Свеправославни Сабор или ипак 13. Васељенски?

Јевгениј Чернишов

Немогуће је да се не примети агресија којом су се на Руску православну цркву обрушиле све „прогресивне снаге“. Има и Јудиних пољубаца у облику предлога да Ускрс славимо заједно, као што је то ту скоро направио  језуита Берголо,  и по потреби Папа римски Фрања. Односно – један део светског врха води отворени рат против Цркве, а други упорно призива „дијалог“ у коме хоће да нас раздвоји и изнутра. У Руској народној линији томе су посвећени многи материјали: о припреми Сабора 2016, или, на пример, о папској пропаганди космополитизма, посвећеној становницима свих земаља.

Шта је разлог за такав информациони „крсташки рат“? Шта је иза тога? Највећа грешка која може да се направи при покушају да се на то питање одговори је да се све сведе искључиво на разматрање садашњости. И то у било ком смислу: геополитичком, економском, културном, информационом  – све једно, та ће нам грешка онемогућити приступ дубинском разумевању свега што се дешава у религијском животу.

„Мене се то не тиче“ – рећи ће много људи. – „Ја сам атеиста“. Рећи ће – и доспети у дубоку заблуду. Зато што се то тиче сваког од нас. Као што се тиче сваког од нас, ма где се живи, напад непријатеља на било коју мрвицу наше земље. Јер напад је на нашу Отаџбину, а то значи и на ваш комадић. И ми смо обавезни да Отаџбину штитимо. Исто тако смо обавезни да штитимо нашу духовну Отаџбину – Православље, коме припада највећи део становништва. И исто смо тако обавезни да узмемо у заштиту сваку религиозну традицију уколико је неко ниподаштава. Седети у рову правдајући се својим атеизмом – то је маскирана издаја.

Није случајно Бжежински изговорио следеће: „После уништења СССР-а као једини непријатељ Америке остало је Руско Православље.“  И мада има неких који  негирају да је он то изговорио, та реченица показује прави значај Православља за Руску цивилизацију.

Уколико желимо да преживимо у условима глобализма који све потире и све разлаже и да се сачувамо  као јединствена цивилизација, то је немогуће учинити без потпуне обнове духовно-религиозног живота народа. Говорећи о заштити Православља, ја не мислим на неке кампање које се ураде једном и никад више. Ради се о томе да смо ми (у крајњој мери они који себе сматрају за православце)  обавезни да на прави начин схватимо каква се опасност крије у глобалистичком пројекту и како се протура у облику „религијског помирења“.

Први и најважнији задатак који се односи на поглед на свет, пред којим се ми налазимо  је да се Православље схвати не као „грана хришћанства“  (то је најштетнији западни концептуални вирус), већ као једино истинско хришћанство. Као што постоји један једини Христос, тако постоји и само једно хришћанство. Све остало су јереси  које присуствују у  хришћанству  . А највећа од њих је папизам, који се погрешно назива „католицизам“.

Шта је то, што нам омогућује да ово тврдимо? Човек који не верује ће да слегне раменима и да помисли: они сви мисле да су у праву, а сви су исти! И погрешиће.

Православље, реч, долази од „правилно славити“, потиче од грчке речи  ορθοδοξια (лат. orthodox), где је ορθος (лат. orθos) – правилан, δοξια (лат. dox) – славан. Одатле је ортодоксан  онај ко се истински и верно придржава неких погледа, тј. ко апсолутно верује у нешто. У енглеском се Православна црква и данас назива Orthodox Christian Church, тј. у буквалном смислу Правилна (Православна) Хришћанска Црква.

  Папизам представља каснији облик који је створен  као резултат отпадништва од Православља. Зашто је добио назив „католицизам“? Он се појавио тако што је римска црква себи присвојила особину саборништва. Грчко  καθολικός (католикос) значи «свеопшти», «саборни». Католичност (саборност)  представља нераскидиву особину Васељенске цркве која је фиксирана у Символу вере, а не својину «самог католика». «Приватизација» католичности, тј. саборности, свеопштости коју је направила западна црква подсећа на савремени монополизам на формирање «демократских стандарда» од стране оних који себе сматрају «најдемократскијим».

Значајно је да се у енглеском језику све до сада католичка црква назива Roman Catholic Church, а Православна  – Orthodox Catholic Christian Church. Значи, садашња католичка црква се назива једноставно «римска католична црква», а православна – Ортодоксна Католична.  Сами ти термини јасно показују да католичка црква представља «римски» огранак који је настао касније, и који је скренуо у јерес.

Православна црква признаје само првих 7 Васељенских сабора зато што су они стварно били саборни, свеокупљачки; католичански, који су обухватили цео хришћански свет. Паписти сада броје већ преко 20 сабора, не стидећи се што су све Саборе  после Седмог Васељенског одржавали само они (ето је:  на делу је „приватизација“ католичности!).

Већ у радовима западних и источних отаца Цркве приметна је једва уочљива разлика у тумачењу хришћанске Истине. У Православљу и папизму се у црквене служитеље постављају особе које су спремане на исти начин, али постоји разлика у нивоу њиховог поштовања зато што  у њиховом тумачењу вере   може да  се осете нијансе  које ће доцније довести до раскола. „Под истим речима западни и источни хришћани нису само подразумевали, већ и осећали различиту духовну садржину“ – пише познати историчар Цркве А.В.Карташев. Западни оци тумаче Истину у рационалистичкији и индивидуалистичкији.  Разлика је на први поглед небитна, али је довела до отпадања западне хришћанске цркве од Васељенског Православља“.

Окидач за отпадништво римске цркве од Православља био је самовољно увођење догмата о изласку Светог Духа од Сина, које је неопходно да би се образложила истинитост и окривила Византија за јерес. Посебно је у томе био приљежан Карл Велики који је себе прогласио за „императора“, мада он то није могао да буде. Ствар је у томе да, у складу са хришћанским учењем, свет од доласка антихриста држе Православни Император и Православни Патријарх, који заједно управљају (симфонија власти). Али, у Византији је већ постојао и Православни Император, и Православни Патријарх. Зато да би се неко прогласио „императором“ морао је да постоји предлог којим би они били окривљени за јерес. За такав предлог су прогласили измишљени догмат о исхођењу Светог Духа од Сина, који је у супротности и Светом писму (Ин.15,26), и одлукама светих Васељенских сабора.

Од тада мржња Запада према Православљу, а затим и Русији, формира се догматски. Јер пошто је истина искривљена морају се уништити они који су лаж носили, како би твоја јерес остала једина и како би она могла да се прогласи за нову „истину“. Ето, одакле води порекло страст Запада да изврће, да уводи новине, да обнавља под изговором да је то „прогрес“. Његов „прогрес“ је почео од отпадништва од Христа још у 8. – 9. веку. Наравно, не одједном, и нису сви на Западу прихватили то отпадништво, али је 1054. папство коначно отпало од Православља.

(Наставиће се)

—————————–

Превод са сајта: ruskline.ru/special_opinion/2015/07/duhovnaya_ekspansiya_zapada_pod_vidom_hristianskogo_dialoga_chast_1/

Прочитај без интернета:
8 гласовa