Виталиј Третјаков је испричао како ће наше

чиновништво да живи на Западу са непоштено стеченим  богатством

Ксенија Авдејева

Одавно сам ово желела. Да баш са њим попричам. Да баш њега питам. Укључила сам „Културу“ – он говори на њој. Води разговоре о филозофији и филозофима. Он је водитељ. Укочила сам се. Широко раширених очију.

         Одлучила сам се. Нашла телефонски број, телефонирала. У слушалици миран уравнотежени глас. Не жури, не паничи. Само десетина секунде и он већ говори о свом распореду за недељу дана. Само минут и ти му већ све верујеш. А затим он „истражује“. Професионално, јасно, када не постоји право на грешку. Похвалио ме. Скачем од радости. У глави је само једно: шта да га питам?

Прилазим Универзитету. Места за паркирање нема. Остављам ауто онако, а срце је затреперило: а шта ако га однесу? Нема везе. Разговор у даху, промишљен, само мисао о њему, све друго празно. Поклонио ми је своју књигу.

Одакле одједном толике емоције? Његово име је симбол савремене журналистике, његово мишљење има тежину, његово појављивање на телевизији гледаоце држи на месту, његове књиге нестају са књижарских полица у  тренутку. О вези политике и журналистике, о образовању у Русији и утицајима Запада, о стогодишњици Велике руске револуције 1917. и револуције преко људских глава, о команданту Корејку и „дуплој лојалности“ руских чиновника причам са Виталијем Третјаковом, познатим новинаром, политикологом, деканом високе телевизијске школе на Московском универзитету „Ломоносов“.  

„СП“: „У совјетском периоду смо по квалитету образовања били  међу три водеће земље. У време Фурсенка Русија је у извештајима УН заузимала већ 41. и 54. место. Зашто су, што је више реформи образовања, резултати све лошији. И шта се то уопште дешава са квалитетом и нивоом образовања у Русији?“

  • Одавно тврдим да у Русији нема ни једне реформе која не би могла да се побољша тиме што би била укинута. То се потпуно односи на реформу образовања. Садашњи састав министарства ради у оквирима задатог алгоритма.

„СП“:  „ Ко га је задао?“

  • Запад. Реформа образовања је била у пакету реформи из ’90. година који је натурио Запад, а наше руководство прихватило. Конкретно, то је било повезано са давањем кредита Русији, односно инсистирано је на обавези спровођења реформи, међу њима и у образовању. Стварно чудно?! По показатељима  је цео совјетски  образовни систем  заузимао једно од водећих места у свету. Стаљин је био тај који је  у СССР-у препородио систем образовања од пре револуције, и проширио га на милионе људи. Уз све своје недостатке он је схватао да су земљи потребни образовани људи. Да, такви људи су опасни јер размишљају, али да би се дигли и производња, и наука, неоспорно је да су неопходни образовани људи.
  • Важна је чињеница да је у совјетско време код нас постојала оригинална друштвена наука. Можемо да се убеђујемо колико је она била прихватљива, али – она је постојала. А сада је уопште немамо, све се узима само са Запада, нема ни једне нове теорије, ни једне нове мисли. И све што се односи на светске економске  и социјалне процесе – све се позајмљује. А успеси у области природних и техничких наука из совјетског времена су били очигледни и потврђивани су много пута.  Запад је  био тај који је покушавао да стигне Совјетски Савез  у космонаутици, ракетно-нуклеарној области, а има стручњака који тврде да на одређеном  стадијуму  – и у  компјутерској области и у многом другом.
  • Наравно, време се мења, реформе су потребне, али само тамо где су ти послови пошли лошије него код конкурената. А совјетски систем образовања је по већини показатеља био један од најбољих у свету. А ако се узме у обзир да је са стеченим или понекад и непотпуним образовањем требало проживети цео живот, онда постаје очигледно какву су грешку направили реформатори.
  • Извори и коренови реформе образовања која се упорно наставља и наставља су у деведесетим годинама. Тадашњи министри образовања су је почели, а садашњи послушно настављају. Да ли су они схватали и да ли схватају погубност тих реформи тешко је рећи, али њихов резултат је читавих 90% негативан.

„СП“: „Због чега је измишљена „Болоња“? И зашто је тај систем тако активно усвојен у нашој земљи?

  • Треба да се разуме да образовни систем васпитава човека, да му усађује одређени стил, начин, животне навике и мисли. И човек  се потчињава тим законима читавог живота, чак и несвесно. У натурању система Болоње  постоји још прагматичнији део – њеним ширењем на европску периферију, у коју је укључена и Русија, формиран је унифицирани систем који је обезбеђивао избор најбољих кадрова за главне западне универзитете.  Универзитете који, између осталог, углавном раде не по болоњском систему, већ на бази класичних методологија. Зато само јако наиван човек може да се радује што са дипломом руске високе школе може да се упише на Кембриџ. Да, за једног, појединачно узетог, младог човека, то је добро  али када ми, макар и по директиви Запада, формирамо и успешно остварујемо систем за пребацивањенајбољих дипломаца високих школа у иностранство, онда томе не треба да се радујемо, већ да тај дућанчић затворимо.  Упорно говоримо о јачању борбе  са отицањем капитала али настављамо да развијамо систем отицања младих мозгова! А сваки посебно узет заиста образован млад човек  има могућност, да без обзира на масу проблема, најпре материјалних, отпутује на западни универзитет и да тамо добије добру стипендију. Не знам какав треба да је човек а да не може да схвати  да је то усисивач „сиве мождане масе“ из Русије. Хвала Богу што Русија има баш много те сиве масе и што се и даље стално рађају нови талентовани људи. Али као коначан резултат – ефекат је тужан: овде не остају сви, чак далеко од тога да остају најбољи.

„СП“:  „Сматрате да је то програм против наше земље?“

  • У сваком случају – не користи јој. И у сваком случају – корист имају највеће западне земље, то је потпуно очигледно.
  • Ја по том систему радим последњих осам година и чињеница је, врло очигледна,  да садашњи студенти мање читају, баш као што и  знају мање. „Ученик са „добрим“ успехом било које московске школе из совјетског времена је био за читаву главу изнад садашњег одликаша. При чему су садашњег ђака  и студента  западним методима убедили да он има некакве специјалне слободе и права, и свакакве друге глупости. А  једино истинско  „право“  ђака је да учи и стиче знање, а не да демонстрира  своју „посебност“. Да се сада да „тројка“ – то је практично да се ђак увреди. Јер он уопште не схвата каква је то оцена. Тако су га васпитали да за саму чињеницу да је   положио испит  следује четворка.  А ако још изговори  две реченице, то је – наравно – петица! При том већина њих није устању да дуго говори – минут и по и већ се зауставља.
  • Више пута сам писао и говорио, па и Владимиру Путину, када сам имао могућност да са њим мање или више редовно разговарам као главни уредник, да реформа образовања треба да се заустави. Треба да се схвати шта је позитивно остало од рушевина и да се настави са изградњом новог система, делимично обнављајући стари класични домаћи систем образовања.

„СП“: „И – какав је резултат?“

  • „За сада никакав. Данас од 100 дипломираних студената класичних универзитета њих 95 не може  правилно да испише ни једну целу страницу. То су кадрови који ће радити између осталог и у систему државне управе, и са тим проблемом ће се сударати и власник фирме лично. Пре су грешке правили шефови, а потчињени их исправљали, а сада је ситуација супротна – старији људи треба да исправљају грешке својих потчињених. Зато ми се чини да садашњи шефови имају овакав избор: или да сами пишу све што треба да  се напише,  или да „писмене радове“ враћају у школу. Проблем је отишао предалеко, он може да се реши само радикално и да се почне од мораторијума на настављање образовне реформе. Мора да постоји политичко решење на председничком нивоу. Мислим, оно тихо већ сазрева  и ја се надам  да ће сазрети ове или бар следеће године. Ето такво решење ће бити заиста револуционарно.
  • Фотографија: аутора

„СП“: „Нестрпљиво га очекујемо. Али за сада је пред нама стогодишњица Велике октобарске револуције. Много њих не верује у револуционарни сценарио у руском образовању, али се осећа да   друштво,  све већи број, мисли на исти начин.  Шта мислите да ли је могућа цикличност, односно да се у Русији  понови револуционарни сценарио?

  • У овом конкретном тренутку у Русији не постоје услови за револуцију типа Мајдана. Али то не значи  да до револуције не може да дође. Плодови реформе су резервисани за мали слој најобезбеђенијих људи, односно за класу која је на власти. Раскид између богатих и сиромашних је све већи. А у Совјетском Савезу није било тако – старије генерације се тога сећају, а много њих међу млађима то прихвата као идеал коме би било добро да се вратимо. Да, стандард у СССР-у је био нижи од стандарда у главним, али само главним, земљама Запада, али таквог сиромаштва и потпуне беде каква је сада, почев од 70-х година није било! Ако се данашње социјално раслојавање  и даље настави, пре или касније доћи ће до „експлозије“.
  • Јасно је да се на врху проблем осећа. Економска политика Русије је очигледно неуспешна. Мислим да ће многи рецепти које предлаже академик Глазјев довести до јачања економије без обзира на цену нафте. Нико од садашњих реформатора,  као и до сада, не може паметно да одговори на питање зашто у Русији, која има толико различитих богатстава, постоје милиони просјака и најмање двадесет милиона сиромаха. Зашто су толико мале плате код свих, осим код оних који спадају у владајућу класу? Ако нам је продуктивност рада толико ниска, како они тврде, па онда и плате менаџера највећих компанија треба да буду 2 – 3 пута ниже од плата на Западу. Али, због нечега тај аргумент служи  да би се њиме оправдале само ниске плате основне масе становништва, али не и плате представника владајуће класе.
  • Сада о ономе што се тиче политичке стране тог проблема. Некада сам писао и говорио да Велика руска револуција са почетка 20. века представља грандиозни цивилизацијски историјски експеримент. Као резултат  се појавио  Совјетски Савез, који  је у ствари  прва Европска унија. Њега  је формирао Владимир Лењин под лозинком „Сједињене Државе Европе“, коју није он измислио, већ која  нам је дошла из Западне Европе. Наравно, Лењин је говорио  о „Сједињеним  Државама Европе“ (а затим и целог света)  – за пролетаријат, али то је већ друго питање. Било како да било, то је ипак представљало покушај гигантског скока у будућност. Бољшевици су одлично разумевали  у чему Русија заостаје за  западним земљама. Али су одлучили да не трче за Западом, већ да одмах изграде друштво будућности, друштво које  ће у односу на западно буржоаско друштво да буде  боље, да постане водеће, најнапредније. То се у ствари и назива стратешким размишљањем.
  • Да, нису успели. Унутрашња политика касног СССР-а је престала да буде у складу  са тим стратешким плановима. Али како и због чега се то догодило, о томе треба да се говори посебно.
  • А од почетка Горбачовљевих реформи ми упорно покушавамо да стигнемо Запад. И ако си себе ставио у позицију онога ко то покушава, никада нећеш  стићи. А бољшевици су одмах хтели да буду „одликаши“, вође, тако да су им и циљеви били такви. Када се  земља осећа заостала те покушава да престигне друге земље, та заостала земља неће себи за циљ  поставити освајање космоса. Само онај ко се осећа као вођа, тај гради космичку флотилу. Тако је радио и Совјетски Савез.
  • Руска револуција није била ништа мање крвава од западноевропских револуција, конкретно – од британске и француске. Политички терор и све што се дешава у савременим револуцијама бољшевици су преузели управо из Француске револуције. Плус – руска револуција је направила колосалан утицај на свет, на Запад, и као коначан резултат, Русија је постала једна од две најмоћније државе на свету. До бољшевичког периода Русија је на врхунцу своје снаге спадала (само) у пет најјачих држава. И никада није била једна од две. То је успело само бољшевицима. Не монархистима, не садашњим демократама, већ баш бољшевицима. И то треба да се оцени. Уколико ми не будемо прославили стогодишњицу Велике октобарске социјалистичке револуције, то ће бити наш гигантски психолошки пораз. Начин како ће се према том јубилеју понети руководство Русије представљаће одредницу политичке и економске парадигме  мишљења нашег друштва за следеће деценије. Или смо вође, или, као у последњих 30 година, од 1985.године – они који покушавају да достигну.

„СП“: „Али нема припрема. Нигде се ништа не чује“.

  • Да, они не осећају ту идеју-водиљу у историји, не осећају онај велики успех када твоја земља хоће да направи рај на земљи. Истина, није се успело, али ти оцени величину те утопије. И да не помињемо да ми још увек живимо на том совјетском наследству, да још увек не можемо да га поједемо. Ако не за друго, бар за то треба да захвалимо Совјетском Савезу који је настао као револуционарни пројект, започет 1917.г.

„СП“:  „А како ће се догађаји развијати даље?“

  • Русија је земља земаља и земља народа, а не држава Руса. То је земља где државотворни народ представљају Руси по језику, по крви, по традицијама. То је савремена, али са дубоким историјским кореновима, империјална творевина, баш као Европска унија, као Сједињене Америчке Државе. Пред таквим творевинама је једноставан избор – или јачаш и повећаваш своју снагу, или се распадаш. Међуваријанти нема! Русија је баш на таквом размеђу. Да се не би распала на посебне кнежевине, Русија мора сасвим да промени политику у образовању, интелектуалном развоју и економској политици.
  • Имамо много политичких проблема. Русија има посебан систем политичке власти и посебан политички режим и не иде да се гради поново, по принципу „као на Западу“.
  • Половина наше владајуће класе пати од принципа „двоструке лојалности“. То је када становништво Русије које новац стиче често и непоштено, извози свој капитал у иностранство и своју будућност веже не за Русију, већ за Запад.

„СП“:  „Шта то они не схватају: да Запад у било ком тренутку може да затвори њихове рачуне?

  • Свако од њих се нада да неће баш његов да затворе. И тих људи има толико да то прави политички проблем „двоструке лојалности владајуће класе“, јер  такав човек између интереса Русије и Запада бира Запад зато што је са њим повезан оним потрошачким интересом,  плус породица и каријера деце, али све то је усмерено према Западу. И чему ће све то да доведе када од те болести пати не једна особа, већ цела владајућа класа?

„СП“: „До револуције?“

  • Као крајњи резултат – да. Зато треба да се донесе радикална одлука. У ситуацији када постоји супротстављеност са Западом, између осталог и војно-дипломатска, и војно-политичка, и војно-психолошка, Владимир Путин је донео одлуку о томе. Он је разумео  да уколико се све време буде радило онако, како они буду говорили, од Русије неће остати баш ништа. Запад ће учинити све што буде могао, и при том ће се још и осмехивати и убеђивати нас да ми треба да будемо срећни. Али то је одлука Председника, која је донета у стратешким интересима Русије. Али  за политички систем, за  образовање и економију – он за сада није донео такво решење.
  • Русија се распала почетком ’20.века. Русија се, као и Совјетски Савез, распала крајем ’20. века и да се 1999.г. није појавио Путин  резултат би био исти. Зато, ако се присетимо старе руске пословице о томе да Бог воли Тројицу ми се приближавамо 2017.години и догађају које ће опет да нас стави пред избор – било  распад, било нова консолидација, и то са експанзијом. То је питање за следећих једну или две деценије.

„СП“: „По вашим речима, како не бисмо дозволили да дође до распада, мора да се промени економска политика Русије. Али Председник то за сада не чини. Зашто?

  • Зато што Путин зависи од владајуће класе, од олигархије, од свог апарата и од система који је створен у време Јељцина. Уколико почнете да руководите бар једном десетином људи, схватићете да не само да можете да им наређујете, већ да и ви зависите и од формалних и неформалних лидера унутар колектива, а у границама државе – од владајуће класе која цинично гледа у Запад као у своју заштиту, и од многих других околности.

„СП“: „Па зар у време Стаљина није било  тога?

  • Али тада није могло да се иде на Запад. Тако да чиновник није могао да помисли: „покрашћу и пренећу на Запад“.

„СП“: О томе је мислио само Александар Иванович Корејко, лик у роману Иљфа и Петрова.

  • По роману се не види да ли је Корејко мислио како да распореди десет милиона, али Бендер је мислио и у вези с тим је имао конкретне планове. Али када је прелазио совјетско-румунску границу, румунски граничари  су га одмах отарасили  вишка … То – због питања како ће на Западу да живе са својим богатством.

„СП“: Да променимо тему нашег разговора? Да поразговарамо о савременом новинарству. Код нас нема независних медија. И нигде на свету их нема. Па онда – какво је савремено новинарство?

  • Прво. О новинарству све знам. Своје мишљење о новинарству сам описао још 2004.године у књизи „Како да се постане познати новинар“. То је скуп предавања о теорији и пракси савременог руског новинарства. По њему сам предавао у МГИМО (Московски међународни институт, тј. универзитет за међународне односе), по њему предајем и студентима Московског универзитета „Ломоносов“ који се припремају да раде на телевизији. Предао сам за штампу уџбеник „Како постати познат на телевизији“.
  • А новинар уопште – то је политичка фигура. Новинарство – то је рођена сестра и служавка политике. И није важно о чему пишемо: о култури, спорту, или о циркусу. Данас се чак и спорт слио са политиком. То се тиче и шоу-бизниса, и свега осталог. Зато новинар који негира своју везу са политиком или је идиот, или лицемер. Новинари у маси су као професионални слој независни, али изражавају политичке представе, односно ставове редакцијске политике конкретних новина или журнала.

„СП“: „Према томе – људи имају избор  да им се више допада  онај информациони извор и она редакцијска политика која им је блиска?

  • Да. Зато, када видим некога ко себе назива независним новинаром, ја се увек насмејем. Ако радиш у новинарству, то је систем и у њему нема посебно узетог новинара. Чак и када се појаве мрежна издања у принципу се ништа није променило. И хајде да се договоримо код кога су независнија средства за масовну информацију: код власти или опозиције? Сада нема средстава масовне информације који би некоме припадали. Зато све зависи од онога ко даје паре. И уосталом – тако је у читавом свету.
  • Ја сам новинар и волим своју професију, али се према њој понашам трезвено и објективно. Желео сам да постанем новинар, и постао сам. Чак, у извесној мери сам у тој професији баш успео.
  • Већ 15 година водим телевизијски програм. Али ја себе прво сматрам за човека из новина, мада сам почео од спољнополитичке пропаганде. И својим студентима говорим да не сме да се сматра и говори да су сви новинари продане душе, а сви политичари поштени. И то је лаж. Или, на пример, да су у Америци и Немачкој  сви новинари поштени, а у Русији – продане душе. И то је лаж. Баш зато што је новинарство политичка професија и зато што све што постоји у политици, постоји и у новинарству. И у политици, и у новинарству постоји борба, „партије“  – конкуренти, различита  мишљења, једни раскринкавају друге, а други – прве, а понешто и прећуте, понекад се и сами договоре.  Медији никад не говоре истину о себи. Уосталом, медији уопште ретко говоре један о другом, само у крајњем  случају када се њихови власници директно супротстављају  један другом.

„СП“: „Али врло много зависи од личности новинара

  • Наравно да зависи. Има новинара који су слободнији, независнији и храбрији, док други нису. Али су сви они, сви ми – у Систему. А Систем је – политички. А у политици, посебно када постоје кризе и конфликти, а сада они иду једни за другима – ти си или на једној, или на другој страни. Нема неутралне линије…

„СП“: „А  како да се постане познати новинар? Откријте нам тајну успеха.

  • Врло једноставно, ако постоји жеља, храброст и, наравно, способност… За 99% новинара  нико не зна осим њихових родитеља, жена, мужева, деце. И само 1% њих је више или мање познато. А за 0,01% зна читава земља.
  • Мој рецепт је једноставан и јасан. Прво, пошто научиш да у новинарству све радиш не горе од других, научи да све радиш доста боље од њих. Друго, ради оно, што други неће да ризикују да раде. Буди слободнији од њих. Најчешће то и није тако опасно како се чини. Треће, и ово је врло важан савет – говори  и пиши  мање него што знаш, а знај  више него што пишеш и кажеш. И још: пронађи  свој стил. Али не пискарај! Не фантазирај!Ради  више од других, али не и за друге. Немојте силницима света овог да натурате, већ међу њима останите свој човек. О својим текстовима судите суровије него о туђим. Али – у себи! И најзад, радије жртвујте новац, него посао. А најважније: пишите онако како сами сматрате да треба! У стандард, у заједнички чешаљ ће вас врло брзо сместити. А оно што је у вама  не дајте да угуше.
  • Наравно, нисам вам баш све рекао – о новинарству можете да прочитате много детаљније у мојим књигама. Већ ове јесени ће у издавачкој кући „Ладомир“ изаћи моја књига у два тома „Како постати новинар 2.0“ и „Како постати познат на телевизији“.
  • Ксенија, желим вам успех у новинарству. Али не заборављајте да у свету нема ничег идеалног осим наших сопствених идеала. А слободно новинарство је једно од њих“.

—————————–

Превод ФСК са руског:  svpressa.ru/politic/article/153599/

7 гласовa