Александар ШАРГУНОВ

 

Господ нам је дао таланте и подарио нам рад. Он не жели да нам буде досадно. Све што имамо, ми смо добили од Њега. Ми немамо ништа своје, што нама припада, осим греха.

У данашњем Јеванђељу је речено да Христос поступа као човек који је спремајући се у далеку земљу позвао своје слуге и предао им своје имање. Када се Христос вазнео на небо, Он је био сличан таквом човеку. Полазећи на пут, Он се побринуо да на време Своју Цркву снабде свим неопходним за време Свог одсуства. Христос јој је поверио све што има и једном је дао пет таланата, другом два, једноме један – свакоме према моћи његовој.

Различити су дарови код људи, различита су послушања у Цркви. И сви дарови Христови су од непроцењиве вредности – они су купљени Његовом крвљу. Но, ни један талант не треба да буде закопан у земљу. Усрђем и трудом, говори нам данас Господ, може се постићи много у духовном животу. И што човек има веће дарове, он треба више да се труди. Од оних који су добили два таланта, Господ очекује две користи. Уколико они делају по снази оно што им је дато, они ће бити примљени у Царство Небеско, иако нису учинили тако много као други.

Неверни слуга је испао онај код кога је био само један талант. Несумњиво, има много људи који имајући један, имајући два или пет таланата, закопавају их у земљу. У њих су велика даровања и велике могућности. И ако онај код кога је био један таланат тако кажњава, колико ће већу казну имати онај који је имао много и није се тиме користио! Међутим, одавно је било истакнуто да они који имају најмање дарова за служење Богу, чине најмање од онога што су дужни да ураде.

Неки оправдавају себе говорећи да нису имали могућности да раде оно што би волели да раде. Притом они не желе да раде то што би они несумњиво могли радити. И зато они седе и ништа не раде. Уистину је њихов положај тужан, зато што имајући само један таланат о коме су требали пројавити највећу бригу, они занемарују тај таланат.

Међутим, сваки дар подразумева одговорност. Када дође време свођења рачуна, лењи слуга оправдава себе. Иако је он добио само један таланат, он је дужан дати одговор за њега. Ни од кога се не тражи више од онога што је добио. Али за оно што нам је дато, ми морамо одговарати.

“Ево теби твоје – рекао је тај слуга враћајући свој талант Господу. – Иако га ја нисам увећао као други, ја га ипак нисам ни умањио”. Као да се од њега није тражило да се потруди! Он признаје да је закопао у земљу свој талант, сахранио га. Он то представља као да у томе нема никакве његове кривице, напротив, он заслужује похвалу за своју опрезност, за то што је он избегао сваки ризик. Тај човек има психологију ниског слуге. “Уплашио сам се – говори он – и зато нисам ништа радио”. Није то био страх Божији који представља почетак премудрости и који весели срце и надахњује на подвиге у славу Божију. То је досани страх који паралише ум и вољу.

Лажни појмови о Богу доводе до злог односа према њему. Ко мисли да је немогуће угодити Богу и зато нема смисла служити Му, неће ништа радити у свом духовном животу. Све што он говори о Богу је лаж. “Ја сам знао – говори он – да си ти тврд човек, жањеш где ниси сејао и сакупљаш где ниси вејао” у то време кад се сва зема испунила Његовом милошћу. Није то што Он жање где није сејао – Он често жање тамо где нема ничега. Јер Он сунцем сија и кишом киши на неблагодарне и зле, који му у одговор на то говоре као и Гадаринци – “Иди од нас”. Тако обично зли људи окривљују Бога за своје грехе и за своје несреће, одбацујући његову благодат.

Господ га назива лукавим и лењивим слугом. Лењиви слуга – лукави слуга. Неће бити осуђени само они који чине зло, него и они који не чине добро. Апостол Јаков говори: “Јер који зна добро чинити а не чини га, грех му је”. Ко се непажљиво односи према Божијем делу, постаје близак онима који испуњавају ђаволску работу.

Стратегија и тактика ђавола у односу према роду људском је – у старту створити пустош да би се потом могла попунити црнилом. Због тога што је тако много било само спољашњег благочашћа у Цркви, са психологијом слуге који има један талант, Бог је попустио налет безбожне идеологије у нашој Отаџбини, са свим њеним ужасима. А када су се људи заситили комунизма и поново се створила пустош, догодило се оно чему смо ми данас сведоци – уместо атеизма долази сатанизам са уздизањем греха као норме. Погледајте шта се ради са нашом омладином! Досада отвара пут безакоњу! Када је кућа пуста, нечисти дух са седам злих духова је заузима. Када човек спава, долази ђаво и сеје коров.

Лењиви слуга кажњен је од Божијег суда на одузимање његовог таланта. „Узмите, дакле, од њега талант – говори Господ – и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му, а од онога који нема, и што има узеће се од њега”. Преподобни Серафим Саровски у свом знаменитом разговору са Николајем Александровичем Мотовиловим, за време кога му је лице засијало као сунце, пореди људски живот са духовном трговином. Талант – то је тежина сребра, то је новац, то је папир на коме је нешто нацртано. Или чак ако је то истинско сребро или злато, то је само гомила племенитог метала која ништа не значи. То је мртви терет који још није пуштен у трговински промет. Тако исто се догађа са духовним даровима. Ко нема – то јест, ко има све а као да нема, јер то не користи за циљеве Богом предвиђене. – чак и то што он има, биће од њега одузето. То се може односити на читав живот човеков, када он живи као да не живи, као да му не припада живот. А они који усрдно користе могућности које имају, биће још више награђени од Бога. Ко не греје дар који му је дарован, тај га губи. Он ће се угасити као ватра која се не одржава.

Нико није лишен таланта осим једнога. Свети Оци кажу да је један талант – живот. И чак немајући никакавих посебних таланата, ми живот можемо давати другоме. “Зашто ти свој талант ниси дао другима? – пита Господ. – Тада ти не би добио мање од оног који има највише таланта”.

На крају крајева, сам Бог зна коме је колико таланата дато. Замислите човека који је паметнији од свих на свету и генијалнији од свих у свим областима, и његов живот је препун најсјајнијих активности. А у суштини он ништа друго не ради него закопава свој талант у земљу, уколико га посвећује чисто земаљским циљевима. И Јеванђелска удовица која је мање од свих ставила у ризницу храма, сведочи Господ, приложила је више од свих, јер је у своје две последње лепте сав свој живот принела Господу. И многи који су били последњи, биће први. Не одређује се све нашим успехом, већ нашом верношћу, нашом искреношћу, нашим давањем себе. И то значи највеће спољне таланте у поређењу са унутрашњим – смирењем, кротошћу, чистоћом, и на крају благодаћу која одмах мења све!

“Господе! – каже човек са радосном благодарношћу Богу и поуздањем у Њега. – предао си ми пет таланата, ево још пет таланата које сам добио са њима”. Заиста, што ми више чинимо за Бога, то већи дуг имамо у односу према Њему за оно што нам је Он дао, то се више испуњавамо благодарношћу према Њему.

Ми видимо радост оних који долазе Господу и радост Господњу. То је Пасха Господња и радост светих Христових мученика, када преподобни и сви свети показују Господу своје ране и трудове као сведочанство оданости Њему. “Покажи ми веру од дела твојих” – говори Господ и с љубаву им узвраћа.

Ускоро, ускоро ће наступити дан Господњи и ми ћемо један за другим прилазити Њему, како је то описано у виђењу монахиње Љубав о преподобној мученици великој књегињи Јелисавети и оцу Митрофану Сребрјанском (то виђење је описано у књизи “Подвижници Марта-Маринске обитељи” на  сс. 31—47, М., 2000 — РНЛ).

Они на којима се знаменује светлост лица Господњег, вечно ће живети од тих речи Господњих: “Добро слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити: уђи у радост Господа својега”.

Дело које ми за Бога чинимо у свету, сувише је мало у поређењу са радошћу која је припремљена за нас. Заиста, „Што око није видело и ухо није чуло и што у срце човечје није дошло, то је Бог припремио за оне који га воле[1]. То је радост – радост Господа, коју је Он приобрео за нас по цену великих трудова и великих страдања. Ма какви били наши таланти, та радост, ако ми љубимо Господа, припадаће нам у потпуности.

“Време брзо пролази, тече као река – говори недавно прослављени српски светитељ Николај (Велимировић) – и ускоро, понављам, ускоро ће наступити крај свему”. Нико се из вечности не може вратити назад како би узео оно што је заборавио овде. Зато треба да журимо да употребимо дарове који су нам дати од Бога, ради стицања вечног живота.

Протојереј Александар Шаргунов, старешина храма светог Николе у Пижама, члан Удружења књижевника Русије

Превод са руског: ruskline.ru/news_rl/2015/09/19/prazdnost_otkryvaet_dorogu_nechestiyu/

[1] Прва посланица Коринћанима светог апостола Павла

Прочитај без интернета:
10 гласовa