trade-the-forgotten-white-slaves/31076

Превод са http://xn—-8sbeybxdibygm.ru-an.info/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BA%D1%81%D1%8B-%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D1%8B%D0%BC%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D0%BC%D0%B8-%D1%82%D0%BE%D0%B6%D0%B5/

Прочитај без интернета:
9 гласовa