Свештеник Владимир СОКОЛОВ

 

Иступање на међународном форуму “Нови хоризонти репродуктивног здравља”…

Да би се приближили суштини демографског проблема који разматрамо, неопходно је утврдити да је то често проблем који је саставни део другог, још дубљег  проблема. Сви стручњаци који се баве друштвеним проблемима, сагласни су да светска заједница пролази кроз системску кризу. Но, системска криза подразумева постојање некакве системске грешке, заложене у темеље живота. У чему се огледа та грешка?

Свјатејшиј Патријарх Кирил недавно је први пут иступио са значајним говором пред Парламентом. Обраћајући се Парламенту, Патријарх је рекао да економија и политика којима данас у друштву удељују тако много пажње, представљају само надградњу над темељом. А истински темељ друштвеног живота јесу непролазне моралне и културне вредности. Међу вредностима, он је на прво место ставио веру. Ако се замислимо над тим речима Патријарха, онда се, сликовито говорећи, тај говор може протумачити као предлог да се устројство друштвеног живота окрене с главе на ноге. Но, тада ће све оно што представља последицу тог стајања на глави – нестати само по себи, због правилног постројења друштвеног живота на темељу, а не на надградњи.

Сложићете се са мном, ми овде разматрамо проблеме који представљају и медицинску и друштвену патологију, но, ми не разматрамо правилан начин друштвеног и личног живота. А правилан начин живота дат је у Закону Божијем. Пета заповест тог закона гласи: “Поштуј оца свога и матер своју, да би те Бог благословио и да би дуго поживео на земљи” (2 Мојсејева, 20; 12). А ми никада не повезујемо стање свога здравља и социјалног благостања са поштовањем родитеља. Међутим, тамо где је такво поштовање сачувано, као на пример код кавкаских народа – ми видимо и стабилно друштво и дуг животни век и велике многодетне породице. У таквим традиционалним друштвима нема демографског проблема. Па и код нас у Русији, сеоске породице увек су имале доста деце. Мој отац и мајка су се родили у многодетној сељачкој породици. Ја имам 24 “прва рођака”, а родица још више. Хришћанске породице традиционално су многодетне јер је жена у хришћанству религиозно мотивисана за рађање деце. ‘’Жена се спасава кроз рађање” (1Тим.2,15) казује нам апостол Павле. Она не рађа децу да би она пасла по пољима овога света већ ради тога да би се они духовно родили и сазрели за нови, преображени Вечни живот.

Ако је човеков живот мотивисан на кратак период земаљског живота који се завршава смрћу и небићем, тада и рађање деце постаје њихово рађање за смрт, но та мисао нам не долази у главу јер се ми уопште нисмо навикли да размишљамо тако да мисао доведемо до логичког краја. Религиозна мотивација за рађање деце је активна јер она није орјентисана на просто рађање деце, него пре свега на њихово васпитање.

Човек постаје човеком у културној средини, примери могли-деце сведоче о томе, јер у сличној средини, човек постаје подобан животињама. Због тога је веома важно у каквој је заправо културној средини узрастао човек? Како се у тој културној средини схвата циљ и смисао човековог живота? Ако се идеали културне средине своде на потрошњу, комфор, егоистичну нарцисоидност, онда таква средина неправилно формира човека и он постаје разрушитељ окружавајуће средине, па тако и самога себе. Греховни живот, као што је речено у осамнаестој глави књиге о Левиту, доводи до тога да се сама природа штити од таквог насилног греховног утицаја човека – и земља свргава човека са себе (Лев.18,28).

Појављује се природно питање: “А како да се створи таква благопријатна културна средина у којој би се човек могао формирати не као потрошач и грабљивац који разара ту средину, него као стваралац и обрађивач те средине”? Па ако смо ми схватили демографски проблем не само као проблем репродукције него и као проблем васпитања – онда је неопходно размотрити суштину самог васпитања и образовања. У друштву у коме се чувају традиционалне вредности, као што смо већ видели, нема демографског проблема. У Православљу се образовање сматрало као откривење у човеку образа Божијег – и узрастања у том својству. Манастир је био тај универзитет живота у коме се човек обучавао том духовном науком. Због тога се сав друштвени живот формирао око манастира. Данас такви универзитети и институти постају – дечији вртићи, школа, виша школа. Какав поглед на свет ми усвајамо у тим образовним установама? Мало се тога променило од совјетских времена – пружају нам позитивистичку, материјалистичку слику света, где је жива материја изникла случајно из првобитне чорбе и путем еволуције, из на тај начин настале једне живе ћелије, створили су се сложенији живи организми. Међутим, већ је и сама наука оповргла ту такозвану “теорију”. Јер генетичари су доказали да жива ћелија не може сама од себе настати, да живот може постојати само у биоценози, то јест, свеукупности живих организама. И ту се поставља питање: “Како је она могла настати у свој свеукупности одједном? Ко ју је створио у својој целовитости? Ми смо попут заклетве понављали реч еволуција, не схватајући само значење те речи – а еволуција у смисленом значењу значи – развијање плана. Поставља се питање: “А ко је саставио тај план, ко га остварује”?

Међутим, ти исти генетичари су доказали да гени очувавају карактерне особине организма – промене у њима нису могуће, тачније, могуће су само у облику патологије, то јест, доказали су да еволуцијом није могуће променити врсту. Израчунали су и вероватноћу таквог случајног настанка живе ћелије и она се показала невероватном, 10 на минус 1000000000000. И када су те прорачуне показали научницима и питали их зашто они нису спроводили такве рачунице, они су одговорили чудно са научне тачке гледишта, али потпуно објашњиво с тачке гледања религије: “Ми смо у то веровали!” (испоставља се да наша материјалистичка слика света представља предмет вере, а шта је тада таква научна слика света – да ли је то атрибут материјализма или религије?). Такозване “прелазне врсте” показале су се као обичне историјске и научне анегдоте. Одавно су раскринкане подвале и погрешке у индентификацији артефаката. Међутим, све до сада нам се у уџбеницима биологије говори како је живот настао из првобитне чорбе, показују нам се одавно раскринкане слике Ернста Хекела о формирању људског ембриона, као и слике које “илуструју” Дарвинову теорију. Узгред, та теорија није научна по научној дефиницији теорије. И ето, такво образовање се код нас формира у дефинисању човечијег образа – човек је животиња и поред тога осуђена на смрт и небиће. То и доводи до системске грешке у погледу на свет. А погрешан поглед на свет доводи до системских криза, па тако и демографске.

Интересантно је да је и у науци дошло до ревидирања вредности – научници признају да се они користе Библијом као аксиоматским материјалом за своја истраживања. У Библији је написано “У почетку беше реч” (Јован, 1; 1). Наш научник Виктор Дмитријевич Пликин теоретски је доказао и експериментално потврдио да је информација првобитна у односу на материју. Но, Свети Оци попут Јована Дамаскина или Максима Исповедника су тврдили да је материја другостепена у односу на логос, или другим речима, другостепена у односу на идеје или информације. А наш научник Нажил Валитов је доказао да се информација шири муњевито по свој бесконачној васељени. Експеримент извршен на савременом колајдеру, потврдио је да неке од честивца путују брзином већом од брзине светлости. Шкотски физичар Џон Бел је разрадио низ посебних инструмената уз помоћ којих је било могуће схватити – да ли је појава постојала пре почетка истраживања или се појављује у почетку самог истраживања. Испоставило се да се појава јавља у моменту истраживања. Другим речима, феномен се јавља тада када се он замисли, што значи да се мисао материјализује. Физичари-теоретичари приликом истраживања микросвета пронашли су још један феномен – микрочестице реагују на присуство човека, притом различито на сваког човека. Но, овде се не може говорити о објективном истраживању, ако оно зависи од субјекта и субјективно реагују и саме честице. Испоставило се да је свет другачији – уобичајена представа о њему и настали научни стереотипи су пропали (на пример, гранична брзина – брзина светлости, објективно постојање света). Но, оно што је карактеристично, то уопште није утицало на наш поглед на свет.

Ми можемо извести јасан закључак – демографски проблем уопште није тај проблем који се своди на повећан броја абортуса, ширење полних болести и патологије стечене у оквиру многопартнерског односа према сексу (све смо то ми овде разматрали), него је то пре свега проблем неправилног погледа на свет у коме се неправилно схвата улога човека, неправилно се тумачи смисао и циљ његовог живота, јер све што је горе било побројано  представља само последицу таквог неправилног приступа.

На тај начин, изменивши наш неправилан поглед на свет (а у Православљу се покајање назива метанојом – изменом ума) – то јест, покајавши се у томе, ми можемо створити благопријатну културну средину за рађање и правилно васпитање човека. Демографски проблем ће бити решен изградњом читавог друштвеног живота на правилним темељима, а основу тог темеља, како смо већ разјаснили, представљају непролазне културно-моралне вредности и пре свега – вера.

Јереј Владимир Соколов, помоћник председника синодалног одељења за узајамне односе са оружаним снагама.

Превод са руског:

ruskline.ru/analitika/2015/07/29/demograficheskaya_problema_kak_problema_mirovozzreniya/

7 гласовa